Лажно учење мормона ("цркве Исуса Христа светаца последњих дана") – Епископ Александар Милеант

Приликом помињања мормона људима обично на ум дође снажни и складни хор, или млади и окретни мисионар на мотору, или човек беспрекорне репутације, успешан и радан, који не пуши и не пије, који је веран супруг и отац за пример. Не негирајући те привлачне спољашње стране мормона, треба рећи да њихова религија представља најопаснију јерес која се бори са хришћанством. Иако се мормони сматрају хришћанима често са усхићењем говоре о Христу и широко се користе хришћанском терминологијом, њихово учење је тако далеко отишло од апостолске вере, да њихово учење треба сматрати потпуно новом религијом. У суштини – то је полупаганско учење у хришћанском омоту…

Увод

Приликом помињања мормона људима обично на ум дође снажни и складни хор, или млади и окретни мисионар на мотору, или човек беспрекорне репутације, успешан и радан, који не пуши и не пије, који је веран супруг и отац за пример. Не негирајући те привлачне спољашње стране мормона, треба рећи да њихова религија представља најопаснију јерес која се бори са хришћанством.

Мормонско учење се јавило у првој половини 19. века у САД и ускоро поделило на мноштво група. Међутим, у наше време се то учење усредсредило у две гране: „црква светаца Исуса Христа последњих дана“ (са центром у Солт Лејк Ситију, у држави Јута, САД) и „Реорганизована црква последњих дана (са центром у граду Индипенденсу, држава Мисури, САД).

Мормони су постали једна од водећих религиозних организација у САД и имају око 6 милиона следбеника и милијарде долара годишњег прихода. Обавеза да сваки мормон жртвује десети део својих прихода обезбеђује финансијско благостање ове организације. Мормони воде организовану, активну проповедничку делатност по целом свету, имајући у различитим земљама света око 30 хиљада мисионара. И то није за чуђење, јер код њих сваки младић или девојка када напуни одређени број година у обавези је да две године свог живота посвети мисионарском раду.

Мормони велику пажњу посвећују чувању тела у здравом и снажном стању. Њихова религија забрањује пушење и алкохол, чај и кафу – и уопште све оно што није корисно здрављу. Велику пажњу обраћају на брак и рађање деце, јер у стварању нових „божанстава“ они виде циљ свог постојања.

Иако се мормони сматрају хришћанима често са усхићењем говоре о Христу и широко се користе хришћанском терминологијом, њихово учење је тако далеко отишло од апостолске вере, да њихово учење треба сматрати потпуно новом религијом. У суштини – то је полупаганско учење у хришћанском омоту. Мормони признају Библију, али као главни извор своје вере сматрају „Књигу Мормона“ коју је написао Џозеф Смит  тридесетих година 19. века.

У овој брошури ћемо упознати читаоца са историјским пореклом мормонског учења, са личности оснивача Џозефа Смита и са бесмислицама у „Књизи Мормона“, а такође и показати антихришћанске стране мормонског учења.

Историја мормонског учења

Мормони о појави своје религије говоре овако: Џозеф Смит је дуго молио Бога којој религији да се приклони. И ето, 1823. године, по указању „небеског посланика“ он је у околини једног брежуљка у држави Њујорк пронашао златне плоче које су садржале световну и духовну историју древних цивилизација Америчког континента. Након четири године он је објавио да је добио дозволу да преведе златне плоче које је пронашао са „новоегипатског“ на енглески језик, користећи се чудесним инструментима које је добио – „Уримом и Туммимом“. Смит је назвао свој превод именом једног од личности из књиге и објавио под именом „Књиге Мормона“, одакле је њихова религија и добила назив.

Џозеф Смит је добио следбенике, међу којима је био и његов пријатељ Оливер Кудери. Смит и Кудери су изјавили да им се јавио Јован Крститељ, који им је заповедио да крсте један другог. Мало касније су другови себе посветили у свештенство, сматрајући да су тиме они „успоставили“ на земљи цркву. Чланове своје цркве су они почели да зову „црквом последњих дана“.

Са групом новопосвећених Смит се преселио из државе Њујорк у државу Охајо и по различитим земљама послао мисионаре нове вере. Затим се цела „црква“ преместила у државу Мисури, а даље у – државу Илиноис. Месташце Комерс су преуредили и претворили у развијени град Нову са оригиналним по архитектури храмом. Локално становништво, у већини протестанти-традиционалисти, почело је да мрзи „свете“ и ступило са њима у борбу. У тој борби је погинуо оснивач секте Џозеф Смит и његов брат Хаирум. На место „пророка“ је стао Брајам Јанг (Brigham Young) и повео секту кроз планине ка Сланом језеру, где су мормони основали државу Јута са престоницом у Солт Лејк Ситију. Овај град је и постао центар мормона.

Оваква је укратко историја јављања мормона. Сада бисмо упознали читаоца са низом чињеница које мормони прећуткују, али које бацају светлост на личност оснивача и на изворе учења које је измислио.

Око 1812. године амерички писац, бивши баптистички проповедник, Соломон Сполдинг (Solomon Spaulding) написао је фантастични роман „Пронађени рукопис“. Роман говори о путовању изгубљеног израиљског племена које је, тобож, стигло у Америку и које се населило ту. Временом је то племе почело да опада, а затим се обновило у виду садашњих индијанаца са америчког континента. Иако Сполдинг свој роман није издао, ипак су га његови рођаци и пријатељи читали. Један од примерака романа дошао је у руке баптистичком проповеднику Сиднеју Ригдону, а из његових руку у руке Џозефу Смиту, који је живео у држави Охајо. Џозеф Смит је 1830. године објавио тај роман у прерађеном облику под називом „Књига Мормона“ и објавио га за свето писмо древних Американаца. Другови С. Сполдинга, који су били упознати са оригиналом, оптужили су Смита за плагијат. Тада су Смитови следбеници украли оригинал рукописа и уништили га.

Користећи се тим украденим романом као „светим писмом“, Смит је почео да га попуњава новим „откровењима“ од духова које је назвао „небеским посланицима“. Сматрајући да је првобитна Црква одавно нестала и не постоји, Смит је себе објавио за пророка цркве коју је он успоставио, а од својих следбеника је створио јерархију „апостола“, док је своју „Књигу Мормона“ објавио за божанско откровење.

Личност Џозефа Смита

Свог оснивача, Џозефа Смита, мормони сматрају за пророка и светитеља – мученика. Међутим, детаљно и објективно упознавање са његовим животом, карактером, поступцима открива много од онога што мормони не би желели да се зна.

Већ од младости се показао као сујеверни младић, који је непрестано тражио скривено благо уз помоћ магијских кристала. Интерес за окултизам је преузео од своје сујеверне мајке.[1] 1826. године у Бејриџу, (држава Њујорк) био је ухапшен, оптужен је и осуђен за гатање.[2] За проналажење блага и за познање тајни постојања Смит се користио магијским кристалима, међу којима је посебно поверење указивао „талисману Јупитера“.

„Бављење окултизмом је повредило његову психичку равнотежу, тако да су слике из подсвести пореметили критичко мишљење у њему. Абнормалне црте његове личности показале су се у способности за видовитост, која је, развијајући се све више и више, потискивала његов разум на периферију, губећи јасност свести и граница између реалног и уображеног света се скоро у потпуности изгубила“.[3] Не нашавши никакво скривено благо, желео је да поправи своје финансијско стање штампањем лажног новца, у чему га је власт открила, али је успео да се избави од казне.[4],[5]

Смит у својој књизи „Драгоцени бисер“ (The Pearl of Great Price) говори да су му се у првом виђењу 1820. године јавила два весника („Бог Отац и Бог Син“) и да су му објаснили да су све постојеће цркве у заблуди и да не треба да ступи ни у једну од њих и да ће му „у будућности бити откривена пуноћа јеванђелског учења“.

Након четири године Смита је посетило „небеско биће“ које се назвало Морони, које му је рекло за златне полуге скривене испод оближњег брежуљка, у којима ће и наћи „пуноћу вечног јеванђеља“. Оно је, тобож, записано на древном језику и Смиту се оставила „највећа част да преведе таблице и постане оруђе у рукама Господа за обнављање Јеванђеља и обнову Цркве“. Морони је такође упозорио да ће испод таблица пронаћи „два кристала у сребрном окову на напрснику“: то су Урим и Туммим древног јеврејског првосвештеника који ће му попут магијских наочара омогућити да преведе текст таблица“.[6]

1830. године Смит је објавио свој први превод под називом „Књига Мормона“ и објавио себе „пророком последњих дана“. Око њега су почели да се окупљају следбеници. Након књиге, како то описују мормони, анђели су се много пута јављали Смиту. Тако су му, на пример, само у периоду између 1831. и 1844. године анђели долазили 135 пута (!) да би предали посланицу од „Бога“, затим од „Исуса Христа“, од апостола Петра и Јакова, од Јована Крститеља и других. При чему сам Џозеф Смит постаје свестан да је виђења било толико да је он са тешкоћом могао да разликује која су виђења била „од Бога“ а која од злих духова. Ова виђења и „откровења“ су саставили другу књигу мормона „Учење и завети“ (Doctrine and Covenants) која садржи основе мормонске религије.

Узимајући у обзир да је Смит велики део свог живота посветио ископавању и потрази за скривеним благом, није тешко разумети да су „златне плоче“ које је измислио имале за циљ да га награде и оправдају његове узалудне напоре из прошлости.

1842. године, Смит је са великом групом својих следбеника (преко две стотине људи) ступио у масонерију. Од тада су многи чисто масонски ритуали и ритуални предмети ушли у мормонско „богослужење“, које се врши у њиховим храмовима, скривени од туђинаца.[7]

По мери како је мормонско учење јачало и ширило се, у Нови је јачало и непријатељство према Смиту – због агресивних метода ширења секте и пре свега, због насађивања многоженства (полигамије). Посебно се појачала мржња према Смиту након што је један од његових помоћника, Џен Бенет, у локалним новинама смело изобличио његов разврат и лажљивост. Као знак одмазде, Смитови следбеници су запалили штампарију која је одштампала Бенетов текст. Тада су се умешале власти Илиноиса и Смит је заједно са својим братом био ухапшен у Картагени. Ипак, страсти нису утихнуле и у јуну 1844. разјарена гомила провалила је у затвор и убила Смита заједно са његовим братом.

Такав је био живот оснивача мормонизма, испуњен авантуристичким потрагама за скривеним благом, окултним виђењима, фалсификатима, самохвалисањем и лажним сведочењем, полигамијом и допуштањем дивљања и разбојништва. Треба приметити да међу мноштвом сачуваних докумената у вези са личношћу Џозефа Смита потписаних од људи који су га лично знали, нема ни једног похвалног или позитивног – напротив, сви га изобличавају. Узимајући све то у обзир, можемо се сетити речи Спаситеља поводом таквих лажних пророка: „по плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7:16). Наследници Џозефа Смита су морали много да се потруде да се би „очистили“ његову биографију и створили му ореол праведности.

Смита је као „пророка и лидера“ заменио Брајам Јанг који је водио одлазак секте са лошом репутацијом ка великом Сланом језеру у држави Јута. Јанг, као и његови наследници наставили су да добијају „откровења“ од духова која су попунила и „обогатила“ мормонско учење.[8] Јанг је имао око тридесет жена и управљао сектом као диктатор. 1857. године, желећи да се избави од непожељних људи који су се селили са њима, заповедио је Џону Лију да уништи ту групу. Овај ужасан злочин у коме је убијено 137 људи, ушао је у историју као „масакр у горњој шуми“. Извршилац тог истребљења невиних људи, Џон Ли осуђен и кажњен 1877. године, а Јанг, који је умро те исте године, избегао је казну.

Оцена „Књиге Мормона“

„Молим вас пак, браћо,

да пазите на оне који чине раздоре

и саблазни против науке

коју ви научисте,

и клоните их се“

(Рим. 16:17)

Већ смо поменули да је за основу историјског дела „Књиге Мормона“ послужио фантастични роман Соломона Сполдинга која је била уништена од стране Смитових следбеника.

Увод у „Књизи Мормона“ о јављањима Смиту „Бога Оца“ и „Исуса Христа“ има неколико варијанти у излагању самог Џозефа. Једна од варијанти коју је он назвао „званичном“ објавио је у „Временима и раздобљима“ 1842. године – две деценије након самог догађаја. Овој званичној верзији претходе у крајњој мери пет недотераних верзија, од којих је најранија из 1832. године. Занимљиво је да се све верзије у важним детаљима разликују од званичне варијанте – на пример, по броју лица која су се јавила Смиту. Ево шта по том питању пишу водећи стручњаци за мормонско учење, Џералд и Сандра Танер:

„Анализирали смо три рукописне верзије првог виђења. Све оне припадају перу Џозефа Смита, али се сваки од рукописа међусобно разликују. У првој варијанти се говори о јављању једног лица Смиту. У другој варијанти се говори о мноштву, а у трећој – о две личности… Како год било… јако је тешко поверовати да ли је уопште било икаквог виђења Џозефу Смиту“.[9] Испоставља се да мормони који верују у једну од верзија „виђења“ одбацују друге варијанте тог истог аутора.

Јављање и садржај „Књиге Мормона“ изазива велику недоумицу. Као прво, сам оригинал књиге, који је написан на златним плочама нико није видео и он, очигледно, никада није постојао (троје људи који су потписали изјаву о виђењу тих плоча је касније признало да су лагали).

Као друго, по тврдњи Џозефа Смита плоче су биле исписане „реформисаним“ египатским језиком који није познат науци. Као треће, „превод“ са књиге се догађао на јако сумњив начин: Џ. Смит је стављао „магијски камен“ у свој шешир, прекривао њиме лице и затим „читао“ оригинал. Једна од Смитових жена, Ема Хејл, на следећи начин говори о томе: „Ја сам писала дан за даном… Он је седео, гурнувши лице у шешир где је лежао камен и диктирао ми сат за сатом.“[10]

Професор универзитета Колумбија, Чарлс Антон преноси следећи детаљ у вези са „златним плочама“. 1834. године, друг Џозефа Смита, Мартин Харис, је показао професору Антону исписани лист папира који је, тобож, преписан са једне од златних плоча са „реформисаним египатским хијероглифима“ и молио да се он протумачи. Професор је, погледавши лист, мислио да се неко исмејава са њим јер је на листу било исписано мноштво различитих слова – из грчког, јеврејског, арапског, латинског и других азбука – бесмислено позајмљених из неких енциклопедија и речника. Професор је рекао Харису да је ово жалосни фалсификат и захтевао да му се покаже оригинал. Харис је одбио то да уради. Међутим, касније се Џозеф Смит позивао на професора Антона, као да је он, тобож, одобрио његов превод.[11]

По стилу „Књига Мормона“ је јако блиска Библији у енглеском преводу краља Џејмса (почетак 17 века); постоје читави прекопирани одељци одатле. У њој се излаже фантастична прича о пророку Лију који је живео у време цара Седекије (2 Дн. 36:10). Он је, тобож, следећи глас Божији извео групу Јевреја из Јерусалима, допловио до Централне или Јужне Америке и тамо основао грандиозну цивилизацију. Господ је изабрао Нефија, млађег Лијевог сина за вођу народа. Нефи је захтевао да се чува Мојсејев закон и прорицао Христов долазак. Међутим, старији Лијев син, Ламан је одбио да се потчини брату; догодио се раскол. Након Нефија су се јављале друге праведне вође, чије су се поуке и пророчанства записивали на металним таблицама које су некада донесене из Јерусалима, као додатак закону Мојсејевом и другим древним делима. Христос се, тобож, након Свог Вазнесења јавио у Новом Свету: „Овде је Он такође Себи поставио ученике и дао им власт да врше Његово дело“. Јављање Христа је поставило почетак за двестагодишњи мир између племена Нефија и Ламана, али се затим непријатељство разгорело са новом снагом. Последњег пророка из линије Нефија су звали Мормон; видевши незаустављиву пропаст свог народа он је сабрао све древне записе и пренео најважније на златне плоче. Мормон је био убијен у борби; од целог народа међу живима је остао само његов син Морони. Он је додао завршне стихове и закопао плоче, „да би их сачувао до последњих дана, када Господу буде угодно да их открије.“

Док се правилност превода Библије потврђује од стране читаве армије лингвиста и библиста, правилност „Књига Мормоне“ коју је Џозеф Смит представио као богооткривену је немогуће установити. Не постоје ни оригиналне златне плоче, ни трагови постојања било каквог „реформисаног египатског језика“. Зато се јавља питање: ако „Књига Мормона“ има историју од две хиљаде година, како су могле у њу да уђу богословске, социјалне и политичке теме, карактеристичне управо за америчку заједницу почетком 19 века? Сем тога, у „Књизи Мормона“ има 27 хиљада речи и буквалних пасуса из енглеског превода Библије краља Џејмса. Притом, она садржи чак неке нетачности тог превода. И опет, како су могли да у њега уђу многобројни одељци из релативно недавног енглеског превода?

Међутим, највећи проблем мормона који покушавају да обиђу је археологија и генетика. Сви поменути у „Књизи Мормона“ градови, личности, животиње, тканине, метали, ратови, цареви, места – немају археолошку потврду. Савремена наука нема никакве податке о тобожњој миграцији древних Јевреја у Америку или о томе да је локално становништво било упознато са хришћанством и Библијом до доласка на тај континент Кристофера Колумба. Сем тога, амерички Индијанци припадају монголоидној раси и немају ништа заједничко са семитском расом којој припадају Јевреји. На почетку је сама „Књига Мормона“ страдала од низа очигледних бесмислица и противречност које су „очишћене“ у наредним издањима.

Речју, не постоје ни градови, ни људи, ни народи поменути у „Књизи Мормона“, нема ни златних плоча, ни трагова оригиналног језика „Књиге Мормона“; уопште не постоји ни археолошки, ни биолошки подаци који макар мало потврђују истинитост догађаја који су описани у тој књизи. Са друге стране је установљена чињеница окултног метода „превода“ и тога да је много тога у њој, као и у другим делима мормонског „пророка“ било диктирано од стране „духова“. Још је апостол Јован Богослов упозоравао верујуће: „Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога“ (1 Јн. 4:1). Да би установили личност духа, треба га питати да ли он признаје да је Исус Христос истинити Син Божији и Творац света, раван Богу Оцу, Који је постао човек да би спасио свет од власти ђавола. Пали духови никада неће признати то. И заиста, духови који су се јавили Џозефу Смиту говорили су му да је Исус Христос једно од божанстава, тј. створење а не Творац. Сем тога дух који је од Господа никада не би почео да предлаже да се постојећа Христова Црква замени новом, мормонском – Црква о којој је Сам Господ рекао: „сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ и која је „стуб и тврђава истине“ (Мт. 16:18; 1 Тим 3:15).

Дакле, „Књига Мормона“ представља жалосну пародију Писма и мормони су у великој заблуди, примајући је за богонадахнуту и поредећи је са ауторитетом Библије.

Лажно учење мормона

У својим књигама Џозеф Смит и његови наследници се користе хришћанским појмовима и библијском терминологијом, али у њих умећу други смисао стварајући тиме ново, нехришћанско учење. Нажалост, многи људи који су поверљиви а мало знају не схватају да термини „Син Божији“, „спасење“, „искупљење“, „освећење“, „Тројица“ и други имају код мормона сасвим други, нехришћански садржај и зато упадају у мреже мормона. Ево у наставку неких од најочигледнијих изопачености хришћанства.

О Богу

У првом члану мормонског „символа вере“ читамо: „Ми верујемо у Вечног Бога Оца, у Сина Његовог Исуса Христа и у Светога Духа“ – ово звучи правилно. Међутим, при пажљивијем изучавању извора њиховог учења испоставља се да реч „Бог Отац“ они разумеју буквално, биолошки. Тако је, на пример, њихов „бог сведржитељ“ тобож имао жену (!) од које су се рађала „деца“. Име „жене“ се нигде не спомиње, јер је то тајна; деца су – Исус Христос, Луцифер (!) и сви ми заједно. „Отац“, како сматрају мормони, живи у центру света на звезди Колоб, има физичко тело и изгледа као човек. „Деца“ су на почетку имала само невидљива, духовна тела (видљива физичка тела су добила касније). Све то се код мормона назива „нашим предземаљским животом“. Испоставља се да уместо јединог Господа, Творца неба и земље, постоји неодређени број свакојаких богова и богиња. Истина, неки мормони ће бити упорни у тврди да признају само једног Бога, али то није оно што тврде творци мормонског учења.

Пресвета Тројица у нашем хришћанском схватању код мормона не постоји. Реч „Бог“ се доживљава са њихове стране као једно од врховних бића. Они верују у парове усавршених људи који рађају децу, који имају почетак у времену и стварају физичка тела, „оваплоћују духове“. Мормонско мноштво предводи „Елохим“ који се помиње у старозаветном Писму и који је, сагласно мормонима, „бог Земље“, који има тело налик нашем. Оснивач мормонства, Џозеф Смит је тврдио: „Ја желим директно да вам кажем, да увек и на свим сабрањима, где сам проповедао у природи Божанства, да је то увек била проповед о мноштву богова“.[12] Милтон Хантер, Члан Првог савета седамдесет стараца је учио: „Сам Бог, наш заједнички Отац… био је некада човек, као сви ми, а затим је постао Бог… Он се усавршио и развио док није достигао стање божанства… И сви ви сте дужни да се учите како да постанете Богови“.[13] У књизи „Доктрина Мормона“, њихов водећи „богослов“ Брус Мек Конки пише: „Постоје три Бога – Отац, Син и Свети Дух… Тој тројици Богова се клањамо. Али, сем Њих, постоји и бесконачни број других светих личности, који су дошли из безбројних других светова, који су достигли прослављење и зато такође постали Богови… То учење о мноштву Богова је тако свеобимно и славно, да оно плени сваку машту… И сви који достигну прослављење, постаће Богови“[14]. Треба рећи да су сличне идеје о божанствима, која управљају различитим световима карактеристичне за окултна учења.

Не треба говорити да је мормонско учење о боговима који се развијају и усавршавају, који су задобили тела потпуно туђе хришћанству, вређа здрави разум и богохулно је. Хришћанство је увек строго разликовало вечну, бесконачну, свесавршену и недоступну схватању Божију природу од створене и ограничене природе других бића – анђела, људи, животиња, итд. Не сме се мешати Творац са створењима!

Постоје мишљења која нису без основе да је само учење о божанствима која рађају децу било измишљено само ради оправдања многоженства „пророка“ и „светих“ мормонске религије.[15]

Христос

Мормони тврде да верују у истинитог, библијског Исуса Христа. Једна од њихових брошура се зове: „Христос је наш искупитељ и наш Спаситељ. Без Њега не би било ни спасења, ни искупљења“. Сличне тврдње збуњују многе простодушне верујуће људе који мисле да мормони проповедају хришћанско учење. Реално, њихово учење о Христу је проникнуто окултним учењима о бићима из других светова.

За хришћане је Исус Христос – Друго Лице Пресвете Тројице, истинити Бог, савечан и једносуштан Богу Оцу, рођени, нестворени, бесконачно изнад свих других створења. За мормоне Исус Христос није јединствен: Он је само један од мноштва божанстава (и то притом не много значајан), који је својим личним заслугама достигао божанску праведност. Сагласно једном од идеолога мормонства: „Христос је спасено створење“.[16],[17] Христос је, тобож, рођени брат Луцифера (Сатане). Овај последњи је био непослушни син тог истог „Елохима“ који је родио и Исуса. Исус је први међу бесконачним мноштво других духова. Он је, тобож, рођен кроз телесни однос „Оца“ (Адама – Елохима) са Маријом.[18],[19]

У другим верзијама мормонског учења Христос се назива створеним у времену. Притом, јеретичком схватање библијских догађаја доводи до апсурдних тврдњи, да је Дјева Марија, сем физичке близине са „Елохимом“ живела и са својим мужем Јосифом и да није била Дјева. Неки мормони се чак усуђују да Христа зову својим „старијим братом“.

Покушавајући да оправдају многоженство, мормони уче да је Исус Христос био ожењен у Кани Галилејској и да је имао мноштво других жена, између осталих и Марту и Марију (Лазарове сестре) које су родиле и децу. Наравно, ништа такво се не може пронаћи у Светом Писму. Ово целокупно богохулно учење је било измишљено од стране „пророка“ мормона. Ако се сакупи у једно све оно што мормонски „богослови“ говоре о Христу, видећемо да Га они понижавају још горе од аријанаца, осуђених од стране Првог Васељенског Сабора који се одржао у Никеји 325. године.

Међутим, мисионарећи међу хришћанима, они на почетку избегавају да открију те специфичне тачке свог учења и говоре о Христу са израженим усхићењем и поштовањем. Могуће је такође да многи мормони чак и лоше знају подробности свог учења и просто понављају општеприхваћене хришћанске истине од којих су одступили оснивачи њихове религије. Заиста, чак и мормонски „епископи“ не пролазе формално богословско образовање и постављају се на те дужности због својих комерцијалних и организаторских способности.

Духови и људи, првородни грех и спасење

Мормони верују у предпостојање људских душа. Они уче да су до свог физичког рођења у овом свету, људске душе постојале у духовном свету. И ето, „Отац – Елохим“ и сам поседујући физичко тело, замислио је за своју децу-духове „чудесни план“, да би и они постали богови, јер сви очеви желе да деца буду налик на њих. Због тога је „Отац“ одлучио да усрећи људе физичким телима (тј. да материјализује духове) и поручује то дело „богу Исусу“. Међутим, Луцифер (Сатана) се показао као лош Исусов брат, и из зависти је почео да му смета да духове учини боговима.

По учењу Библије, грех непослушности Адама у рају представља ужасну трагедију људског рода, зато што је грех морално повредио нашу природу. Због првородног греха сви људи се рађају са склоношћу да греше. У првородном греху је узрок свих несрећа и преступа људског друштва. За мормоне је греховни пад – добро јер је он био неопходан корак у животном плану и представља велики благослов за људски род. Због тога смо се усрећили физичким телима и можемо рађати децу – нове богове.[20] Сагласно Брајаму Јангу, Адам и Бог су једно те исто. Јанг је писао: „Адам је наш отац и Бог. Он је једини Бог са којим ми општимо“.[21]

Мормони признају неопходност крштења, али реалним крштењем сматрају само своје. Међутим, управо њихово крштење и јесте безблагодатно и нереално, јер они одричу Пресвету Тројицу, у Чију част треба да се изврши крштење. Сем тога, у свом учењу о крштењу мормони допуштају чудовишни обред крштења мртвих – то јест, живи мормон може неколико пута да се крсти у част својих умрлих предака. Мормони то оправдавају тиме да је, тобож, током читавог временског периода од апостола до Џозефа Смита свет лежао у тами и нико није имао могућности да се спаси. Зато, да би спасили умрле, мормони крштавају на тај начин. Управо из тог разлога мормони имају толико развијен интерес за генеалогију: покушавају да „спасу“ по могућности све своје претке. Због тога су они у Солт Лејк Ситију изградили петоспратно издање Библиотеке са породичном историјом својих предака, а поред тога и више од 1200 одељења те библиотеке у 44 земље света.

Циљ свог живота мормони виде у томе да постану богови. Брајам Јанг је писао у свом „Дневнику поука“: „Богови постоје и свако треба да се припрема да би постао један од њих“. Сличну мисао изрекао је и председник цркве мормона, Лоренцо Сноу: „Некада је Бог био сличан човеку у свему; и у будућности човек може у свему постати подобан Богу“.

Учење мормона о предпостојању људских душа и о њиховом бесконачном развоју и претварању у богове који имају физичка тела – потпуно је туђе хришћанском учењу.

Однос према Писму

За нас, православне хришћане, Свето Писмо је Божије Откровење. Оно је целина у смислу да никаква нова откровења и „виђења“ не смеју да буду додата њему. За мормоне је наша Библија – не потпуно завршен и убедљив извор вере. Они допуштају читање Јеванђеља ради упознавања са животом и учењем Исуса Христа. Међутим, за дубље познање вере они дају предност својим „светим писмима“: „Књизи Мормона“, „Драгоценом бисеру“, „Учењу и заветима“ и другим. Сем тога, они настављају да допуњавају своје учење новим и новим „откровењима“. Б. Јанг је, на пример, тврдио да је „могао да пророкује брзином ловачког пса“.

Проблем многоженства (полигамије)

 Од саме појаве секта мормона је унела велику саблазан у друштво тиме што је отворено подстицала многоженство. По Смитовој изјави, исти „дух“ који му је уручио златне плоче, заповедио му је и да има неколико жена. Притом је Смит објаснио да ако не би узео „мноштво супруга“ претио би му губитак апостолског звања и вечна пропаст. Трудећи се да послуша „духа“ Смит је стекао више од двадесет жена. „Свети“ следбеници Смита су се трудили да не заостају за својим „пророком“ и узимали су за жене неудате девојке и удовице, али су кидисали такође и на част удатих жена. Неколико разгневљених мужева издало је лист који је изобличавао Смита и разврат „светих“. Тако је, на пример, Брајам Јанг има око тридесет жена.

Од самог почетка појаве мормонства побуна против њиховог многоженства није престајала, све док се власти САД 1870. године нису озбиљно позабавиле тим проблемом. Наследник Јанга, „пророк“ Џон Тејлор је упорно инсистирао на праву мормона да имају по неколико жена и ступио у отворени сукоб са властима. Тада је конгрес САД значајно појачао казне, тако да је Тејлоров наследник, Вилфред Вулф, на крају, одустао од многоженства. Међутим, нису се сви мормони потчинили његовој одлуци, и догодио се раскол. Најупорнији многоженци који се могу назвати „старомормонима“ емигрирали су у Мексико. Остали мормони, који се могу назвати „новомормонима“ су се потчинили властима. Наредни руководиоци мормона су брижљиво очистили историју своје секте, избелили мрачна места у њој и објавили некадашњу приврженост полигамији за грешку.

Одбацивши многоженство, савремени мормони су сав акценат пренели на брак и рађање деце, што директно истиче из њиховог учења о материјализацији духова. По њиховом мишљењу, духови којих има јако много су „деца божија“ која се још увек нису усрећила физичким телима. Они који су добили физичка тела на земљи у обавези са да стварају што је могуће више нових тела за остале духове. Зато се мормони труде да имају много деце. Они се боје да ако човек умре без деце, након смрти ће бити само „анђео“, без васкрснутог тела и пуном смислу речи ће постати само слуга код богова. На тај начин, мормони верују да се посредством брака и рађања деце отвара приступ ка највишем степену славе.

Наравно, ништа слично не постоји у Светом Писму које добровољну девственост ставља изнад брачног живота. Сагласно апостолу Павлу: „А ко је ожењен брине се за овосвјетско, како ће угодити жени… ко је неожењен брине се за Господње“ (1 Кор. 7:32-35). О предности девствености се може још прочитати у беседи Спаситеља у Јеванђељу од Матеја 19:12 и у књизи Откровења 14:3-5.  Сам Господ Исус Христос, Његова Пречиста Мајка Дјева Марија, пророк Јован Крститељ, апостол Јован Богослов, апостол Павле и многи други највећи праведници су били девственици.

Сем учења о многоженству, мормони су морали да подвргну ревизији и своје расно учење. На почетку су тврдили да су црнци Каинови потомци, да нису достојни једнакости са белима и свештеног чина. Међутим, по мери раста покрета за грађанска права црнаца, тај став се претворио у тешко бреме и 1978. године, председник мормонске религије, Спенсер Кимбал објавио је да је на основу откровења које је имао могуће црнце посвећивати за свештенике једнако као и белце.

Мормонска „црква“

За мормоне је карактеристично потпуно неприхватање историјског хришћанства и Православне Цркве са њеном, две хиљаде година дугом, историјом. Полазећи из првог откровења Џозефу Смиту о томе да су „све религије у заблуди“ мормони сматрају да се одступање од вере догодило убрзо након смрти апостола и да је Црква (ако се не узима у обзир њена америчка грана међу Индијанцима која је трајала још 300 година) нестала са лица земље све до њеног обнављања од стране Смита у деветнаестом веку. Џозеф Смит је тврдио да су „сви хришћански пастири деца ђавола… да и они и њихови следбеници добијају удео са ђаволом и његовим демоном… И сви ће заједно погинути.“ Његов наследник Б.Јанг је говорио, да су сви хришћани – неверници.

Следећи пример својих оснивача, мормони верујуће хришћане називају „децом ђавола“ а нашу веру „незнабожачким зловерјем“. Уопште, јако је карактеристично за мормоне крајње злобни однос према традиционалном хришћанству. Једино себе они сматрају истински верујућим људима, спасеним и светим.

Мормони се управљају саветом од три „првосвештеника“ (First Presidency), коме помаже савет дванаест „апостола“ и савет „седамдесеторице“. Помоћне и другостепене дужности се деле између „патријарха“ и „епископа“. Целокупна структура мормонске организације се заснива на идеји „свештенства“. Сваки мормон мушког пола изнад 12 година прибраја се „Ароновом свештенству“,  од кога се временом може подићи до „Мелхиседековог свештенства.“ Наравно, ови називи немају ништа заједничко са њиховим библијским значењем. Богослужења у старозаветном храму вршили су Аронови потомци из Левијевог колена. Са разарањем Јерусалима 70 године и расејањем Јевреја по целом свету, свештеничко прејемство по Ароновом чину се прекинуо и не може бити установљено, јер је Бог укинуо то свештенство заједно са његовим жртвоприношењима и обредима. Свештеником „по чину Мелхиседека“ може да се назове само Господ Исус Христос, као вечни Цар света Који је Себе принео на жртву за искупљење људи. Зато нико од смртних не сме да се назива тим звањем. Од укидања Ароновог свештенства и о вечном Христовом свештенству по чину Мелхиседека подробно пише апостол Павле у својој посланици Јеврејима 6:17-10:23. За вршење Причешћа и других Тајни у Цркви апостоли су рукополагали епископе, који су са своје стране рукополагали себи за помоћнике презвитере (свештенике) и ђаконе (види посланице Титу и Тимотеју). Ова благодат свештенства се од апостолских времена предаје у Цркви непрекидним низом од епископа ка епископу и назива се апостолским прејемством. У религиозним групама где се апостолско прејемство из било ког разлога прекине, прекида се и благодат свештенства. Пошто мормони немају апостолско  прејемство, онда и немају никакву благодат свештенства. Њихови „првосвештеници“, „патријарси“ и „свештеници“, као и њихови „апостоли“ и „пророци“ – све то је празно име.

Поштујући Џозефа Смита за обновитеља цркве, мормони га изједначавају са ауторитетом Исуса Христа. У свом храму у Солт Лејк Ситију, на пример, на најистакнутијем месту се поред слике Исуса Христа налази и слика Џозефа Смита. Наравно, то представља неопростиву дрскост! Јер, Исус Христос је истинити Син Божији, Творац света и Спаситељ људског рода, а Џозеф Смит – лажов, маштар који трага за скривеним благом, окултиста, обмањивач и развратник. Када се пореди са Спаситељем он изгледа смешнији него када се упореди мешетар са великим војсковођом или генијалним научником.  

Закључак

Дакле, учење мормона има окултно порекло и противречи главним догматима хришћанства. Ипак, мормонски мисионари издају своје учење за хришћанско и воде агресивну проповед, одлазећи од дома до дома, од врата до врата ловећи простодушне у мреже свог култа. Своју проповед концентришу на социјалном, „породичном“ облику мормонства, предлажући психолошку стабилност и материјално благостање.

Њихова секта је изграђена на суровој јерархији и руководи се од стране „пророка“ и „апостола“. Сурова ауторитарност и гушење личности и другачијег мишљења, кругови многобројних посвећења, психолошко обрађивање. Обични мормони ни не сумњају за постојање до дан данас „анђела смрти“ који испуњавају смртне пресуде над људима који нису угодни њиховој секти. Новообраћеном се ставља у обавезу да се налази у непрестаном контакту са мисионарима, одлази на њихове скупове и „богослужења“. Ругајући се Православној Цркви, њеном учењу, храмовима и богослужењу, Светим Оцима и свештенству, мормони покушавају да оправдају сопствено одсуство духовности.

Користећи наивност људи који су одрасли у условима милитантног атеизма, мормони су почели да шаљу своје мисионаре у земље Источне Европе и Русије, и недавно су у Москви подигли свој пропагандни центар. Покушавају да изграде храм и у Пољској. Превели су на руски (и српски – прим. уредника) језик „књигу Мормона“ и другу мормонску литературу.

Да би заштитио себе и своју породицу од јуриша мормона и других секташа, православном човеку је потребно да добро изучи своју Православну веру, Свето Писмо, а такође и да осети ту велику духовну силу, која долази из Тајни Цркве, Светог Причешћа и богослужења Православне Цркве.

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари