Старац Јефрем Филотејски – Апостол Америке – Атанасије Зоитакис

Изузетан текст се нашао на страницама мисионарског блога. Текст о савременом Апостолу Америке – простом и смиреном монаху, Старцу Јефрему Аризонском. Текст је јако вредан јер говори управо о ономе што је сила Цркве, сила Христових мисионара, а што се данас заборавља. Велика и безброј пута доказана истина да се само уз помоћ Христа може јавити Христос свету, да је подвижништво једина мисионарска школа у Православљу поново је нашла потврду у овом истинском Апостолу. Данас чак и неки од православних мисле да су монаси само за манастир, да они не могу да имају учешће у јављању Благе вести. Свештеномученик Данил Сисојев је говорио да су управо монаси најбољи мисионари, јер су себе потпуно посветили Богу. Сви знамо да је главно оружје монаха молитва. А ево шта је Христов војник, о.Данил говорио о вези мисије и молитве: „мисионарство се увек врши силом Духа Светога, Кога је обећао Бог Отац. Зато је почетак мисионарења – молитва, средина – молитва и крај мисионарења – молитва. Без молитве ништа неће успети“. Верујемо да је и тајна и величина апостолске личности Старца Јефрема управо у – молитви.

* * * * *

Велики савремени подвижник, проигуман светогорског манастира Филотеја, родио се 24. јуна 1928. године у граду Волосу (Грчка). Са 19. година је оставио свет и преселио се на Свету Гору Атон, поставши послушник светог старца Јосифа Исихасте, безмолвника и пустињака.

Димензије личности и дела Старца Јефрема су достојни његовог духовног оца. Он је обновио манастир Филотеј на Светој Гори, а након тога, за кратко време на америчком континенту основао 19 (деветнаест!) манастира који су постали духовна оаза за Американце који су жедни благодати Божије. Сада старац Јефрем живи у манастиру светог Антонија који је основао у Аризони и твори непрестану молитву за своја духовна чеда и спасење целог света.

1960. године, један од највећих православних богослова двадесетог века, о.Јован Романидис (1827-2001) у писму атонском монаху и црквеном писцу, Теоклиту Дионисијатском писао је: „Светогорци морају одмах да пошаљу своје представнике у САД и оснују тамо манастире, јер у противном Православље на америчком континенту очекује неизбежна пропаст.“ Неколико година након тога, пошло је за руком да се ова замисао оствари напорима само једног човека који је успео да урадио, чини се, немогуће.

Отац Јефрем (Мораитис) је први пут дошао у Канаду 1972. године на позив своје духовне деце. Неколико година након тога такве посете у САД и Канаду су постале редовне. Старац је говорио са људима, поучавао, тешио, проповедао… Постепено је постала све очигледнија потреба Американаца за живу реч Јеванђеља и њихово трагање за аутентичним духовним животом.

У основу своје мисионарске делатности старац Јефрем је поставио отварање православних мушких и женских манастира који су постали духовни центри који привлаче на хиљаде неравнодушних људи, који доживљавају манастире као „део Неба на земљи“.

По речима познатог грчког историчара и богослова, оца Георгија Металиноса „православни манастири су најделотворнији мисионарски центри. Живот у манастирима, посматрање како живе монаси и учешће у богослужењу много ефикасније делују на оглашене од сувих схоластичких речи. Инославни желе да упознају живо Православље и дотакну га изнутра“.

Манастири старца Јефрема појавили су се у многим регионима САД и Канаде: Њујорку, Тексасу, Флориди, Вашингтону, Јужној Каролини, Пенсилванији, Илиноису, Калифорнији, Мичигену, Монтреалу и Торонту. Укупан број манастира које је основао Старац Јефрем у садашњем тренутку има деветнаест, а још два манастира су у току изградње. Овај број може да се још повећа, јер многи мирјани поклањају земљу и иступају са иницијативом да се граде нови и нови манастири.

Сви манастири Старца Јефрема су уређени као општежића. Они се руководе светогорским уставом и у темељ свог живота положили су завете Јосифа Исихасте. Многи монаси из америчких и канадских манастира су више пута посећивали Свету Гору и чак живели неко време у светогорским манастирима, желећи да се упознају са монашким предањем на извору.

Међу монахе у манастирима које је основа Јефрем Филотејски улазе људи из различитих друштвених слојева и националности: поред грчке емиграције у Америци, ту су представници различитих народа и религија (мормони, муслимани, индуси, будисти, Јевреји, римокатолици и протестанти) који су прешли у Православље.

Америчка Православна Црква се у тренутку пресељења старца Јефрема у Америци налазила у дубокој кризи. Модернистичка новачења архиепископа (касније Васељенског патријарха) Атинагоре[1] довела су до тога да Црква изгуби свој исихастички и аскетски карактер. Америчко Православље је изгубило духовну дубину и васељенску перспективу, претворивши се у национални клуб за емигранте који жале за Отаџбином.

Старац Јефрем је спасио америчко Православље од растварања и асимилације по протестантском обрасцу. Његова делатност је помогла Цркви да изађе из своје националне затворености и доласку нових људи у њу. Однос према Старцу Јефрему међу православнима је у почетку био са опрезом. Хришћанство Јефрема Филотејског се, на први поглед, чинило исувише сурово и аскетично. Међутим, када су се људи сами упознали са Старцем и његовим ученицима изблиза – лед неразумевања се топио: Грци емигранти су свом душом заволели манастире оца Јефрема.

Данас хиљаде људи долазе недељом и на Празнике из свих углова САД и Канаде у манастире које је основао Старац. Они радо и са радошћу стоје на вишечасовним манастирским службама и мењају свој однос према вери под утицајем виђеног.

Огромни утицај су манастири Јефрема Филотејског имали на православне свештенике који служе у САД и Канади. Промена погледа свештеника помогла је повратку заборављеном Православном предању у многим америчким парохијама. Данас мноштво православних свештеника у потрази за духовном подршком посећују оца Јефрема и манастире које је он основао. Под утицајем поука и призива Јефрема Филотејског многи амерички православни свештеници постали су противници религиозног синкретизма и екуменизма, почели су да носе расу не само за време богослужења, већ и током свакодневног живота.

Центар мисионарског служења оца Јефрема је манастир светог Антонија у Америци, који се налази недалеко од престонице ове америчке државе, града Феникса. Огроман број локалних становника у тренутку доласка Старца Јефрема били су мормони од којих су неки сада примили Православље.

Манастир Светог Антонија је основан 1995. године у безводној и сушној пустињи. На почетку је Старац планирао да изгради манастир у другом месту, али је под утицајем Промисла, скренуо са пута и нашао се у пустињи између градова Феникс и Тусан. Сведоци говоре да су у том тренутку јасно чули звоњаву звона, невероватно сличну на звоњаву у Старчевом манастиру – Филотеју. „Овде ћемо израдити манастир“, рекао је Старац Јефрем.

Епископ санфранцискански Антоније дуго није веровао у истинитост овог догађаја, док једном приликом неколико година касније и сам није чуо сличну звоњаву. Он је прилазио манастиру светог Антонија у изградњи, када је чуо како звоне звона. Како се испоставило неколико минута касније, звоњава је била натприродног порекла, јер сами монаси нису звонили у звона.

Око манастира је са благословом Старца било 1200 стрема земље[2] на којој је било засађено 3000 маслинових, лимунових, грејпфрута и стабала другог воћа, виногради и палме. Да сва та стабла не би пресахла, неопходна је била вода која је пронађена на чудесан начин као последица подземних испитивања. Старцу Јефрему се јавио преподобни Антоније Велики и показао на место где треба тражити воду. На дубини од 980 метара пронађена је количина воде довољна да се то место претвори из пустиње у цветну оазу. Сада у манастирском врту има преко две хиљаде врста биљака, без обзира на то што летње температуре у Аризони достижу 40-45 степени целзијуса. Свуда су браћа манастира поставили фонтане, светиљке и стазице.

Гледајући данас на предивни рајски врт и величанствене храмове које су подигли монаси манастира светог Антонија, тешко је поверовати да, када је први пут ту дошло шест светогорских монаха, тамо није било ни воде, ни струје, ни путева. На почетку су место за живот Старца Јефрема и његових ученика биле четири приколице. Монаси су морали да живе и раде у околини која је била препуна отровних змија и опасних звери. Старца Јефрема који је пожелео да изгради манастир у пустињи, локални становници су сматрали полуделим. Чак су и православни људи сумњали у успех.

Међутим, прошло је време и на месту малих приколица појавили су се храмови и капитална здања, а број монаха се повећао са седам на четрдесет пет људи. Главни храм манастира посвећен је светом Антонију Великом и светом Нектарију Егинском. Још шест храмова посвећено је преподобном Серафиму Саровском, пророку Илији, великомученику Пантелејмону, великомученику Георгију, великомученику Димитрију, светом Николају и Јовану Претечи.

При манастиру је гостионица, у чијим просторним и светлим собама може истовремено да се смести до 500 људи. У сагласности са светогорским манастирима ноћење и оброк су бесплатни за посетиоце. У гостионици у неограниченој количини су поклоницима доступни воће, напици за хлађење, чај, кафа.

По броју посетилаца манастир светог Антонија налази се на другом месту у држави Аризона, налазећи се одмах иза Великог Кањона који је једна од главних знаменитости у САД.

Манастир светог Антонија води огромну добротворну делатност. Монаси пружају уточиште бескућницима и свима који се обраћају за помоћ. У граду Тускон који се налази јужније од манастира, са благословом старца Јефрема је направљен центар за помоћ сиромашним женама.

Игуман манастира светог Антонија је светогорски јеромонах Пајсије – један од првих пет монаха у манастиру који је дошао у САД са Свете Горе заједно са Јефремом Филотејским. Сам Старац Јефрем се не бави питањима управљања манастиром, већ је духовник свих манастира које је основао. Такође је отац Јефрем духовни наставник за хиљаде мирјана који долазе у Аризону из свих крајева планете.

Значај мисије Старца Јефрема је тешко оценити. По речима оца Антонија Мосхонаса, који је дуго година био старешина у градићу Тусан: „Ми, амерички архијереји и јереји током седамдесет година покушавали смо да привучемо народ у Цркву помоћу фестивала. То јест, правили смо празнике и прославе, гостили људе напицима, јелом и забавом. Заборавили смо на молитву, исповест, постове, бројаницае – све оно што чини предање наше Цркве. Ми смо чак стварали препреке изградњи манастира, јер смо сматрали да нема потребе за њима, да не могу ништа да дају нашој Цркви. И ето, дошао је овај мали човек,[3] без световног образовања и богословских диплома, без новаторских и „храбрих“ идеја (које су у изобиљу биле у нама) подсетио нас је на најважније – наше Православно Предање.

Он није организовао плесове и забаве, већ је позвао на пост и учешће у вишечасовним бдењима. И људи су се одазвали на његов позив, пришли су Старцу и подржали га. број оних који прилазе оцу Јефрему се не може описати. Америка која стреми да изађе из ћорсокака културе потрошње и ропства материјалним вредностима кроз различите друштвене покрете (на пример, хипи покрет) и источне религије, за себе је открила истинско, неизвитоперено хришћанство – Православље“.

По речима Старца Јефрема Ватопедског, горостаса из скита светог Андреја Првозваног на Атону: „старац Јефрем се подвргао нечувеним и најтежим клеветама и нападима.“ Међутим, без обзира на наручене репортаже са оптужбама на америчкој телевизији и штампи, он није спустио руке већ је наставио своје мисионарско служење.

Јефрем Филотејски је живи пример великог подвижника, који је својим животом доказао истину речи преподобног Серафима Саровског: „Спаси се сам и око тебе ће се спасити хиљаде“.

http://pravoslavie.ru/smi/56918.htm

1. Менделсонов марш након венчања у храму, оргуље у време богослужења и друге сличне новине.
2. Мера у Грчкој у размери од 1000 квадратних метара.
3. Старац Јефрем је малог раста.

Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве