„Показаћемо бригу о браћи која нам приличи…“ – Свети Јован Златоуст

У овом малом зборнику цитата светог Јована Златоустог могу се наћи одговори на све „аргументе“ противника мисије Православне Цркве. Док се читају мисли великог Јована неминовно схватате колика је заправо одговорност на свима нама који смо у Цркви – од „најмањег“ до „највећег“, да смо сви као „тело Христово“ дужни да се трудимо на испуњавање Христове заповести. Свети Златоуст је мислио на све и дао одговор за све. У једном од наредних текстова које бисмо поставили се такође обрађује питање на који начин се најбоље испуњава ова заповест, како да наш разговор са другима о Христу заиста буде то, а не задовољавање наших страсти.

* * * * *

I „Свеједно нећеш успети све да исправиш…“

„Немој дакле због тога што не можеш да научиш многе пренебрегнути и појединце. Жељом за великим немој себе уклањати од малог. Ако не можеш да обратиш стотине, побрини се за десеторо; ако не можеш за десеторо, немој пренебрегнути ни петорицу; ако не можеш ни о њима, не презри ни једног јединог. Бог даје венце не према броју исправљених, већ према намери они који исправљају“.

„Ако данас не можеш да убедиш некога, можда ћеш то успети сутра; и ако никада не успеш да убедиш, сам ћеш ипак добити савршену награду. Ако не убедиш све, можеш да убедиш неке. Тако су и апостоли, иако и нису уведили све, добили награду за све јер су се  обраћали свима речима проповеди“[1].

II „Не сме се човеку рећи одједном сва истина јер га она може одгурнути од Цркве…“

 „Не излажем вам сопствене законе, већ тумачим речи које су сишле са небеса; и онај коме је поверено такво служење, дужан је да или смело каже све што се садржи у тим речима, тражећи свуда само корист за слушаоце а не задовољство, или, бојећи се непријатељског односа слушалаца, изгуби кроз такво неумесно угађање и своје сопствено али и њихово спасење. А да је врло опасно да се нешто из божанских закона скрива како за онога који говори тако и за оне који слушају и да се наставници када они малодушно не говоре о свим заповестима Божијим осуђују као криви за убиство – као сведока за то наводим вам опет Павла“.

„Ако будемо говорили само пријатно, када ћемо поново задобити оно што смо изгубили, када ћемо бити од користи? Кажеш ми да постоји много јеретичких секти и да људи прелазе тамо. Узалудна је то реч. „Боље један праведник, него хиљаде грешника“ (Прем. Сир. 16:3)“.[2]

 III „Неће хтети да вас слушају…“

„Знам да многи са незадовољством слушају поуку. Међутим, каква је корист од ћутања? Хајде да заћутим и не досађујем вам речима; таквим ћутањем ће бити немогуће избавити вас од казне. И напротив, потпуно супротно: такво ћутање само увећава казну и повлачи за собом кажњавање не само вама, већ и мени. Дакле чему пријатне речи, када оне не само да не одговарају делима, већ још и наносе штету? Каква корист је да веселиш речима а да жалостиш делом, да наслађујеш слух и да кажњаваш душу? Зато је и неопходно жалостити у овом животу да се не бисмо подвргнули крајњој и неподношљивој казни у будућем животу. Следи да не треба роптати за оно што је речено, већ похвалити и прими са захвалношћу“.[3]

IV „То је дело свештеника, а не мирјана…“

„Дакле, када видиш  некога коме је потребно душевно или телесно лечење, немој говорити себи: зашто се тај и тај није побринуо за њега? Или: ја сам мирјанин, имам жену и децу: то је дело свештеника, дело монаха. Реци ми: ако нађеш негде златни дукат, да ли ћеш рећи: зашто га тај и тај није подигао? Никако; напротив, пожурићеш да га узмеш пре других. Тако размишљај и о палој браћи и сматрај бригу о њима благом које си нашао. „Који изводи“, каже се, „драгоцено из ништавног… биће као уста Моја“ (Јер. 15:19).[4]

V „Претходно је потребно да и сам постанеш свет“

„Који изводи“, каже се, „драгоцено из ништавног… биће као уста Моја“ (Јер. 15:19). Шта може да се упореди са тим? Оно што не може да уради ни пост, ни спавање на земљи, нити било шта друго, постиже се спасењем брата. Ово не говорим ја, већ је Сам Бог рекао: ако изведеш чак само једног, било ког, говори, твоја уста ће бити „као уста Моја“. Дакле, нећемо равнодушно говорити: „шта смо погрешили?“, већ се потрудимо да их исправимо; и нећемо гледати на то колико је много заблуделих, већ се пре побринути о томе како их одвући од заблуде“.[5]

 VI „Не смемо ништа да ‘намећемо’…“

„Када дакле видиш да твој брат гине немој престати да га саветујеш: макар те он вређао, ругао ти се, макар ти претио да ће ти постати непријатељ или ти било чим другим буде претио, све издржи храбро да би достигао његово спасење. Ако ти он постане непријатељ Бог ће ти бити друг и наградиће те у дан Последњег суда великим добрима. Велико добро је да саосећаш са онима које мучи сиромаштво; ништа међутим не може да се пореди са ослобађањем од заблуда јер нема ничег тако вредног као што је душа. Чак ни сав свет није вредан душе. На тај начин, макар раздао сиромасима неизмерну количину новца, нећеш учинити ништа тако велико, као што је обраћење једне душе“.[6]

VII „Није душекорисно учити друге…“

„„Нико не може успети у делу сопственог спасења без спасења свог ближњег. Зато Павле говори: „Нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1 Кор. 10:24), знајући да се сопствена корист састоји у користи ближњег“.

„Човек који се ревносно бави поучавањем ближњег, не само да указује добро дело ближњем, колико себи самоме припрема велику награду и има двоструку корист: и од Бога добија велику награду и сам, када крене да учи брата, почиње да се сећа и стално освежава у сећању речи (Божијих)“.

„Као што лекари не траже да им се у дом доносе болесници који су приковани за постељу, већ сами долазе у њихове домове да их излече, тако чини и ти по мери својих снага: приложи сваки труд и бригу да би подигао своју браћу који су болесни душом, сећајући се да је овај живот кратак. Ако не будемо тако чинили, ни тамо нећемо моћи да стекнемо никакво спасење. И обрнуто, једна стечена душа често може са нас да скине бреме безбројних грехова и постане за нас искупљење у дан Суда.“[7]

VIII „Не сме се нико ‘плашити’ вечним мукама и казном Божијом“

„Претња казном обично више обраћа људе на исправљање од обећања награда“.[8]

IX „Данас нису апостолска времена да би се ишло улицом и проповедало…“

„Из овога се види да и данас има много људи који имају апостолски живот као што су имали и тада три и пет хиљада људи који су поверовали. Ако не верујемо томе, то није због тога што нема врлинских људи, већ због тога што ми исувише мало чинимо“.

 X „Бог ће сам привести…“

„Реци ми, када видиш брата који стреми у пропаст, који је оставио бригу о спасењу, не зна шта треба да ради – ти не пружаш руке, не прекореваш, не изобличаваш га? Више желиш да на себе не навучеш његов гнев, не будеш му непријатан, него да се побринеш за његово спасење? Да ли ћеш имати неки опроштај од Бога, неко оправдање? Зар ниси слушао како Бог Јудејцима заповеда да и залуталог вола својих непријатеља не презру и ако падне да не прођу поред њега?“

„Реци ми, када би видео да човека који је по закону осуђен воде да казне, а ти можеш да га ослободиш из руке џелата, зар не би урадио све да га избавиш од казне? Међутим, када видиш брата кога не води џелат, већ сатана у јаму пропасти не желиш да даш чак ни савет да би га истргао од те сурове звери? Да ли можеш да заслужиш неки опроштај?“

„Као што лекари не траже да им се у дом доносе болесници који су приковани за постељу, већ сами долазе у њихове домове да их излече, тако чини и ти по мери својих снага: приложи сваки труд и бригу да би подигао своју браћу који су болесни душом, сећајући се да је овај живот кратак.“[9]

XI „Није правилно рећи „тако мисли Бог“, „ово је Божије мишљење“, треба говорити из себе…“

„Дакле, Христос дошавши у телу није говорио од Себе, већ од пророка. Због тога што они, који су долазили пре Христа, нису говорили у Христово име, нити од закона, нити устима пророка, већ руководећи се својим личним мишљењем говорили погрешне ставове и мисли, Спаситељ и говори: „не говорим од Самога Себе“ (Јн. 14:10) као ти људи. „Говорити од Себе“ значи говорити мимо закона. Зато такође и ми треба да говоримо. Када видиш да јеретици са своје стране износе ставове Аристотела или Платона, реци: „Ми не говоримо од себе; говоримо оно што смо чули од Христа“.[10]

XII „Најбоље је са непознатима говорити о култури народа“

„Јеванђеље спасења вашега“  (Еф. 1:13). Правилно то назива благом вешћу спасења нашега, указујући тиме с једне стране на закон, а са друге на будућу казну. Шта и стварно означава проповед ако не благовест спасења, тј. да оне који су достојни пропасти, Он више не погубљује?“[11]

„Зато вам свједочим у данашњи дан да сам чист од крви свију. Јер не пропустих да вам објавим сву вољу Божију“ (Дела ап. 20:26-27). Видиш ли како плаши и поражава њихове душе оптерећене жалошћу? И то је добро, јер је то било неопходно. „Не пропустих“, говори, „да вам објавим сву вољу Божију“. Из овога следи да је онај ко не објављује крив за крв, тј. за убиство. Ништа не може бити ужасније од тога. Он показује да су и они, ако то не чине, криви за крв. На први поглед, штити себе, али заједно са тим плаши и њих.“[12]

XIII „Многи нису задовољни тиме, можете имати проблеме…“

„Као што људи који живе у туђини све чине и све раде да би се вратили у отаџбину, сваки дан тугују желећи да виде родну земљу, тако и човек који љуби будућа блага не пада духом због садашњих жалости и не узноси се због среће, већ пролази и поред једног и поред другог као путник на путу. Такво расположење је неопходно да имамо и ми, и макар живели и мало година треба да их сматрамо за много ради жеље за будућим добрима. Говорим то међутим, не зато што мрзим садашњи живот – не! јер и овај живот је дело Божије – већ да вас ојачам у љубави према будућим добрима, да се не бисте залепили за садашња добра, да се не прилепите телу и не будете налик на већину малодушних који макар живели и хиљаду година говоре да им је то мало. Шта може бити неразумније од тога? Док нам предстоје небо и небеска добра које око није видели и ухо није чуло, они се прилепљују за сенке и не желе да препливају море овог живота, подвргавајући се непрестаним таласима, бурама и бродоломима. Павле није тако поступао: напротив, журио је и хранио се жељом (да оде одавде) и само га је једно задржавало – управо, спасење људи и брига да не отпадну од царства Божијег. Тог (царства) да се удостојимо и сви ми, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме слава у све векове, амин.“

„Ако се будемо подвргли увредама или ударцима или претрпимо било шта друго, све ћемо учинити само да их опет задобијемо. Јер и болесници нам често наносе ударце и увреде па их трпимо и не вређамо се на увредљиве речи, већ желимо само једно – да видимо здравима оне који се непристојно понашају“.[13]

XIV „Потребно је прво катихизирати „своје“ (неуцрквењене, номинално православне), а затим већ ићи странцима – иновернима…“

 „Нека ми нико не говори: „немам ништа заједничко са братом“. Једино са ђаволом немамо ништа заједничко, а са људима имаммо много тога заједничког: сви имамо једну и исту природу, живимо на једној и истој земљи, хранимо се једном и истом храном, имамо једног и истох Господара, добили смо једне и исте законе. Нећемо говорити такве речи, већ ћемо показати бригу о браћи која нам приличи.“[14]

http://orthomission.ru/missioneru/svyatye-ottsy-o-missii/65-otvet-svt-ioanna-zlatousta-protivnikam-missionerskoj-deyatelnosti

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари