Нешто за дивљење из света мисије… – Ђакон Георгије Максимов

Вашој пажњи предлажемо јако лепо сведочанство о томе да и дан-данас постоје прави христољупци-истинољупци. И то такви истинољупци, да се чак и људи који су већ дуго у Цркви могу постидети. Помолимо се сви за ове људе, да издрже и опстану на њиховом путу ка Христу Спаситељу…

* * * * *

Желим да напишем нешто о ономе што се догађа управо сада. Пре неког времена сам сазнао да се свештеник Руске Заграничне Цркве припрема да иде у Индију и посаветовао слугу  Божијег Сергеја који се одавно занима за питање уређења православне мисије у тој земље, коме је још и о.Данил благословио да путује тамо да прави друштво свештенику. Приликом припреме пута, испоставило се изненада да свештеник не може да путује тако да је Сергеј отпутовао сам. Требало је да посете заједницу локалних хришћана у држави Махараштра, чији је лидер упорно писао о њиховој жељи да приме Православље. Да будем поштен, имао сам одређено предубеђење.

На пример, док сам се дописивао са Роханом, лидером те заједнице и као одговор на његово питање о присаједињењу Православљу написао да они прво треба да се науче православној вери, он ми је одговорио: „Научио сам их“.

Ја сам грешно помислио да момак баш високо мисли о себи. Како је могао да научи друге православној вери, живећи у индијској недођији, чак не видевши лицем ни једног православног хришћанина, не ушавши ни једном у православни храм – само на основу тога што је сазнао преко интернета?

Када је Сергеј отишао у то место (он је још увек тамо) испоставило се да Рохан уопште не преувеличава. Он, протестант од рођења, пре више од пет година је осетио празнину протестантизма и почевши да изучава хришћанство, убедио се у истинитост Православља. И то је мало – у то је убедио и 250 других протестаната, све ове године их је учио православној вери, истовремено покушавајући да допре до представника Православне Цркве са молбом за примање. И ето, слава Богу, наишао је православни човек који је дошао до њих. ево шта он (Сергеј) пише:

„Синоћ сам говорио пред 50 локалних становника, не укључујући децу. Када сам замолио да подигну руке они који желе да постану православни, сви су подигли. Данас смо отишли у друго село и опет исто. Јако сам  задивљен њиховим знањима. Очигледно је да су људи пажљиво изучили православну веру и догматику. Од њих се могу чути одговори на питања која нисам чуо у Москви.

То је задивљујућа ситуација. Обично очекујеш да ћеш проповедати и спорити, али су овде сви сагласни у свему и искрено верују да је Православље истина. Ја као да сам дошао на готово. Њихова знања из богословља су поражавајућа. Запрепашћен сам како људи, будући ван Цркве, могу тако добро да знају све о нама… То је чудо. Штавише – знати и искрено веровати, и чекати када ће их примити у Православље. У Москви идемо улицама и зовемо у храмове, само да се људи сложе и пристану да се уцрквене, а овде – обрнуто, људи који су спремни и јако желе, али не могу да постану православни зато што до њих још није дошао свештеник“.

http://yurij-maximov.livejournal.com/350379.html

Рубрика: Из искуства мисионара, Христови мисионари