„Када се молимо, Бог отвара врата“ – Митрополит Зимбабвеа Георгије
Прочитајте интересантан и поучан интервју са једним од преданих данашњих мисионара Христове Цркве, митрополитом Зимбабвеа, Георгијем. У њему ћете прочитати о тешком животу и проблемима са којима се сусреће Црква у Зимбабвеу, Анголи и Малавију, о блискости Православља срцу афричког човека, о јединственој ствари коју род људски није успео да уради за протеклих 2000 година. И што је врло важно – Владика нам пружа правилан поглед на мисију, правилно расположење које човек треба да има ако жели да истраје и не клоне у испуњавању последње Спаситељеве заповести – да сву своју наду стави на Онога Који никада не постиђује…
* * * * *
– Владико, Ви сте родом са Кипра, али служите у Александријској Патријаршији. Реците нам како се код Вас појавила жеља да постанете мисионар и потрудите се ради Цркве у Африци?
– Да, родио сам се на Кипру и када сам имао пет година моја породица се преселила у Атину. За време школовања на универзитету читао сам мисионарски часопис „Сви народи“ („Panta ta Ethni“) који је издавала организација „Апостолско служење“ Грчке Православне Цркве и то је био мој први контакт са мисионарским радом. Касније, када сам наставио своје образовање на универзитету у Лондону, радио сам као учитељ грчког језика у школи у име Пресвете Богородице у Кембервел Грину. Наш директор, покојни епископ Христофор телмиски, једном приликом је у време своје кратке проповеди ученицима говорио о смрти свештеника-мисионара у Западном Бенгалу, у Индији, који је, како се испоставило, био његов пријатељ. Такође је говорио о свом раду у Кенији и Индији и све те приче су ми биле јако занимљиве, интересантне и духовне. За време летњих распуста сам имао прилику да се сусретнем са старицом Гаврилом која је такође провела много година у Индији. Као што видите, добио сам много сигнала тако да сам на крају решио да посетим Индију. Током две недеље упознао сам се са знаменитостима Мумбаија, Делхија и Акре а затим отишао у Калкуту где сам остале две недеље провео у мисионарском центру Православне Цркве који је у то време припадао новозеландској епархији Константинопоске Патријаршије. Касније сам долазио још четири пута јер ми је срце остало тамо, са сиротињом Индије која се бори да преживи. Годину дана сам се трудио као волонтер на Мадагаскару, али ми је срце ипак остало у Индији.
1996. године формирана је митрополија Хонг-Конга. У јануару 1997. године председник Грчке је посетио Индију у званичној посети и зато сам отпутовао у Калкуту бих помогао у организацији његове посете мисионарском центру. Тамо сам сусрео митрополита Хонг-Конга Никиту који ми је предложио да постанем свештеник његове епархије. Треба рећи да сам много година желео да постанем свештеник, али сам чекао позив – и он је стигао! Рекао сам његовом високопреосвештенству да желим да будем први свештеник у Сингапуру јер сам често читао у часописима да тамо нема свештеника, и да зато тамо желим служим Православној Цркви. Неколико месеци касније митрополит Никита ми је предложио да постанем свештеник у Хонг-Конгу. Пристао сам и са благословом Божијим 1998. године сам био рукоположен да бих служио Православној Цркви у Хонг-Конгу.
Касније, посећујући Африку, сусрео сам се покојним патријархом Александријским и све Африке, Петром VII који ме је позвао у Александрију да помогнем у Патријаршији. То је био још један занимљив позив тако да сам крајем 1999. године, са благословом свог духовника, прешао у Александрију. Након изненадне смрти Патријарха Петра ја сам, по благослову и молитвама нашег новог Патријарха, Теодора II, прешао у Зимбабве као његов наследник.
– Ето, Ви сте глава епархије Зимбабвеа Александријске патријаршије већ скоро пет година. Какав је сада положај православне заједнице у овом земљи?
– Последњих пет година афричка православна заједница Зимбабвеа се врло увећала. Без обзира на многе тешкоће, ужасну економију, високу инфлацију, недостатак основних производа, успели смо да распространимо Јеванђеље и вест о Васкрсењу Господа нашега Исуса Христа у многим областима Зимбабвеа. Данас код нас делују три активна мисионарска центра, спремни смо да отворимо два нова и надамо се да ћемо у најближој будућности изградити још два. Данас су постојећи храмови исувише мали да би примили све наше људе. Преко нам је потребна изградња већих храмова, међутим, то није тако једноставно због недостатака средстава и високе цене грађевинског материјала. Сваке среде и суботе имамо сусрете младих, а сваког четвртка – скупове жена. Имамо јако пуно младих и зато је већина наших иницијатива усмерено управо на младе. Недељне школе раде сваке недеље након Божанске литургије у свим мисионарским центрима. У исто време проповедамо људима у кућама и на пољима као у време ране Цркве.
– Говорили сте о проблемима. Заиста, сви знају да је у Зимбабвеу сада јако тешка ситуација. Са времена на време у Русији чујемо вести о хиперинфлацији, незапослености, немирима у војсци и штрајковима. Тешко је замислити како може да функционише земља у таквим условима? Да ли то утиче на живот Цркве у Зимбабвеу? Да ли постоје неки знаци побољшања ситуације?
– Сва наша нада је на Бога. Бог не оставља никога коме је помоћ потребна. Предивна потврда тога је положај Православне Цркве у Русији. Ко је преживео? Наравно, Црква Исуса Христа. Исто то се односи и на Зимбабве. Наши људи се боре да преживе. Међутим, побожни хришћани са Кипра и Грчке нас никада нису оставили саме. Они нам до данас обезбеђују храну, одећу, књиге, обућу и остало. Уз њихову помоћ успевамо да деци дајемо јело сваке суботе, угостимо на трпези све верне након Литургије за велике празнике и поделимо храну свим породицама, у крајњој мери, шест пута годишње. Чак и када су рафови у продавницама били празни, успели смо да прехранимо наше људе. Већина њих и до данас једу месо само за време наших заједничких трпеза када их угостимо: они сами не могу себи да приуште да купе кокошку или неко друго месо. Што се тиче перспектива побољшања околности у земљи постоје неке могућности, али захтевају време и стрпљење.
– Владико Георгије, како је у целини организован мисионарски рад у Зимбабвеу?
– Сем сусрета са вернима које сам поменуо, трудимо се да људима пружимо образовање да бисмо помогли наступању бољих времена у земљи. Успели смо да изградимо техничку школу да бисмо пружили могућност сиромашним ученицима да упишу универзитет. Петнаест наших ученика се налази у богословским школама у Кенији и Александрији. Такође, као што вам је познато, имамо програм подршке школовања деце из сиромашних православних породица. Тражимо донаторе за сваког потребитог малишана да бисмо му платили шќоловање (у то улази и храна) – у питању је 20 евра месечно, тј. 240 евра за годину дана. Данас на тај начин подржавамо школовање више од пет стотина сиромашне деце. У многоме нам помажу из Грчке и са Кипра, али од прошле године, захваљујући Православној мисионарској заједници преподобног Серапиона Кожејезерског у овом програму учествују и побожни православни хришћани из Русије и радује ме да могу кроз овај интервју да им захвалим за такав допринос мисији Православне Цркве у Африци. По мом личном убеђењу овај пројекат заслужује приоритет у пажњи јер је за децу јако важно да стекну образовање. Сем тога, имамо и две клинике где се свим људима пружа бесплатна медицинска нега, а градимо још две клинике. На крају, имамо и друге области деловања, као што су хорови, фудбалски тимови и друго.
– Шта је Африканцима најважније у Православној вери? Из ког разлога они бирају пут Православне вере?
– Африканци не могу да живе без Исуса. Они Му се клањају по цео дан. Дошавши у храм не желе да се врате кућама. Могу да певају и прослављају Бога сатима. Могу да плешу и певају након службе и све време захваљују Богу за све што им Он шаље. Богослужење Православне Цркве јако прија Африканцима. Појање, тамјан, иконе, одежде – све то је блиско афричкој култури. И најважније: Православље никада није било вера колонизатора зато је сада предивно у Африци што од њих не узимамо ништа, али им дајемо – делимо са њим искуство живота у Христу стечено за протеклих две хиљаде година.
– Да ли су постојали случајеви нарочите помоћи Божије при јављању Благе вести у Зимбабвеу и суседним земљама?
– Као што проповедамо сваки дан – Православље није нешто што може да изучите само по књигама или по Светом Писму. Можете разумети Православље само кроз богатство богослужења, коз Житија и дела Светих Отаца, кроз Свештено Предање, кроз искуство које стичете сваки дан – када се молите Богу, када Му захваљујете, када отварате очи и видите свакодневна чуда која нам Он показује. Онда свако може да осети неко чудо у свом животу.
Ето, недавно је један од наших момака одлучио да оде у Јужноафричку републику у потрази за бољим животом. Пред пут је дошао у саборни храм и замолио ме да се помолим за њега. Због тога је закаснио на аутобус који је требао да га одвезе у Јужноафричку републику. Након мање од сат времена стигла је вест да је аутобус имао страшну саобраћајну несрећу и да су сви путници погинули. Тако је одлука да пред пут оде у храм да се помоли сачувала живот младићу.
– Ваша епархија, сем Зимбабвеа, укључује у себе и Анголу, Боцвану и Малави. Какав је положај Православља тамо? Да ли има разлике у односу на Зимбабве?
– На Малавију имамо јако активан мисионарски рад. На жалост, у Боцвани и Анголи за сада нема активног рада. Следеће недеље ћемо поставити камен темељац за први православни храм у Боцвани. У Анголи је много компликованије. Молимо Бога да нам отвори врата за мисионарско служење у тој земљи.
– Какви су планови и перспективе сада за Православну Цркву у Зимбабвеу и другим земљама наше епархије?
– За време свештеничког служења у Хонг-Конгу чуо сам одличну кинеску изреку: када човек прави планове, Бог се смеје. Наш једини план састоји се у томе да се – молимо. Када се молимо, Бог отвара врата. У мојој глави има много планова, али не говорим и не пишем о њима. Не можемо да правимо планове пошто зависимо од прилога. Тако да се молимо Богу и ако Он пожели, појавиће се спонзор и тада ћемо већ правити планове. Ако би планирању посвећивали много времена, били бисмо разочарани и чак бисмо били у искушењу да оптужимо Бога за све то. Тако да је најбоље усредсредити пажњу не на планове, већ на дела. Наравно, маштам о стварању многих православних храмова у Зимбабвеу, Боцвани, Макавију и Анголи са добрим и преданим људима. Није толико важна количина колико квалитет православних људи које крстимо у тим земљама.
Наш дуг је да учинимо све што је могуће да испунимо последњу заповест Господа нашега Исуса Христа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Мт. 28:19-20). За протекле две хиљаде година које су прошле од тренутка од када је Он дао ову заповест, успели смо да учинимо све осим тога. Успели смо да летимо у свемир, да на минимум сведемо растојање, створимо нуклеарно оружје, итд. а нисмо успели да одемо до свих народа да бисмо им проповедали Јеванђеље.
– Владико, пре него што сте ступили на катедру у Зимбабвеу, били сте викарни епископ у Египту. Какав је положај православне заједнице у тој земљи?
– Имамо јако добру и активну заједницу у Египту. Био сам срећан да проведем пет година у историјском делу Александрије где сам имао могућност да служим Богу у храмовима у којима су служили велики светилници Православне Цркве и где сам имао могућност да радим у близини патријарха што је школа која се само пожелети може.
У Египту мирно живе православни и муслимани. Египћани јако воле Грке и уважавају нашу Цркву. То исто се може рећи и за афричку средину. Овде се радују хришћанима. То не могу да кажем о Индији, Индонезији и Кини. Сусретали смо се тамо са мноштвом проблема, посебно од чиновника и утицајних људи. У Пекингу се једном упокојио један православни хришћанин и локалне власти нису дозволиле да га отпојемо и хришћански испратимо. Било је потребно да на четрдесети дан одем на гроб и тајно одслужим помен. То се догодило пре дванаест година. Можда се тамо нешто сада изменило, не знам. Као хришћанин се осећам безбедније и слободније у Африци него у тим земљама. Сећам се, сваки пут када бих одлазио у Индији као свештеник, пролазио сам „свештену инквизицију“ да бих добио свој пасош са визом за ту земљу.
– Шта за Вас лично значи служење у Зимбабвеу?
– Сећам се речи старице Гавриле: „Није важно где идеш, како идеш, важно је само једно: квалитет и количина љубави коју дајеш људима“. Свим људима, без дискриминације. Тако да покушавам да учиним све што је до мене да бих поделио љубав са свим људима. Митрополит диоклијски Калист пише: „Можда нас на Страшном суду Господ неће питати колико смо дана постили, колико смо молитава прочитали, колико поклона учинили, али сам уверен да ће нас питати колико пута смо нахранили гладне, дали одећу нагима, лекове болеснима, воду – жеднима.“ У крајњој мери желим да учиним све што је могуће да бих нашем Господу дао правилан одговор. „Да, Господе, поделили смо нашу храну са сиромасима, нашу одећу са потребитима, нашу воду са жеднима, наше лекове са болеснима.“
На крају беседе бих желео да Вам захвалим за могућност да поделим неке мисли и искуство са побожним православним хришћанима.
Интервју узео
ђакон Георгије Максимов
http://www.pravoslavie.ru/guest/32032.htm
Рубрика: Из искуства мисионара, Христови мисионари
