Три приче или Посмртна мисија оца Данила Сисојева – Ђакон Георгије Максимов
19. новембра 2009. године убијен је свештеник Данил Сисојев – мисионар, проповедник, талентовани говорник, чија је реч – усмена и писмена – будила из духовног сна и приводила Христу. Следбеници оца Данила Сисојева говоре на различитим језицима, живе у различитим земљама, имају различито искуство проповеди – али их све обједињује једно: они су убеђени да су у обавези да истину да „ван Цркве нема спасења“ донесу до што већег броја људи.
Станоје Станковић (Србија) „Никада у животу нисам срео таквог човека“
Ја за оца Данила Сисојева пре мог првог и јединог сусрета са њим у Београду (11. новембра 2009. године) скоро да нисам ни чуо. Наилазио сам, као у пролазу, на неке његове текстове посвећене јереси теистичке еволуције на интернету и то је све. Неколико дана пре његовог мученичког краја разговарао са њим и Јуријем (сада – ђаконом Георгијем) Максимовим, интервјуисао их за српски православни сајт svetosavlje.org.
Од првог тренутка мог разговора са њим, па све до растанка – ја сам био затечен. Никада пре нисам срео таквог човека – тако радосног, са таквом силом у речима. Иако смо били само нас тројица у просторији, он је говорио као да је испред њега препун стадион. Потпуно је променио мој поглед на православну мисију. Схватио сам да је православна мисија заповест, да није хоби. Да је мисија дело сваког од нас, а не само појединаца.
Сећам се да су ми, док сам одлазио кући, у глави одзвањале његове речи: „Тврдња да Христос није јединствени пут ка Богу ‐ ето пута ка антихристу. Tврдња да ван Цркве постоји спасење – ето, то је пут ка антихристу“. Помислио сам: „Човече, упознао сам човека који заиста говори и верује као и Свети Оци, као Златоуст, као ава Јустин, као свети Игњатије Брјанчанинов“.
Свештеномученик Данил Сисојев је у разговору предложио да сајт svetosavlje.org има рубрику посвећену мисији. Свештеници уредници сајта svetosavlje.org су благословили предлог оца Данила. Једина дилема је била што нисмо знали како да се зове мисионарска рубрика. Одговор је уследио након неколико дана. Када сам 20. новембра прочитао вест да је о.Данил пострадао, прво сам се растужио, а онда схватио – па он је Мученик! Писао сам уредницима сајта и рекао да знам како ће се звати мисионарски блог, коме ће бити посвећен.
Могу да кажем да сам тек након његове смрти почео да га упознајем преко његових текстова, беседа и предавања. Оно што ме код њега задивљује је потпуно одсуство човекоугађања и истовремено љубав према људима. Одсуство страха да га људи одбаце јер им говори нешто што није пријатно да чују. Поразила ме је његова устремљеност ка Богу, јасна мисао, велика снага ума, али и хумор и шала којом уме да испрати своје излагање. Такође и његова мисао да смо у мисији ми само помоћници Богу, Који једини и обраћа људе.
На почетку се делатност нашег центра ограничавала преводим мисионарских материјала за блог, али су се временом појавиле и друге гране нашег деловања.
Организовали смо превод и издање књиге светог Николаја Српског „Вера образованих људи“ (Тумачење Символа Вере) на урду и индонежанском језику, „Вере Светих“ Катихизиса на монголском језику, Часова и изабраних Псалама на зулу језику за православну мисију у Јужној Африци и књижицу „То од Мене долази“ преподобног Серафима Вирицког на кијуку језику за Кенију. Ова књижица је била преведена и на турски језик. За хришћане из Индије смо на енглески језик превели књигу светог Николаја „индијска Писма“. Штампали смо иконице и крстиће Спаситеља и Богородице са молитвама на полеђини за мисију у Чилеу. Сакупили смо и послали неколико хиљада икона и напрсних крстића православним мисијама у Пакистану, Танзанији и Чилеу.
Ми сада организујемо пројекат „500 пута 100“ чији циљ је да нађемо 500 православних хришћана који би желели да дарују 100 динара месечно. На тај начин бисмо сакупили новац са којим бисмо могли помагати православним мисијама у различитим деловима света. У нашој земљи је сада финансијска криза и људи осећају недостатак новца. Међутим, 100 динара је цена 100 грама кафе, тако да је у питању сума коју без проблема може издвојити чак и човек са скромним приходима.
Мисионарски центар „о.Данил Сисојев“ делује и у праву унутрашње мисије. Издали смо на српском језику пет мисионарских књижица оца Данила и јако ме радује што је Свјатејши Патријарх Иринеј дао свој патријаршијски благослов за њихово издање. Радује ме да је наше Свештеноначалије тако показало својим чедима да цени и признаје подвиг оца Данила. Такође, превели смо, издали и редовно делимо летак „Вечни Бог вас зове Себи“ који је припремио отац Данил.
Све наведено је резултат посете оца Данила Србији са циљем да говори о мисији. Чврсто верујем да је о.Данил пресудно утицао на активност нашег Православног мисионарског центра „о.Данил Сисојев“. Зашто? Зато што ни једног јединог тренутка нисам могао ни да замислим да ће за 2,5 године од како је настао, наш центар учествовати у помагању православним хришћанима у Монголији, Индонезији, Пакистану, Кенији, Јужној Африци и Чилеу. Такође, ни да ће његове мисионарске књижице бити објављене на српском језику, да ће се наћи човек који ће донирати средства за штампу. Посебно зато што ја нисам знао буквално ништа о мисији у тренутку када сам одређен за уредника мисионарског центра. Толико се осећају прст Господњи и молитве оца Данила, јер чим се један пројекат заврши, изненада се појављује следећи који уопште нисмо планирали, нити знали да постоји потреба да се у некој земљи помогне православнима. Такође, када год настане нека препрека у раду, врло брзо се све уреди и то тако лако да се јасно може видети подршка и утеха оца Данила.
Захваљујући молитвама свештеномученика Данила у Српској Цркви се буди дух мисионарства. Људи се јављају, пишу јако лепе речи подршке, дају прилоге који за наше материјалне прилике уопште нису мали. Потресно је колико неки људи одвајају од најнеопходнијег да би помогли мисији Цркве. Све то је дело управо оца Данила.
Мисионарске књижице оца Данила преведене на српски језик су јако читане код нас у Србији: „Зашто долазити у цркву сваке недеље?“ је поново штампана по други пут, његова књига о исламу је јако тражена, православне хришћанке са великом пажњом читају „Удати се за неверујућег“. Људи ми говоре да их је његово „Упутство за бесмртне“ тргнуло из духовног сна и уозбиљило.
Све ово је утицало и на мој духовни живот. Свештеномученик Данил ме је научио да се Истине не треба стидети. Ја сам и пре него што сам га упознао знао да је Црква јединствено место спасења, да је свуда ван Цркве смрт, али нисам то гласно говорио. Бојао сам се реакције ближњих, реакције свештеника и епископа који се нису слагали са овом Христовом Истином. Научио ме је да је једино важно шта Христос мисли о теби, а не шта људи мисле.
Отац Данил ми је собом показао шта значи потпуно поверење у Бога и угађање Богу, а не људима. Показао ми је како изгледају у стварности врлине које мени толико недостају. Са неверицом сам читао и гледао како је ватрено, са љубављу и без страха мисионарио међу људима, преко чијих руку му је Господ и дао венац мученика. Задивиле су ме речи које је рекао својој матушки Јулији, као одговор на њено питање шта ће бити са њима када га убију – да њу и децу предаје под покров Мајке Божије. Ја не знам да ли ћу икада имати такво поверење у Бога.
Мој однос према Богу је након неколико првих година црквеног живота почео да се хлади и нестаје, почео сам да будем „искусан у вери“ хришћанин, да заобилазим светоотачке књиге, да „са расуђивањем“ одређујем себи да ли ћу постити у среду или петак, оставио сам молитвено правило. Само два сата са оцем Данилом у разговору су ме тргнули. У њему сам видео да је хришћански живот непрекидни подвиг, да нема застајања на нашем путу ка Богу, да Бог воли ревнитеље.
Убедио сам се у истинитост његових речи да, помажући православним мисионарима, помажеш пре свега себи самом. Верујем да ме је бављење мисијом у прилично тешком животном периоду кроз који сам прошао протеклих година: смрт оца, неколико тешких операција моје мајке, здравствени проблеми моје деце и супруге, сопствени проблеми са здрављем – фактички носило и давало снагу да издржим све.
На ум ми долазе речи оца Данила: „када желиш некога да помажеш уљем, прво ћеш сопствену руку умочити у то уље“, тј. мисија у огромној мери помаже у духовном животу самом човеку који се њоме бави, даје му силу да се бори са страстима и да се не зауставља на путу ка Богу. Мисија приближава човека Богу и дозвољава му да каже: „Чуда се нагледасмо данас“ (Лк. 5:23). Имао сам прилике да се уверим изблиза у истинитост речи оца Данила „ако желиш да видиш чуда, буди мисионар“.
На крају бих само желео да кажем да ме је Господ заиста благословио и утешио ме јер сам имао прилике да упознам Светитеља. То је један од највећих дарова које сам добио током мог живота у Цркви.
Вашој пажњи предлажемо друго сведочанство људи којима је свештеномученник Данил изменио живот – након своје смрти… 
* * * * *
Јоана Ифтиме (Румунија): Отац Данило је ушао у наш живот и остао.
Срела сам оца Данила 2010. године. Да, знам да говорим као да је тада још био жив. Али он је био и остаје жив. Као и сви Свети.
Фотографија
У румунском часопису „Слово вере“ је био текст о његовом убиству. Пре свега ми је у очи упала његова фотографија – због сличности са мојим мужем који је такође делом био Тарарин. Затим сам сазнала за његово мучеништво. Та фотографија до сада стоји на мом радном столу на универзитету, исечена из часописа и постављена у рам, да би увек била пред очима, поред других икона. На тим иконама су Светитељи из различитих епоха и места, при погледу на њих осећам топлоту у срцу, мир и силу што је јако важно за време дугог рада над текстовима против материјализма, „њу ејџа“ и других појава од којих страдају људске душе у наше време.
Погледам на оца Данила, он се смеши на фотографији и ја настављам даље…
Икона
Такође имамо и икону оца Данила изнад врата, где чувамо иконе наших најомиљенијих Светитеља које молимо за помоћ и заступништво сваки пут када прелазимо кућни праг. Ову икону нам је поклонио блиски пријатељ – свештеник са истински мисионарским духом, који јако воли оца Данила и зна да и ми такође љубимо Свештеномученика.
Књига
Убрзо након читања текста у часопису „Слово вере“ нашла сам књигу у којој су биле две беседе оца Данила које је изговорио у Србији заједно са Јуријем (сада – ђаконом Георгијем) Максимовим. Ова књига је објављена 2010. године.
Мој супруг увек држи ту књигу на узглављу кревета јер воли да је чита поново и поново. То је једина духовна књига која је код њега добила такав статус. И не само због љубави мог мужа према оцу Данилу већ и због квалитета и садржаја саме књиге. Наше мишљење је да је то истински дар од оца Данила у коме је изложио саму суштину ствари. Ова књига (у ствари брошура) на свега неколико страница садржи решење најактуелнијих проблема који сада стоје пред Црквом: одсуство мисионарског духа, материјализам, екуменизам, утицај неких нео-протестантских утицаја као борба против „броја звери“, погрешно схватање аутономије Помесних Цркава која води ка увећавању национализма и губитка доживљаја саборности, то јест васељенске димензије Православља.
Купили смо много примерака ове књиге и почели да поклањамо нашим пријатељима. Ето, и пре два дана сам поклонила један примерак „Беседа из Србије“ оца Данила и о.Георгија другарици која је почела да се интересује за веру. Одлучила сам да јој дам ту књигу, као и књигу о светом Нектарију Егинском. Верујем да ће јој они открити неограничену лепоту Православља.
Заступништво
Отац Данило нам је јако помогао у многим стварима које су везане са духовни живот. Рећи ћу само за једну ствар. Када смо успели да Цркви присајединимо човека који је неколико претходних година практиковао шаманизам, нашли смо на сајту оца Данила „чин одрицања од окултизма“. Превели смо га и дали тај значајни текст свештенику који је могао да користи овај чин приликом примања тог човека у Цркву.
Наши пријатељи и наши пројекти
Ми имамо малу групу једномислених пријатеља у којој је прихваћено да једни другима честитамо 19. новембар као дан оца Данила…
Они га јако воле, посебно отац Матеј, свештеник који нам је поклонио икону. Он увек цитира свештеномученика за време својих полемика са различитим људуима који се држе ставова које је прокоментарисао отац Данил у „Разговорима из Србије“ (екуменистима, националистима, борцима са „бројем звери“, итд.“). Он се такође позива на пример оца Данила када говори о православној мисији као члан Православног мисионарског центра у Верији (Грчка). Скоро је имао предавање о оцу Данилу на сајму књига у Букурешту. Почело је да се говори о мисији и наравно, отац Матеј је искористио ту могућност да потврди учење о томе да је само Правоославна Црква место спасења, као што је често говорио отац Данило – мисионар који је сада на небесима.
Желела бих још да кажем да имамо идеју да отворимо школу. И наравно, нема никаквих сумњи у избору небеског покровитеља: то ће бити школа оца Данила Сисојева. Наравно, још је далеко од реализације те идеје, али ако Богу буде угодно та школа ће постати реалност.
Већ сам говорила о тексту и књизи које су објављене 2010. године, убрзо након смрти оца Данила. Може се рећи да је Свештеномученик брзо прихваћен код нас.
Међутим не баш много румунских сајтова пишу о њему. Или их је ипак много? Шта би се могло признати за довољну пажњу од стране народа који се некада сећао да нису умни они који јуре за земаљским благостањем, покушавају да постану „најбогатији на гробљу“, а и сада сам највећи део времена проводи у земаљским бригама овога света? Не знам, иако сам део тог народа.
Када размислим, могу да кажем да ипак доста румунских сајтова пишу о оцу Данилу. Ми, савремени Румуни, као по правилу, јако волимо Светитеље – велике чудотворце, који могу да помогну у послу и здрављу. Али на нашим сајтовима објављујемо и учење оца Данила, његове речи против бављења само земаљским стварима, речи о важности спасења, о нашој обавези да ширимо Јеванђеље у оним деловима света где смо ми, православни хришћани источне Европе кренули да тражимо богатства. И постоје сајтови који сваке године пишу о његовој високој жртви на дан његовог убиства.
Убеђена сам да ми, Румуни, поштујемо учење и мученичку смрт оца Данила. Без обзира на многе и велике предрасуде које постоје код нас, задивљује и оставља утисак сама чињеница његовог поштовања. Мислим да то много говор
Петиција
* * * * *
Авив Салиу Диало (Швајцарска): Како ми је непознати човек изменио живот
Понекада ме другови питају: „зар ниси знао оца Данила пре његове смрти“?. Ја им одговарам: „не.“ Нисам га знао лично; штавише, када сам видео снимак једне његове пропвеоди на интернету још за време његовог живота: помислио сам: „Е, ово је већ превише. Зашто одмах о паклу и вечним мукама? Можеш да уплашиш људе таквим речима“. И по свом обичају, искључио оно што ми је било непријатно, враћајући се својим стварима.
Иако сам себе и прибрајао броју спасених, нисам имао ни ревности за спасење, ни истинске љубави према ближњем. Некако сам заборавио речи Спаситеља: „пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих“ (Отк. 3:16).
Након неких пола године сам отишао из Русије. Живео сам и студирао у Швајцарској одакле је и моја породица. Живео сам сам, жена је остала у Русији на годину дана. Без вољене Русије и пријатеља сам туговао. Око мене су били Швајцарци које нисам разумео. Одвикао сам се од њих, навикао сам на весели руски народ и непредвидљив руски живот. Духовник, кога већ нисам слушао је остао у Петрограду, а овде нисам имао никога, чак ни да не послушам. Много сам учио. Туговао сам по Богу, наравно, и редовно одлазио на Литургију што нисам у Русији радио, молио се и читао Житија светих. Посебно сам волео житија мученика и јуродивих. Уз сву своју млакост, гајио сам наду да ћу прићи Богу. У ретким тренуцима сам маштао о светости, о тој благодатној сили која је помагала мученицима да исдрже муке и смрт, а јуродивим ругања и несреће.
И једном ми је друг послао кратко обавештење: „Синоћ су у Москви у у сред храма убили чувеног свештеника Данила Сисојева“. Можда си чуо за њега“? Даље у писму ми је говорио како је отац Данило Сисојев крстио муслимане и не само крстио, већ и са „катехизацијом“.
Одмах сам отишао на информационе сајтове и са ужасом видео храм, полицију, православне који ноћу плачу у хладном московском делу града. Жзатим сам се обратио православном интернету и постепено почео да сазнајем ко је био тај чувени свештеник, покушавао да схватим ко би могао да жели његову смрт. Сусрео сам се новим термином који је отац Данил користио – „уранополит“; уопште не космополит – грађанин света, већ уранополит – грађанин Неба. Слушао сам пропвоеди, а такође и коментаре на њих. Чула се само исламска претња. Истина, много касније, прочитавши интернет дневник оца Данила, видео сам и злобне коментаре националиста.
Било ми је јасно: он је мученик за веру Христову. Желео сам да сазнам што више о њему: то је невероватно, мученик у наше дане, светитељ у наше дане! За једну тиху ноћ у возу Пеетроград-Москва за неких 500 рубљи могао си да одеш њему, могао си да чујеш глас будућег мученика, могао си да узмеш благослов од верног Христовог слуге, могао си да пољубиш руку Светитеља. И најважније – могао си да се учиш од њега и помажеш му у том добром делу. Јер у наше дане, у нашој светој Цркви подвизавао се мисионар. И не на рок-концерту или у православној штампи, већ међу муслиманима, секташима и окултистима. Мисионар који се удостојио мученичке смрти.
За пар сати ће рођени брат Рашид доћи у госте. Некако му треба рећи. „Драги брате, твоја сабраћа, муслимани су убили нашег свештеника…“ Не. Неће разумети. А можда одмах да кренем о паклу и вечним мукама? „Рашид, ми сада имамо чврст доказ. Мученик за Христову веру се јавио, свесно дао свој живот јер је био уверен, знао је да ћете ви, муслимани, отићи у пакао“. Да ли ће схватити? Сигурно ће се увредити… „Без Христа је немогуће спасити се. Тако да се покај брате, јер је Мухамед лажни пророк“. Очигледно је да сам још увек исувише зао. Треба почети са молитвом, треба наћи прави тренутак и праве речи… До сада их тражим.
Сада се појавило дело. Мисионарско. Ја сам за само недељу дана преслушао све беседе оца Данила о мисији и исламу које су постојале на интернету. Његов глас – неодољив, моћан – слушам редовно, посебно када падам духом. Његов лик је увек радостан, сија, извините за дигресију, али нису случајно иконе и описи Светитеља слични – они изражавају ту Светлост која силази од Једносуштне Тројице.
У тој недељи сам донео одлуку: време је да се делује, време је да се служи Богу, не само правити се хришћанин; хоћу да служим Богу као мисионар и желим да вршим то дело по обрасцу који је оставио убијени за Христа јереј Данило. Покушао сам да направим прве кораке, али ништа ми није полазило за руком. Повезао сам се са ученицима и сарадницима оца Данила, који су ми јако детаљно одговорили на моје писмо, дали мудре савете и главно, моралну подршку. Користим ову прилику да им се захвалим. Они су истински настављачи дела оца Данила, а он – настављач замисли Пресвете Тројице. Јер „мисија Цркве представља настављање мисије Христовог посланства. Христос је Првоапостол“, како се говори у документима наше Цркве.
Сећам се своје прве уличне проповеди. Било је то два дана након што сам сазнао за мученички крај оца Данила. Након Литургије сам отишао на аутобуску станицу и чекао да некоме говорим о Христу. Пришао ми је млади човек, који је изгледао као наркоман и замолио за ситни новац. Ја сам му одговорио: „Не могу да вам дам ситни новац, али могу да дам нешто много вредније“. Он ми говори: „Одлично. Дај!“
„Даћу вам реч Божију! Бог је Љубав!“
А он ми говори: „Јел си нормалан ти?“
Ето, тако сам почињао… Касније сам још више од годину дана излазио на уличну проповед, тада већ без таквих „бисера“ пошто сам се саветовао са људима који су водили уличну мисију у Москви. Моје искуство ми је дозвољавало да схватим да једнеи исте методе негде могу да дају одличан резултат, а негде – ништа. Московски мисионари су стално сведочили како се људи за време уличне мисије одазивају и какви занимљиви разговори се воде. У Женеви се нико није интересовао. Код нас, у Швајцарској, чак мормони и други секташи се одавно већ не баве уличном мисијом, видевши изгледа да је са овим народом ситуација безнадежна…
Међутим, нисам хтео да се предам и тражио сам могућност да се трудим на делу мисији и на друге начине. Ту је била и једна сестра у вери, Лидија. Код куће је зову, на афрички начин, Нејат. Она је дошла у Швајцарску као емигрант, када је имала 12 година. Сваке недеље након Литургије она је одлазила у кафић са мном и слушала моја препричавања проповеди оца Данила. То јој се одмах допало. „Ми овде, у Швајцарској, сви ћутимо, иако одлично знамо да је Православље истинска религија. Зашто ћутимо?“; говорила је она. Почели смо да преводимо православну литературу и Лидија, која одлично познаје француски језик ми је јако помогла у прегледању превода. Једном је ишла са мном на уличну проповед а затим се слатко смејала, сећајући се реакција људи. Али иако моја проповед и није обратила друге људе, није прошла без користи по мене самог. Није лако одлучити се први пут на тако нешто, уопште не желиш да „ризикујеш“ али када примораш себе ради испуњења Христове заповести, нешто се мења у теби, постајеш ближи Богу. Једноставно улична мисије се није показала као нешто са чиме треба почети: то ми је касније потврдио и наш Владика.
Сем Лидије појавио се још један сарадника – дека Чарлс од 87 година (крштено име Јосиф). Чарлс је самостално научио да чита и чак говори руски. Пре 40 година је отишао у руски православни храм и рекао: „Ево раја о коме је моја бабушка увек говорила“, а након неког времена примио је Православље, оставивши римокатолицизам. Чарлс ми је предложио да помогне са преводом „Разговора из Србије“ оца Данила на француски језик. То дело му је помогло да прође кроз тугу због губитка недавно упокојене жене.
Понекада смо спорили о речима у тој књизи. „Зар се може тако говорити. То није пажљиво“, чудио се он. „Могуће је и потребно је“, спорио сам ја. Он: „Зар овде, у Женеви, можемо говорити такву проповед? Људи ће се или увредити или нас неће послушати“. У себи сам рекао: „Ма нека и убију“, али сам говорио да се свака мисао може адаптирати.
Он је помогао, и допало му се тако да смо заједно превели на француски језик књигу „300 изрека подвижника Православне Цркве“. Захваљујем од све душе Јосифу, истински верујућем човеку, верном слуги Господњем. Успели смо да нађемо новац за издање француског превода „300 изрека“. Ако су „Разговори из Србије“ у великој мери оријентисани на православног читаоца, ова књига, напротив, може бити занимљива за неправославне, може им помоћи да осете укус светоотачке мудрости. Сада смо кренули да преводимо изреке Оптинских стараца. Такође смо почели по мало да тражимо средства за помоћ православним мисијама у Африци; посебно смо успели да покријемо неке неопходне потребе парохије у Обали Слоноваче. Сада покушавамо да нађемо могужност да организујемо православне катехизаторске беседе у Женеви – њихово одсуство се јако осећа.
Схватио сам: за успешну мисију је важно то колико ти сам одговараш ономе што проповедаш. У том правцу се и трудим да радим над собом.
Можда ово што сам написао није испало онако како сам замислио. Желео сам да пишем о томе како је мученички крај оца Данила изменио мој живот. О томе, како сам захваљујући његовој проповеди која га је коштала живота на земљи и која је дошла до мене и многих тек након његовог убиства, постао искрени хришћанин. О томе како сам престао да будем равнодушан за сопствено спасење и спасење људи око мене. Желео сам да кажем како сам захваљујући тој ватреној проповеди ја почео да читам цело Свето Писмо, а не само одломке из Јеванђеља; по савету оца Данила увео сам свакодневно правило читања речи Божије. Постало је неопходно за мене да се венчам у Цркви и не задовољим се папиром од матичара пошто ми је о.Данил открио смисао како те, тако и других Тајни. Управо ми је отац Данил и дао мисао о неопходности редовног причешћа. Његов пример ме је надахнуо за пут мисионарства.
Отац Данило је звао све на тај пут. Одазвао сам се речју и делом, али не и духом. Зато што, без обзира на промене у мојој вери, ја, грешни, нисам још увек успео да започнем мисију у својој земљи. Тако да молим све вас да се помолите за мене, грешног слугу Божијег, Авива, да бих се, молитвама Богородице, мученика Христових, апостола и свих Светих, нелицемерно потрудио да живим сагласно са заповестима Христовим.
http://www.pravoslavie.ru/put/57536.htm
