Увод

„Хришћанска вера је једини Богом откривени пут ка истинском блаженству за људе. И Спаситељ говори да је Он врата ка Оцу, да је Он Пут, Истина и Живот; и свети апостол Павле објављује да пред Именом Исуса треба да се преклони свако колено небеских, земаљских и преисподњих: дакле, нема спасења ван распетог Исуса Христа; и без вере у Име Његово, као Истинитог Бога, Који се јавио у телу, нико не може да се очисти од греха, просвети се и уђе у Царство Небеско“.[1]

Овако је преподобни Макарије (Глухарев) изразио свету истину да је спасење могуће само у Господу Исусу Христу, само у Његовој Православној Цркви. О томе сведоче и Христове речи, које је изрекао у Јеванђељу: „који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16) и речи о томе да „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5). Сведоче и речи апостола Петра који сведочи да сем Имена Исуса Христа „нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти… и нема ни у једноме другоме спасења“ (Дела ап. 4:11-12).

Ову истину потврђују и званичне црквене одлуке. Посебно, Посланица Патријараха источно-католичанске Цркве о Православној вери из 1723. године објављује: „Верујемо да је свето крштење које је заповедио Господ и које се обавља у име Свете Тројице, веома неопходно. Јер се без њега нико не може спасити, као што говори Господ: Ко се не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн 3:5)… Господ указује на ово и рекао је једноставно: „Ко се не роди“, то јест, после доласка Христа Спаситеља, сви који хоће да уђу у Царство небеско, морају се препородити… А који се не препороде и према томе не добију опроштај прародитељског греха, подлежу неизбежно вечној казни за онај грех и према томе не спасавају се“.

Штавише, служба у недељу Победе Православља, чији текст је Свети Синод усвојио 1764. године, јасно објављује: „Онима који не примају благодат искупљења проповедану Јеванђељем, као једино средство нашег оправдања пред Богом – анатема!“ То јест, званично је објављена црквена осуда оних који не прихватају јеванђелско учење о томе да је могуће спасити се једино искупитељним подвигом Господа Исуса Христа.

Без обзира на то, на жалост, у наше време међу неким православним хришћанима се укоренила заблуда да је, тобоже, могуће спасење и ван Цркве коју је Господ саздао, и без Крштења и без вере у Јеванђеље – није важно да ли верујеш у Бога или не, да ли признајеш Христа као Спаситеља или не, да ли живиш по Јеванђељу или не, главно је да будеш релативно добар човек, чиниш добра дела и Господ ће те због тога спасити. Изобличавајући ту страшну заблуду, свети Игњатије (Брјанчанинов) је говорио да „онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда и невољно, упада у тешки грех богохулства“.[2]

Не изненађује да је свети Игњатије мисао да је могуће спасење без Христа назвао одрицањем од Христа. Јер ако је могуће спасење без Христа, значи да је било могуће спасење и пре Христа. Ако је могуће спасење пре Христа, значи да је Христос узалуд дошао, значи да Христос није Спаситељ, иако се чак и само име „Исус“ преводи као „Бог Који спасава“ и дато му је зато што ће „Он спасти народ свој од гријеха њихових“ (Мт. 1:21). И Он Сам је рекао да је дошао „да спасе душе људске“ (Лк. 9:56) и да „ако ко уђе кроза Ме спашће се“ (Јн. 10:9).

Нисам случајно ову књигу почео цитатом једног од истакнутих православних светих мисионара. Будући свестан да је питање прихватања или неприхватања Христа питање живота и смрти, преподобни Макарије, као и други свети мисионари[3] нису могли да остану равнодушни и, жртвујући се, одлазили су у далеке крајеве да би послужили спасењу иноверних који су тамо живели. Напротив, убеђење да се „добри иноверци“ спасавају чак и без вере у Христа, осим других погубних утицаја на душе људи који исповедају ово убеђење, паралише и сваку жељу да се постане проповедник речи Божије и у срца таквих људе сеје равнодушност према делу проповеди. Јер, ако је могуће спасити се и без Цркве, зашто онда икога и звати у Цркву? Зашто се трудити, ризиковати, жртвовати се? Лоши иноверци и онако не би послушали, а добри ће и онако да се спасу због својих добрих дела.

Међутим, то је лаж. Апостол Павле је рекао: „јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умрије“ (Гал. 2:21). Апостол ово не говори просто о неверју или о другим религијама, већ о богооткривеном Старом Закону – чак и њиме није било могуће спасење, иако га је Сам Бог дао. Зато су након смрти душе древних праведника силазиле у пакао, одакле их је извео Господ, Који се након распећа спустио у то мрачно место духом Својим, „којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници“ (1 Пет. 3:19). Ако се, упркос истини, призна да је испуњењем Закона било могуће спасење, онда је Христова смрт узалудна, јер све што је Он урадио није било ради нашег спасења које смо могли да задобијемо и држањем Закона.

Ако нас чак признање и држање Закона које је Бог дао није могло спасити, шта да се каже о другим религијама које не потичу од Бога већ од човека и ђавола? Као што је познато, у апостолска времена скоро целокупан људски род, уз изузетак занемарљивог дела хришћана и Јудејаца, пребивао је у идолопоклонству. То, међутим, није сметало апостолу Павлу да посведочи да идолопоклоници „неће наслиједити Царства Божијега“ (Гал. 5:20-21), да „оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу; а ја нећу да сте ви заједничари са демонима“ (1 Кор. 10:20) и није сметало апостолу Јовану да напише: „идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором“ (Отк. 21:8).

Веома је важно запамтити да се Господ смирио и постао као један од нас, да је пошао на велике муке нас ради Сам будући безгрешан, да је душу Своју положио за нас – све то је Он учинио управо зато што ни наша добра дела, ни наша знања о Богу, нити уопште било шта друго није могло нити може да нас спаси.

Али, пошто је поменута заблуда данас јако распрострањена, треба да размотримо типичне аргументе који се наводе у њену одбрану.

НАПОМЕНЕ:

1. Мисли о средствима за успешније ширење хришћанске вере међу Јеврејима, муслиманима и незнабошцима у руској држави, 1.
2. Сабрана дела епископа Игњатија Брјанчанинова: Аскетска проповед и писма мирјанима. Санкт-Петербург, 1905, стр. 471.
3. Исто тако је веровао и свети Николај Јапански: „Чврсто смо уверени… у то да сем Христа не постоје друга врата у Царство Небеско“. (Св. Николај Јапански. Дневници. Санкт-Петербург, 2007, стр. 357).

Рубрика: Uncategorized