Мисионарски записи… Хвала и покајање (XIII део) – Протојереј Андреј Ткачев
Рећи ће: Идем у Цркву да хвалим Бога! Те речи су слични музици, и Бога заиста, треба хвалити. Постоји и други призив, не мање важан: Идем у Цркву да се кајем за грехе!
Одузмите из Цркве један од тих призива и узећете душу Цркви. Биће лоше ако и буду у цркви, заборавивши за хвалу и само плакати због греха. А и ако само буду хвалили, затворивши очи на своја безакоња.
Истинска хвала претиче у покајање, а истинско покајање се завршава хвалом. Они су нераздвојни. „Хвалим Те, благословим Те, клањајем Ти се, славословим Те“, говори се у Великом славословљу. Али већ на крају те химне чујемо: „исцели душу моју, јако согреших Тебје“.
„Помилуј ме Боже по великој милости Твојој“, почиње Давид. Али на крају псалма тон његове молитве се мења: „Господе, уста моја отвори и уста ће моја казивати хвалу Твоју“.
Сећамо ли се ми тога? Ако да, блажени смо онда. Птици наше молитве су оба крила здрава. Ако заборављамо, ако допуштамо у молитви кривљење ризикујемо или да душу убијемо тугом, или ћемо склизнути у најопасније протестантско добро расположење. Али истинска хвала нас подсећа на покајање, а истинско покајање се назива „радостотворно“ тј. оно које рађа и доноси радост у Господу. „Хвалите Га, сви Анђели Његови…хвалите Га, сунце и месец; хвалите Га, све звезде и светлост. Хвалите огањ, град, снег… горе и сви хумови, дрвеће родно, и сви кедри; звери и сва стока, гмизавци и птице крилате“ (Пс. 148). Последњи псалми буквално дописују књигу Постања.
Само када се тај глас човека који се моли разлеже, а свет одреагује на њега, Васељена ће постати потпуна. Она ће бити не само дом, већ и храм. Изграђен и освећен.
Једно само смета чистој хвали. Грех. Управо зато Давид посматрајући природу говори: „Нека нестану грешници са лица земље“ (Пс. 103)
Свету је потребна хвала да би живео, а човеку је неопходна борба са грехом и покајање, да би хвала била чиста и нелицемерна.
http://www.pravoslavie.ru/put/35747.htm
Рубрика: Uncategorized