Мисионарски записи… Пет оскудних хлебова (XII део) – Протојереј Андреј Ткачев
Религиозност се не може уништити, макар само из разлога смртности. „Бол живота је увек јачи од интереса за живот“, говорио је Розанов и додавао, „зато ће религија увек бити јача од философије“. Са смрћу су повезани сузе и страх, још и – омртвљење и равнодушност према свему сујетном што се чини под сунце. Овај свет ће нестати у очима онога ко се суочио са смрћу. Онај свет почиње да се осећа, постаје реалан. Чак и онај ко не уме или неће да се моли, при сусрету са смрћу осећа потребу за обредом и ритуалом. Зато чак и у најгора времена Црква је настављала да живи. Макар и у режиму сахрана.
То су горке речи, али и у њима постоји позитив. Нека на неком парохији дуго месеци нема ни венчања, ни крштења. Нека главна треба буде сахрана и парастос, свеједно свештеник има могућност да делује на људске душе. Само да се свештеник не умори, не очајава, не спусти руке. Јер неопходно је одучити људе од пијанчења на поменима. Неопходно их је научити да наглас и заједно читају „Оче наш“ и „Трисвето“. Људима је веома важно да не слушају само молитву свештеника, већ да чују и себе саме. Чути свој глас који чита молитву Богу. Тако је Свети Герман Аљаски учио вери незлобиве Алеуте. Тако је поступао Макарије Алтајски и други мисионари. Тако треба да поступамо и ми, јер је човек данас исто тако често дивљак у питањима вере, као и представници оних племена којима су долазили мисионари.
Заупокојено богослужење је веома лепо. Оно само, чак и без проповеди, проповеда вечни живот, покајање и наду на Име Исуса Христа. Икако је наравно, потребна и проповед. У суштини заупокојена молитва је молитва Цркве за упокојење и помиловање душе упокојеног. Али та молитва има и други циљ, који понекада нарасте до размере главног циља. Тај циљ је деловање на живе, могућност да се подсете на главни смисао живота. О томе да смрт није зид, већ врата. Да у њој постоји растанак, али и сусрет. Растајање са земљом и свиме што је на њој, и сусрет са Васкрслим из мртвих Господом Исусом Христом. О томе да главни непријатељ човека јесу греси. Управо греси трују привремени живот и не дозвољавају да се уђе у вечну радост. О томе да су упокојени већ отишли, а да ми још остајемо. Међутим, не остајемо заувек, већ само још неко време. О томе да за Бога „нема мртвих“ и да наши ближњи који су отишли одавде чекају молитве. Таквих порука у сахрани и парастосу има на стотине. Само ћутати не треба. Треба узети оних оскудних пет хлебова, почети са ломљењем и делити народу. Одакле ће се појавити! Хлебови ће се умножити, народ ће се најести и корпе ће бити пуне остатака. Неопходно је само, понављам, не уплашити се почетне осиромашености, почети са ломљењем хлебова и делити народу.
http://www.pravoslavie.ru/put/35747.htm
Рубрика: Uncategorized
