„Свако од нас дужан је да постане апостол“ – архимандрит Теолог Хризантакопулос, мисионар из Конга

На празник првоврховних Апостола поклањамо вашој пажњи размишљања и искуство смиреног монаха-мисионара са Свете Горе који је кренуо путем великих Петра и Павла. Из његових кратких али дубоких савета свако може извући корисне савете за сопствено сведочење Христа људима са којима се сусреће у свом животу, на шта смо сви ми позвани. Срећан празник!

Архимандрит Теолог (Хризантакопулос) родио се 1951. године у Грчкој. Студирао је на универзитету у Атини, а затим у Паризу. Сусрет са Старцем Пајсијем Светогорцем пробудио је у њему жељу за монаштвом. Постао је монах 1981. године, на почетку се подвизавао у манастиру Кутлумуш на Светој Гори, затим је обновио келију апостола Јована Богослова на јужном делу Свете Горе, где и до данас живи са још једним монахом и једном послушником.

Молитвено послушање спаја са мисионарењем, обновом и подизањем храмова. Током девет година служио је у Албанији: подизао је разрушене храмове, градио нове, крстио мноштво муслимана. 2000-те године почео је да одлази у Африку, у Демократску републику Конго, Републику Конго (Бразавил) и Габон. Овде је такође подигао нове храмове, школе и клинике. 2010. године са постављањем нових епископа за Конго и Габон, постављен је за викара Патријарха. Такође предаје у духовној семинарији у Киншаси. Активно ради са омладином.

* * * * *

– У Конгу, Кенији и другим афричким земљама грчки мисионари су имали запажене успехе. Оче, реците нам, на шта прво треба обратити пажњу у мисији? Шта треба обавезно чинити, како се понашати, а шта се не сме радити ни у ком случају?

– Мисионар је, пре свега, дужан да сведочи јеванђелску вест какву је Православна Црква сачувала током векова – без измена, без додавања, без прећуткивања.

Потребно је гледати на нашу браћу (а сви смо ми браћа, деца једног Бога) као на икону, на образ Божији. Уважавати традиције по којима људи живе, узимати најбоље из њих. Ако традиције противрече хришћанском духу, потребно је објаснити то људима са љубављу, не вређати их. Ни у ком случају се не сме односити према људима са висине, не обраћати пажњу на њихове интересе, понижавати њихова веровања.

– По чему се Африканци разликују од нас? Да ли им је лако проповедати истиниту веру? Да ли је озбиљно примају, или се брзо загреју али брзо и охладе?

– Африканци су непосреднији, они често поступају као деца. Са њима је лакше разговарати, успоставити контакт, нису толико искварени привезношћу за материјална добра и комфор као Европљани. Са друге стране, они су површнији, теже је „ићи на дубину“ са њима, многима је довољно да знају само основно о вери, док им се изучавање светоотачке литературе не чини толико важним.

Што се тиче озбиљности уцрквењења… Сви људи су различити. Постоје и људи који не остају у Цркви, одлазе скоро одмах након Крштења. Међутим, постоје и други: они и сами остају, још и своје породице доводе. Постоје парохијани који су у Цркви још од времена прве заједнице, то јест, од 80-их година.

– Да ли у Конгу има манастира? Да ли Африканци уопште имају жељу за монаштвом или им тако нешто није својствено?

– Сасвим недавно, за време доласка Његове Светости, Патријарха александријског и све Африке Теодора, у Долизију (трећи по значају град Републике Конго) освећен је мушки манастир у име светог Јована Богослова. Сада су тамо само четири послушника и ако буде таква воља Божија, они ће бити пострижени у монахе.

Православна Црква не може да постоји без манастира; монаси су светлост свету. Са друге стране, међу Африканцима такође постоји тежња ка монашком животу, зато је и било одлучено да се створи манастир.

– Свако време има своје духовне проблеме. Који су проблеми нашег времена? Како се борити са њима?

– Главни проблем Православља данас је мањак достојних примера. Зато је недовољно просто просвећивати, потребно је и показивати – како живети јеванђелски, шта је Православна Црква, православна заједница.

Како се са тим борити, тачније – како излечити то стање? Јако једноставно и истовремено јако тешко: свако мора да буде добар пример.

Наша Црква је Апостолска и то значи да свако од нас треба да постане апостол, свако треба да носи Благу Вест, како нам говори Спаситељ: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио.“ (Мт. 28:19-20)

 http://www.pravoslavie.ru/orthodoxchurches/57980.htm

Рубрика: Из искуства мисионара, Христови мисионари