Мисионарски записи… Спасити се спасавајући (XVI део) – Протојереј Андреј Ткачев
Свештеник може да се спаси само спасавајући. Пустињак бежи од свих да би нашао Јединог. Свештеник не може да бежи од свих, нема права. Он може да се спаси само помажући многима да се спасу. „Отворићу уста моја и напуниће се Духа“ , то није само ирмос Богородичиног канона. То је свештенички символ.
Обраћајући се другима, свештеник се обраћа и себи самом. На одозго наниже, као велики малом, већ лицем к лицу, као брат браћи.
Древни Отачник говори о древном подвижнику који је побеђен буром помисли које су доносили демони, одлучио да оде из пустиње и настани се у свету. На путу је постао гост једном манастиру где су га знали као слугу Божијег, који се молио усамљен у пустињи. Опрали су му ноге, ломили хлеб са њим, замолили га да каже братији реч утехе. Подвижник је почео да говори о трпљењу са којим треба трпети замке непријатеља и напада, о љубави према Богу, о кратком земном животу, о будућим венцима и наградама. Монаси су седели око њега на земљи, као деца око оца, и у очима су блистале сузе духовне утехе.
Ноћу је бегунац осетио укоре савести. „Ти си им тако лепо говорио речи истине“, говорио је старац сам себи, „Што ти себе тако не учиш“ зашто си се предао непријатељској злоби? Иди назад и настављај подвиг“.
Те исте ноћи се вратио на место пређашњих подвига и продужио молитвено служење Христу. Тако реч, речена од срца другима, спасава и враћа на прави пут самог човека који говори. Сваког свештеника се директно дотиче оно што се једном догодило са тим пустињаком.
http://www.pravoslavie.ru/put/35844.htm
Рубрика: Uncategorized