О православној мисији – Свештеномученик Данил Сисојев
На четворогодишњицу мученичке смрти оца Данила Сисојева желели смо да вам поклонимо његову беседу о православној мисији, делу које је толико волео, коме је посветио цео свој живот и због кога је примио мученички венац од Господа Исуса Христа. Видимо да Христов „сведок верни“ који је за свог живота у Православље обратио 500 протестаната и 80 муслимана и након своје смрти наставља то исто да чини. И заиста, ако неко има шта да каже о испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20), то је он – свештеномученик Данил Сисојев.
* * * * *
Желео бих да вас све позовем на дело Христове мисије. Многи људи желе да се баве православном проповеди Јеванђеља, желе да некако служе Господу Христу али не знају како?
Као прво, шта је заправо православна мисија? Јер када говоримо о мисији ми имамо неке најчудније представе о мисији – људи мисле да, ако је човек, рецимо, отишао на неко православну манифестацију, развио је православну мисионарску делатност. Или, ако је отишао и попио чај са својим друговима он је такође – мисионар. То наравно у реалности није мисија у правом смислу ове речи. Мисија представља објаву неповређеног Јеванђелског учења људима који се налазе ван граница Православне Цркве. И једино то.
Јер ако говоримо са људима који су крштени али нису уцрквењени, људима који себе сматрају православнима, то још увек није мисија, већ катехизација. Потпуно друга реч, сасвим други рад, сасвим друга награда од Господа за то дело, другачија од награде за мисију.
Мисионар је човек који се обраћа људима који су ван Цркве. Када говоримо о томе, треба одмах да разумемо шта значи то „ван граница Цркве“. Чиме се то мисионари баве, зашто да се бавимо тиме? Најважније је да схватимо да на земљи постоје само две врсте људи: homo sapiens и homo christianus. Потпуно два различита створења која се међусобно разликују у мери у којој се разликује жив човек од мртвог. Живи хришћанин се разликује од обичних, не-живих људи, по речима апостола Павла: „И вас који бијасте мртви због пријеступа и гријехова својих, у којима некада ходисте по духу овога свијета, по кнезу који влада у ваздуху… И нас, који бијасмо мртви због гријехова, оживи са Христом“ (Еф. 1-2,5).
Када мисионар иде да проповеда – где он иде? Он иде на место које се у Делима апостолским назива „влашћу сатане“, „тамом“ (Дела ап. 26:18). Апостол то назива и местом где живе „чеда гнева Божијег“ (Еф. 2:3), „у области и сени смрти“ (Мт. 4:16), људе који су поробљени и ухваћени ђаволском силом.
И наравно, мисионар зато иде у потпуно другачији свет. Иде у свет који живи по другим законима. Хришћански закони и закони обичног света су потпуно различити закони. И штавише, када човек долази у тај свет он се сусреће са својеврсном духовном реакцијом. Када мисионаримо ми се налазимо на граници три света. Налазимо се у свету људи, духовно најразличитијих људи, налазимо се на граници са небом, и то у правом смислу, јер смо ми директни Христови посланици, како каже апостол Павле „посланица Христова“ (2 Кор. 3:3) – јер објављујемо неповређену вест Откровења људима који не знају Истину, који не знају за спасење. И на крају, ступамо у директну борбу са Луцифером, јер се сатани уопште не свиђа када мисионар отима плен из његових шака.
На почетку је врло важно разумети да су данас, нажалост, захваљујући развоју потпуно нецрквених, тачније демонских учења попут хуманизма, људи дошли до безумног закључка да сви могу да се спасу, није важно да ли си хришћанин или не, важно је да је човек добар и само „право у рај, право у рај, нимало ме не дирај“. Овакви ставови, наравно, противрече Светом Писму, учењу Васељенске Цркве, штавише противрече и здравом разуму и искуству, јер реално, ни један човек који живи ван Цркве, који живи у другим религиозним традицијама, никада не рачуна да ће добити оно спасење којем се нада хришћанин. Штавише, када на пример, разговарате са муслиманима, вест о томе шта може да добије хришћанин за њих представља скандал. Сећам се разговора са једним Турчином у Турској… Он ми говори: „Највише на свету маштам да Бога видим лицем у лице. Ја знам да то није могуће, јер када је Мухамед пожелео да види Алаха, Алах му је рекао да се попне на планину. Када се он окренуо, видео је да је планина нестала. Зато знам да није могуће да видим Бога лицем у лице.“
А шта је наша главна нада? Спасење из загрљаја проклетства и смрти, ми добијамо опроштај грехова, вечни живот, постајемо деца Божија и сусрећемо се са нашим небеским Оцем – лицем у лице. Како говори Господ: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“ (Мт. 5:8). И та главна хришћанска нада на спасење као на општење са Богом, као на обожење, као на вечни живот у васкрслом телу пред лицем Божијим представља потпуно непознату вест за све остале људе. И зато, узгред речено, када хришћани говоре да „ван Цркве нема спасења“ они говоре нешто са чиме се у реалности слажу сви људи. Занимљиво је да ни у једној од религиозних традиција људског рода до хришћанства није било никакве наде на „добри крај“. Мање-више несрећни или можда мало бољи исход, али добар крај сусрета са Творцем нико и никада није обећао. И реално, били су у праву.
То исто се догађа и данас. Људи који нису примили Крштење, шта се дешава са њима након смрти, знате? Реално? Иду у пакао. Другог пута за њих нема. Могу се смишљати било какве теорије, свеједно. Христос их не чека у паклу, Он је тамо сишао у конкретном тренутку, у Велику Суботу, Он је из пакла ослободио оне људе који су Га тражили за време свог живота, и сви они људи који сада, за време живота, нису пожелели да буду са Христом – гину заувек.
Схватате, мисионарство је директна последица жалости према људима. Како можете онда спокојно да живите ако знате да ваши блиски људи, рођаци, познаници, ваша сабраћа по Адаму и Еви у огромном броју силазе у долину сени смртне заувек? Да ли ће вам бити интересантно да ли су у питању „традиционалне“ или „нетрадиционалне“ религије – да ли ће вам то бити важно? Потпуно је неважно. Схватате, ако се неко убио на традиционалан начин, рецимо обесио или на нетрадиционалан начин, нпр. скочио на гранату – каква је разлика? Свеједно је погинуо. Човек иде у пакао. Није важно да ли иде у пакао држећи се ислама или рецимо секте „Јеховини сведоци“ – он гине. То је најстрашније што може човеку да се деси.
Управо зато што нам је жао, неописиво жао тих људи ми и покушавамо да их спасимо. Међутим, можемо да спасимо само знајући врло важну ствар – ко смо ми? Ми смо изабраници? Ко нас је изабрао? Бог. „Ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју“ (1 Петр. 2:9). Схватате? Нама је дана пуноћа истине, ми знамо апсолутну Истину, ми „знамо да смо од Бога, и да свијет сав у злу лежи“. Сећате се одакле је овај цитат? Апостол Јован Богослов о томе говори, сећате се – (1 Јн. 5:18).
И управо зато смо ми тријумфалисти, ми се не стидимо да свима напоменемо да ми поседујемо апсолутну Истину. Али, запазите да ми немамо никакве заслуге у томе. Нисмо је ми освојили, нама су је поклонили. И ми желимо да поделимо овај поклон, желимо да људи који се налазе у тами пронађу светлост. Да људи који су у заблуди нађу истину. И зато никако нисмо у једнаком положају са онима којима идемо. Ми смо весници Божији, ми смо изабраници Божији и призивамо у то изабраништво све остале, да и они постану као и ми. И управо зато никакав равноправни дијалог мисионар нема права да води. Он нема права да каже: „Ви имате права на своје мишљење, а ми имамо права на своје мишљење“. Јер мисионар уопште нема права на своје мишљење, знате?
Знате, постоји једна организација у свету која ни за један проблем нема своју тачку гледишта? Чули сте за њу? Зове се Православна Црква. Она уопште нема своју тачку гледишта ни на шта. Она увек гледа са тачке гледишта Господа Бога. И са нама мора бити исто. Ми не треба да имамо своју тачку гледишта, ми треба да гледамо са тачке гледишта Бога. Како говори свети Максим Исповедник: „Бог и ја смо већ већина“. И то огромна. Зашто ово наглашавам? Зато што, нажалост, када људи покушавају да отпочну проповед, они почињу да говоре: „Хајде да изградимо приоритетне односе са представницима других религија, да уважавамо њихове ставове…“ То је могуће само под условом када човек не схвата шта се са њиме догађа. Разумете?
Ви ћете уважавати став наркомана који сматра да има права на хероин? Да ли ћете уважити његово мишљење? Не. Лажна религија је ствар која је гора од хероина у стварности. Схватате? То је ствар која убија човека у буквалном, реалном смислу те речи. Нормална, хришћанска, Христова љубав захтева непоштедну нетрпељивост према лажним мишљењима, праћену непоштедном (према себи непоштедном) љубављу према онима који гину. Не сме се осећати нетрпељивост према онима који гину, али се истовремено не смеју штедети лажна мишљења другог човека, управо зато што она убијају душу.
Мисионарски принцип гласи: „увек уважавај човека, никада не уважавај његова убеђења“.[1] Разумете? Треба да одвојимо грех од грешника – ми љубимо блудника, али мрзимо блуд; љубимо пијаницу, али мрзимо пијанство. При чему исто тако љубимо јеретика, али мрзимо јерес; љубимо незнабошца, али мрзимо незнабоштво; љубимо муслимана, али мрзимо ислам.
Граница мора да буде врло јасна. Неопходно је да стално проверавамо себе, јер је данас велика наша несрећа што људима не говоре о овим стварима. И управо зато нису способни ни за какав добар труд. Када се човек сматра једноставно, не знам, некаквим информатором, онда наравно да ништа неће урадити. Мисионар носи мисију, он је оруђе спасења које се врши преко њега. Штавише, ако желите да постанете мисионари, улазите у врло древну замисао, знате то? Знате када је мисија била осмишљена? Када још није било света. Још пре стварања света Бог Отац је желео да створи свет као поклон Свом Сину: „све је за Њега саздано“, како говори Свето Писмо (Кол. 1:16). Он је желео да Син Божији постане првородни међу многом браћом, сећате се како апостол Павле говори у посланици Римљанима. А ми људи постајемо служитељи дела Бога Оца у привођењу нове браће Његовом Сину. Видите како је древна замисао мисије. Наш задатак је да нађемо у овом свету, прођемо са ситним ситом и пронађемо људе којима је Истина важнија од њих самих. Разумете? И ако их нађемо, чинимо их децом Божијом. Ми то не радимо својом снагом, већ оним несхватљиво снажним оружјем које поседујемо. Најстрашније оружје у Васељени је – Реч Божија. Неповређена, најснажнија реч Божија је оружје које је снажније од нуклеарне бомбе. Она подрива сву ђаволску силу и зато реч Божија мора да се предаје максимално чистом.
Зато је мисионар обавезан да говори са влашћу, али само са Божијом влашћу. Управо зато мисионар има ограничења. Мисионар је ограничен оним што говори. Мисионар мора да говори овако: Не желим да „знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога“ (1 Кор. 2:2). Ово су предивне речи. Мисионар нема права да говори ни о чему другом сем о светом Јеванђељу.
Мисионар нема права да буде весник националне културе, традиције, космополитизма, патриотизма, либерализма, друштвених вредности – ове ствари треба да су му потпуно по страни. Мисионар мора да буде, како свет говори, „затуцани фанатик“, а у реалности широкогруди мудрац. Мисионар је дужан да говори само реч Божију, неослабљену, чисту. „Бог је рекао – изволите да испуните“, разумете? И тако ће та несхватљива сила речи Божије деловати кроз њега. Занимљиво је да управо када мисионар почне тако да проповеда, онда и његов живот почиње да се мења. Сећате се шта је рекао апостол Јаков: „Нека зна да ће онај који обрати грјешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти, и покрити мноштво гријехова“. (Јак. 5:20) Можда за већину вас то није актуелно, можда сте ви праведници, немате грехова за праштање? Ако ипак неко има грехове на души, ако је некоме спасење ипак потребно онда је ово предиван и брзи начин да се покрије мноштво грехова. И због тога постоји мисија. Учешће у овом апостолском делу је неопходно, оно даје могућност да се постигну необичне висине светости.
Желео бих овде да кажем да из оваквог схватања мисионарења проистиче врло важна ствар – мисионарење не може да буде културолошко. У ком смислу? Ако ја носим културу руског народа, онда нисам весник Исуса Христа, већ весник руског народа. Ако ја говорим да је неопходан повратак својим коренима, ја сам весник – земље. Где је корен? У земљи. У реалности морамо да се вратимо не својим кореновима, већ небеском Оцу. „Своји коренови“ су врло апстрактан појам, а небески Отац је Личност. И мисионар треба да призива човека личном контакту са личним Богом, што је много више од културе, традиције и свега осталог. И управо зато мисионар је дужан да упамти да све што ради пред Богом ради за Бога и за спасење душе. Ако постоји неки елемент неисправности, мисионар ће одмах бити исправљен. То је тако добро у реалности. Један проповедник је приметио да чим помислиш „ох, како сам ја добар човек“, мисија одмах креће да се распада.
Када, сагласно Светом Писму, човек може да мисионари? Шта мислите, у ком тренутку има право на мисионарење? У ком тренутку црквеног живота? Свето Писмо говори о једном оглашеном који је био изузетан мисионар – Аполос. Он је био оглашен, „упућен на пут Господњи“ (Дела ап. 18: 25) како је написано у Делима Апостолским. Будући оглашен, он је учио о Господу не знајући чак до краја учење о Господу, знао је само за крштење Јованово. Њега су исправили, али му притом нису забранили да мисионари. Желео сам ово да говорим о овоме, јер многи људи говоре: „Ја треба прво духовно да узрастем, да се усавршим, подигнем се на висине светости а затим ћу већ, када будем достојан, ићи да мисионарим“. Јел разумете шта ово значи? То значи да човек никада неће кренути да мисионари.
Као прво, не знам како ће неко достићи висине светости ако му није жао људи, а друго ако и сам заборави како је он сам пришао Христу, разумете? И зато сматрам да ако човек осећа призвање у свом срцу да јавља Јеванђеље о Царству, он то треба да чини одмах, треба да чини онда када је Бог позвао, не раније и не касније. Не треба чекати. Јер, када говоре да ниси достојан – да, наравно да нисам достојан. Како уопште можеш да будеш достојан да будеш оруђе Божије? Како можеш да будеш достојан да будеш помазаник Светога Духа и весник Исуса Христа? Разумете? Како можеш да будеш достојан да будеш „уста“ Бога Оца? Нико тога не може да буде достојан, ти си грешан, „човек нечистијех усана, и живиш усред народа нечистијех усана.“ (Ис. 6:5)
Међутим, ти ниси достојан, али си призван. Тако и кажи „нисам достојан, али идем јер ме је Бог позвао. Жао ми је људи који гину.“ Управо је то пут који даје могућност људима да делују. Ја нисам достојан, нисам заслужио, али ми је жао људи. Желим да будем са Христом.
Постоји још један важан моменат. Ствар је у томе што многи људи не могу да добију стоструки плод у Царству Небеском. Зар не? Сви сте девственици, сачували сте свету и часну девственост након светог Крштења за Царство Божије? То је стоструки плод, сећате се? Тридесетоструки плод су они у браку, шездесетоструки часне удовице и удовци, а стоструки – девственици. Сећате се приче из Јеванђеља, о доброј земљи која је донела тридесетоструки, шездесетоструки и стоструки плод? То је заједничко, традиционално тумачење свих Светих Отаца Цркве. Међутим, свети Амвросије Милански говори: „немој да мислиш да Бог даје само једну награду.“ Код Бога се награде сумирају. И ви можете да добијете већу награду у Царству Небеском.
Замислите, каква ће награда бити мисионару? Он се налази у часном браку – тридесетоструки плод, плус обраћа мноштво људи Христу – још стоструки плод, већ стотридесетоструки плод, више од монаха. Још ако чини и подвиге милосрђа, награда се још увећава, разумете? Нажалост, ми смо себе научили једној лажној премиси – из неког разлога сматрамо да хришћанство учи да је корист лоша. Одакле нам то? Како говори један мој познаник који је пословни човек, наш велики проблем се састоји у томе што ми исувише често не читамо Јеванђеље онако како је написано. Он говори: „Јеванђеље је написано као сјајан трговачки пројекат“. Зашто не сабирати благо на земљи? Јел речено да се уопште не сме сабирати благо? Не. Зашто не сабирати? Зато што лопови краду, рђа квари, сећате се? Шта следи из тога – да је потребно да сабирамо блага. Али где? Где је нормално да се блага чувају и где ћемо имати добру камату? На Небесима. Разумете? И ово је нормални, добри прилаз нормалног хришћанина. Он говори: „Мени је ово мало. Зашто само да будем добар породични човек? То је сјајно, али ми је мало. Желим већу награду.“
„Само да уђем у рај, макар и са стране“, ово, извините, није хришћанска изрека. Хришћанин никада не стаје на ономе што је достигао, већ увек жели више. Сећате се како говори апостол Павле: „Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном.“ (Фил. 3:13) Такав је мисионарски прилаз. Мисионар говори. „Обратио сам једног – одлично! Хајде макар још једног.“ Зашто тако? Зато што жели још. Жели да Христу приведе још више и више људи. Он говори: „желим да Богу Оцу приведем још нове деце Божије, преко њих ћу се оправдати, преко њих ћу добити награду“.
Нажалост, нама су у главу усадили једну потпуно лажну ствар. Комунистичка школа је за то заслужна. „Хришћанин треба да буде налик на брвно. Он не треба ништа да жели, ништа да ради, не треба да стреми ничему, себе треба да сматра будалом и идиотом и буде миран.“ То није хришћанство, то је стоицизам. Хришћанство тражи да човек добије што је већу награду од Бога.
На пример, да ли треба тражити славу? Наравно да треба. Који нормалан човек не жели славу? Само, шта ће нам привремена слава? Слава треба да буде вечна. И ко може да дарује вечну славу осим вечног Бога, зар не? Логично. Како проверити славу? Бог је рекао: „прославићу оне који Мене прослављају“ (Сам. 2:30). Како је најбоље прославити Бога? Ако га не прославиш сам, већ обратиш још на пример сто људи да заједно прославите Бога. И шта мислите колико ће већа награда бити? Сто пута већа награда! И ти можеш да добијеш славу од Бога и да спасиш људе, јер ћеш бити оруђе спасења и у Царству Небеском никако нећеш бити најмањи. Биће то врло високи узлет. Када будеш излазио из овога света одмах ћеш на Небеса да се успнеш. И ту постоји још један фактор користи. Замислите да сте обратили Богу сто људи и умрли. И тих сто новообраћених људи је почело да се за вас моли Богу. Шта мислите, како ћете пролазити поред демона? Бићете окружени својеврсним молитвеним покривачем, та молитва ће вас и подићи на Небеса. Зато је и речено да када човек обрати човека са лажног пута спасава своју душу од смрти (Јак. 5:20). Он и другога спасава и његова сопствена душа оживљује.
Постоји још један моменат. Када се човек бави православном мисијом, он се бори са ђаволом и сам постаје све снажнији и снажнији. И хајде да објаснимо још на један једноставан начин. Ко боље зна учење Цркве – мисионар или обичан човек? Наравно, мисионар, јер је стално у додиру са учењем Цркве. Штавише, мисионару уопште није лако да живи. Зашто? Па на пример, пожелиш да нарушиш неку заповест Божију, неко је у међувремену пришао и бива неопходно да проповедаш. И управо ће Бог тако да уреди да ћеш морати да проповедаш о заповести коју си хтео да нарушиш. Видите како је непријатно? Врло непријатно.
Зато многи људи и не читају Јеванђеље јер оно често управо у правом тренутку говори: „Желиш неку гадост да учиниш? Управо ти сада о томе и говорим.“ Зато га људи држе на полицама што даље од себе, да им не улази у видно поље. Да их не изобличава, „сече на живо“, како се каже. У том смислу, мисионару је тешко. Са друге стране, ако мисионар пожели да учини добро дело, да посеје врлине и ако чак и нема таланте, ако не зна како да учини то добро дело, Бог ће му обавезно послати човека који ће га томе научити. Тако се обавезно догађа, разумете? Господ чини тако да те преко људи које си обратио подучава, подиже те све више и више.
Међутим, постоји један обавезан услов. Мисионар мора да се моли. И уопште, мисија томе врло добро учи. Ако се човек не моли, он почиње да пада духом јер му ништа не полази за руком. Да ли схватате зашто је тако? Ако човек покушава да буде „устима“ Бога Оца а притом се Богу Оцу не обраћа, ништа се неће ни догодити. Управо зато мисионарење и приморава људе да се моле. Знате када посебно? Када упада у „екстремне“ ситуације. Он се налази између светова. И управо зато је његов живот изузетно испуњен, изузетно снажан. Мисионар стиче навику да се непрестано ослања на Господа Бога. Разумете зашто? Јер ако си на неки начин отишао од Бога, противник ће те одмах поразити. Он је поред и види те. Управо зато човек стиче навику да живи у потпуном поверењу у Бога.
Често људи питају: „а како заиста истински поверовати?“ Врло једноставно. Признајеш Никејски Символ, признајеш да је Исус наш Господ, ушао си у Цркву, примио Свето Крштење, Свето Причешће, живиш Телом и Крвљу Господњом, молиш се и почињеш да носиш реч Божију другом човеку. И чим почнеш да носиш ту реч, примећујеш да и сам почињеш да се ослањаш на Бога. Једноставно на искуству видиш како те Бог помаже, подржава. Разумете? Није случајно један хришћански писац написао да ако желиш да видиш чуда неопходно је да будеш или Мученик или мисионар. Јер заиста, десна рука Божија делује управо тамо где се човек налази „на првој линији“, где се непријатељ налази испред, када је човек у нападу против сила таме. Зато мисионара прати молитва, прати га такође реч Божија. Он треба да „плива“ у речи Божијој. Сећате се речи светог Серафима Саровског: „твој ум треба да плива у Светом Писму“. И мисионарење ће те натерати да то и радиш. Како? Врло једноставно.
Почиње полемика. И ти се у полемици обрукаш, осрамотиш како кажу. Наши мисионари знају за такве моменте… Дешава се тако, зар не? (пита своје мисионаре са осмехом). Сећам се путовања у Киргизију. Тамо смо заиста имали један смешан тренутак. Излазимо на прву мисију. Ја говорим: „Добро, овде има неколико секти, хајдемо одмах тамо.“ Моји мисионари говоре: „Ах, ми ионако све знамо, сви смо образовани, ништа нам више не треба.“ Долазе увече након посете сектама, црвени као ракови, пуше се. Отварају Библију и траже по њој „а где је то, а где је оно“. (смеје се.) Све је врло једноставно, на искуству може да се провери. Говоре људима тамо: „Написано је у Библији…“, следи питање: „а где је написано“? Мук. Крај. (смеје се)
И зато човек почиње одмах да тражи реч Божију. Он схвата да његово умишљено одлично познавање речи Божије, није баш толико одлично, разумете? Човек почиње у реалности да схвата да реч Божију ипак не зна добро, да је потребно да зна још више, и тако хтео или не, учићеш се у речи Божијој. А када сазнаш нешто, никада нећеш бити одвојен од тога што ти је реч Божија рекла и обратила се теби, од онога што никако не желиш да чујеш. О томе смо већ говорили.
Реч Божија почиње да мења тебе самога, да те прожима квасцем (Лк. 13:21), зато у реалности мисионарство и јесте пут ка светости на који смо сви призвани. Знате, када крстим човека, када крстим нечије дете, ја кажем: „Ево ти си сада пред Богом – пред крстом и Јеванђељем се закуни да ћеш се трудити да будеш свет.“ Код нас у храму, хвала Богу, новац за Крштење не узимају, колико приложе – приложе, и зато говорим: „пази, ако се сложиш са тиме, бићеш и одговоран“.
Ако не желиш да будеш свет, извини, али ти немаш шта да тражиш у Цркви, јер за кога је „светиња“? Сећате се – „светиња светима“ објављује свештеник за време Литургије. Сви ми смо обавезни да будемо свети. Не да је светост „пожељна“, „да би то било добро“, не, постоји директна заповест Божија, сећате је се: „Будите свети, јер сам ја свет.“ (1 Петр. 1:16) Господ није дао права хришћанину да не буде свет, управо зато је мисионарење добар и удобан пут светости, пут који те сам и исправља. Овде је врло важно да се не упадне у још једну грешку, када мисионар почиње да мисли: „да би постао добар мисионар, шта треба да урадим?“ Није потребно напунити разум аргументима, тако да ћу све да удавим око себе. По себи знам да често су сви ти аргументи просто прича, ти мислиш да када човек то чује он просто треба да падне на колена, поспе главу пепелом, а човек ти говори: „ти си будала!“ Рекло би се одлични аргументи, а не раде. То су светски аргументи.
Потпуно је просто. Да би човек постао мисионар, у ком правцу треба да иде? Мисионар ради на самим дубинама људског духа. Реч коју ми доносимо она долази до дубине срца, „продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца.“ (Јевр. 4:12) Ако човек покушава да каже своју реч уместо речи Божије, макар била и врло добра, врло паметна, логична, остаће само у глави. Глава може да разуме све, а срце да каже „нећу!“. И шта ћете онда? Да ли сте се сусрели са тим? Сигурно сте се срели. Човек све детаљно објасни, образложи, човек говори: „све разумем, али нећу да чиним, зато што нећу!“ И ти седиш и размишљаш колико си се трудио и потом схваташ у чему је проблем – ослонио си се на себе. И ту се десило оно о чему је говорио свети Григорије Палама: „свака реч препире се са другом речи. Ко ће међутим оповргнути живот?“ Нико.
Управо ту човек почиње да схвата да је његов задатак да сеје управо реч Божију, чисту, свету, у непромењеном виду, ослањајући се на силу саме речи Божије. Сећам се, имао сам један случај – разговарао сам са вахабитом, Чеченом. Дошао је да прокуне моје многобоштво, итд., као што је уобичајено. Ја сам му све разложио до детаља, договорили смо се да просто говоримо логично: ко је Бог, да говоримо о суштини предодређења. На почетку смо се договорили да нема никаквог обраћања, већ ћемо све логично разматрати. Разматрамо, разматрамо, ја размишљам: „па добро, нека чује макар за хришћанство“, кад он мени изненада: „оче Данило, а што ти мени не предлажеш да се крстим?“
Ето тако се дешава и Бог тако управо и уређује да не би могао чиме да се похвалиш. Ја за свој живот нисам обратио ни једног човека. Ни једног човека у свом животу нисам обратио. Разумете? Видео сам мноштво обраћења, али сам никога нисам обратио. Разумете? Када сам се ЈА трудио, ништа се није догађало. Када сам говорио реч Божију, реч Божија је САМА мењала човека. Бог је управо тако уредио знајући моју хвалисавост, да ја не бих могао ни једном да се похвалим.
Апостол Павле говори: „А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас“ (2 Кор. 4:7). Управо тако и јесте. Бог тако уређује да никада не би могао да се похвалиш: „ја сам то урадио“. Бог увек Сам то чини кроз тебе, али тако да се ти не узнесеш. Најстрашнија грешка мисионара је преузношење. Неки говоре „не треба да идем у мисионаре јер ћу да умислим да сам значајан“. На ово могу да одговорим речима светог Јована Лествичника: „Преузношење, сујета је таква ствар која ће се појавити шта год радио.“ Постим и гордим се због тога, разрешавам себи пост и опет се надимам. На тај начин, можеш да се гордиш и тиме што не мисионариш. (смеје се) То је лако урадити. Врло лако и једноставно. „Ето, тамо постоји мисионар који се лоше понаша, није као ја“. И даље буквално као речи из Јеванђеља: „Боже, хвала ти што нисам као други људи. И као онај… мисионар“.
Сујета, гордост су ствари које слама једино Бог. А слама их онда када служиш Самом Богу. Тада се све то и догађа. Нема бољег начина да се избавите од сујете него да се обрукате у некој полемици. Таква срамота, идеш као покисао, а ето, рачунао си, како ћеш бити срећан, како ћеш говорити: „ето, све сам их победио“. И онда кажеш Богу: „Боже, зар ти није жао што ће толико људи да погине“. И Бог ти одговара, делом ти одговара: „Да, жао Ми их је, али Ми је и тебе жао. И не дам ти да погинеш“. Разумете?
Како ми је говорио један стари, искусни свештеник: „Хришћанину није тако лако да погине. Бог неће тако лако дозволити да хришћанин погине. Он је чедо Божије, Бог ће свим средствима гледати да га спаси, не дотичући се његове слободе воље.“ Тим пре се ово тиче онога ко покушава да служи Богу. Међутим, ако се човек побуни против Бога и каже: „свеједно, ја ипак хоћу да буде по моме“ – ту се крије главна трагедија мисионара. Ако каже: „ја хоћу по своме, а не по Божијему. Да, пошло ми је за руком, али сам то ја САМ урадио, СВОЈОМ снагом.“ Догађа се исто као и са Навуходоносором који је рекао: „Ево, велики град Вавилон који сам изградио у своју славу, у част великог имена свог.“ Чиме се то завршило? Седам година је био као животиња, док није схватио Ко влада народима. Тако је исто и са мисионаром. Искушење преузношења није само искушење мисионара.
Мисионару је у том смислу теже. Он мора баш јако да жели да пропадне да би успео у томе. Јер будући близу Господу Богу мисионар се налази под Његовом посебном бригом. Мисионара Бог очишћује. Ко се бави мисијом приметио да је мисионару тешко да живи као други. Како је говорио апостол Павле: „у опасности од разбојника, у опасности од свога рода, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи. у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом“ (2 Кор. 11:26). Све је то чинио за спасење сопствене душе, (и Бог допустио) да би се истакла његова племенитост, љубав и он заиста постао велики праведник и светитељ.
Видите да је мисија дело за спасење душе. Зашто? Људи све време одвајају, деле две ствари. Једно је спасење душе, друго дело је мисија. Није истина. Те две ствари су неодвојиве. Мисија је управо и дата ради спасења душе. Мисија је инструмент спасења душе и то један од најважнијих, јер је за мисионара речено да ће се назвати сином Божијим: „блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати.“ (Мт. 5:9) Шта ради мисионар? Мири Бога и људе. Мири грешника са Творцем. Обара сатану. И управо зато мисионару припада огромна награда на небесима. Да не говорим да ће мисионар сигурно да добије и награду девете заповести Блаженства. „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас.“ (Мт. 5:11-12) У грчком оригиналу то гласи овако. „Блажени сте када вас вређају и прогоне ради Мога Имена. Радујте се када се са вама ово догоди, радујте се и играјте од радости јер вас чека велика награда на небесима, јер су тако поступали са истинским пророцима оци њихови“.
Заиста је велика награда у питању и то таква награда која може да се осети и овде. Ако сте донели неком реч Божију и човек је направио избор против и вас увредио, ви се нећете осетити увређеним, будите сигурни. Заиста постоји разлика. Када вас увреде због неког вашег поступка, то је увредљиво, а ако су вас увредили због Бога то није увредљиво. Није увредљиво, већ радосно, јер се дах вечности може осетити од стране људи који га из искуства знају. Разумете, то је истински укус Царства који се може пробати. Истински укус Неба који ти дају они који су те увредили. Штавише, оде је потребно избећи једну опасност, опасност да жигошеш човека који те је увредио. Не треба то радити. Предајте га Богу и врло је могуће да ће ти након одређеног времена рећи: „извини, увредио сам те, а ти си ме тако дирнуо да нисам могао да спавам ноћима, док нисам отишао и крстио се.“ Знам из искуства овакве случајеве, то је врло реална ситуација. Испоставља се да вас је увредио Луцифер. Мислим да нема веће части него да будете увређени од стране ђавола. Ако вас ђаво сматра личним непријатељем, то је реално висока оцена.
Човек хоће да се такмичи у боксу. Шта мислите да ли ће првак света у боксу пристати одмах да се бори са њим? Не баш. Ако на тебе устаје сатана, то нешто говори, разумете? Значи да те је Бог поставио на огромну висину. Само памти да те је Бог поставио, не зато што си ти то заслужио, већ зато што је Бог тако желео. Да нико не би могао рећи: „ја сам то заслужио, ја то могу“, итд. Наравно, врло важан принцип који је неопходно да запамтимо.
Неки људи питају: „шта је више – мисија или, рецимо, добротворни рад? Шта је више – помагати болеснима или мисионарити?“ У реалности, неће вам поћи за руком да одвојите једно од другог. Ако будеш мисионар истовремено ћеш помагати и несрећним људима. Како је говорио преподобни Макарије Глухарев, апостол Алтаја: „Ја сам најнижи слуга народима којима проповедам“. А преподобни Герман Аљаски је говорио: „Свим овим народима (на Аљасци) сам дадиља“. Тако се и дешава – почињеш да проповедаш и биваш принуђен да помогнеш човеку. Срце ће ти се смекшати. Узгред говорећи, срце се омекшава од мисије више него од добротворног рада. Зашто? Зато што мисионар ступа у лични контакт са човеком. Другом човеку се може помоћи и споља, не дотичући се његове душе. Сами знате. Може се помоћи „без да се осети смрад, без неког скандала…“
А тога у мисији нема. Ако будеш просто доносио другом човеку некакав шаблон, нико те неће слушати, разумете? Ту је потребно градити личне односе. И у таквим, личним односима, можеш се обраћати самој искри образа Божијег која је запечаћена у срцу сваког човека. И то је јако лепо, виђење колико је човек леп када почиње да се окреће Истини. Нешто најлепше, то је највећа радост за мисионара након радости богоопштења – видети човека који почиње да се буди. Свештеници то знају, човек је био као балван и одједном видиш како се појављује интересовање, живо интересовање и срце се буди. Задивљујућа унутрашња, духовна лепота, предивна, неописива лепота духа и радост коју даје Бог. Видети у човеку Христов образ, живи Христов одраз.
Сећам се једног случаја, говорим са човеком, савременим „бизнисменом“, златни ланац око врата, речник да и не помињем. И одједном, почињеш да разговараш са њим о Богу, спасењу и изненада видиш, његове речи постају течне, очи почињу да сијају, оне више нису фиксатори девизног курса. Почиње живо интересовање, очи оживљују, постаје заиста интересантно, очигледно вам је да се душа пробудила, најдивнији тренутак. И притом то ниси очекивао, зато што ниси ти урадио, разумете? То је на неки начин слично тренутку када се дете рађа, првом крику новорођене бебе. Ти као да присуствујеш овом рођењу за вечност које се догађа пред твојим очима и схваташ да то ниси урадио ти, осећаш да је Неко поред тебе деловао. И не можете да замислите колико је предивно и прелепо када видите дело Божије пред својим очима. Ова слика је много узвишенија од било ког достигнућа људске уметности. Најлепша икона, жива икона која светлуца, ето таква лепота! Схватате каква је ствар када се човек буди. И заиста анђели се на небесима радују због једног грешника који се каје. Такав човек живи и хода под потпуном заштитом Божијом, заштићен је од Творца и Господ гледа на њега да не упадне у зло.
Последње што сам желео да кажем о мисионарењу – каква награда ће бити у Царству. Говорио сам да је мисионар колекционар. Он добија награду за начин живота који води: тридесетоструку или шездесетоструку или стоструку – зависно да ли је породичан човек, удовац или девственик. Добија награду мисионара – стоструку или више, добија награду као онај кога прогоне због имена Господњег, велику награду, сећате се? Добија награду као миротворац. И заиста, мисионар током времена постаје сличан огромној гори. Како је говорио свети Јован Златоуст: „Шта ће се догодити у дан Васкрсења? Шта ће се догодити са Римом у дан Васкрсења? Када се небеса савију као свитак, огњене стихије се распадну, из огњеног Рима ће се подићи две велике горе – апостоли Петар и Павле који ће се подићи као две огњене горе на Небеса“.
Ове горе су слика тих висина, невидљивих висина на које се успиње мисионар. То није висина обичног земног живота, то је натприродна, незамислива радост вечности коју можеш да осетиш и сада. Сећам се једном сам разговарао са својим пријатељем-мисионарем и он ми говори: „знаш оче Данило, ја сам озбиљно болестан. Већ не могу више да живим без мисионарења“. Заиста, на мисију се и „навучеш“ јер ту радост, неописиву радост коју Бог даје мисионарима једноставно не можеш да помешаш ни са чим на земљи. Неки људи мисле да ту радост некако могу да измисле, да се забаве када су у депресији и слично. Када излазиш на проповед, почиње други живот, почиње нешто потпуно другачије, мислим да наши мисионари овде то знају, тако? Доспеваш у други свет, зар није тако? Долазиш у потпуну другу реалност, у Царство, то јест, ти си већ у реалности Царства Божијег, почињеш да предосећаш Царство Божије док си на земљи. А затим те обухвата вечност.
Знате за израз који постоји, када су људи „земљаци“. Они се међусобно помажу, гурају један другог напред. Јел знате да постоји и небеско „земљаштво“ да га тако назовем? Мисионар има огроман број другова на Небу. Јер што више мисионариш то ти је више потребна помоћ светих мисионара: светих апостола, равноапостолних, преподобних и великих просветитеља. Они ти постају сродни, разумеш? Они се сродњавају са твојом душом, потпуно реално осећаш њихову подршку, на нивоу искуства. Када читаш дела великих мисионара прошлости, видиш да твој проблем који не можеш да решиш, ето, решава се, упада ти у очи. Ти схваташ да је то лични поклон од Светог.
Ето, свети Макарије Глухарев говори: „ево, оче Данило, ти размишљаш о томе, а ето, треба урадити ово.“ Апостоле читаш и апостол Павле каже: „а ево треба урадити то.“ И тако у свему. Светитељи су са тобом, поред тебе. И мислим да ће мисионара, чим изађе из тела, сусрести свети апостоли да би га одвели код себе, у свој део Раја. И нисам сигуран у Рај. Преподобни Јустин Поповић говори: „Апостола Павла нема у Рају“. Он је још више. Он је тамо где је Бог. Он се налази испред престола Господњег. То јест, имате могућност да након смрти будете и изнад Раја. Тамо где Господ усељава Своје апостоле. Како апостол Павле говори: „имам жељу умријети и са Христом бити, (чак не у Рају, већ са Христом) што је много боље“ (Фил. 1:23). Штавише, што човек више проповеда Јеванђеље, то се мање боји смрти, управо зато што осећа небески, бесмртни живот који се постепено појављује пред његовим очима. Он то види у очима других људи и неприметно види и унутар себе. Он се покрива том силом. Шта ће бити у будућности? Знате да се у темељима Новог Јерусалима налазе мисионари: Петар, Андреј, Том и других апостоли Јагњета. То јест, место мисионара је на несагледивим висинама.
Ко хоће на те висине, молим, дођите овде у мисионарску школу. Неки говоре: „немогуће је научити се мисионарству“. Није тачно. Могуће је научити се мисионарству. Могуће је научити се речи Божијој? Могуће је. Могуће је научити како говорити са људима? Опет – могуће је. Све то је могуће. Потребно је учити. Главно је наравно да ће учити Онај Који је дошао у дан Педесетнице, за Кога је написано „подсјетиће вас на све што вам рекох“ (Јн. 14:27). Дух Свети, Утешитељ Који дарује силе које покрећу наше мисионаре. Ето шта сам данас хтео да кажем.
„Даниил Сысоев. Лекция для православных миссионеров.“
[1] Свети Јован Златоуст говори: „Јеретичка учења, несагласна са учењима која смо примили треба проклињати и разобличавати лажне догмате. Међутим, људе је неопходно штедети на сваки начин и молити се за њихово спасење.“ (Сабрана дела, т.1. стр. 766, Санкт-Петербург, 1898.)
Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари