Глава XVIII – Упокојење

Са становишта историје Цркве свети Инокентије је неспорно био један од највећих мисионара свих времена. Но, живот овог неуморног прегаоца сада се полако гасио: вид му је постајао све слабији, напуштала га је снага. Хтео је да се повуче у мировину и настани у Гетсиманском скиту своје омиљене Тројице-Сергијеве лавре. Међутим, Господар Александар II је одбијао митрополитове молбе које су на то биле усмерене.

Слепилом изнуђена неактивност, иначе толико несвојствена Владики, много га је растуживала.

„Зашто мислите да ми сметате? – говорио је познаницима који су га затицали потиштеног – Зато што седим овако намргођен? Шта да се ради? – настављао би – И ја бих желео да изгледам весело, али не могу: губитак вида ми заиста смета, јер од детињства нисам навикао да седим скрштених руку… а ви, молим вас, немојте да се узнемиравате због моје намргођености, него слободно дођите код мене; па нисам ја некакав дивљак, напротив, одувек сам волео и још волим друштво и разговоре“.

Петог јануара 1878. године навршило се десет година од постављања владике Инокентија за Митрополита московског. Тим поводом московско свештенство сабрало се у Тројицком подворју како би му честитали. На дар су му донели богато украшену икону Иверске Мајке Божије, говорили су свечане беседе, присећали су се његових дела у благодарили му за уложени труд. Јер његовим настојањима подигнута је школа за девојке, иконописачка школа, као и дом за сиромашне удовице и сирочад. Али светитељ није волео похвале и увек је говорио:

„Заслуга не припада мени, јер су се многи потрудили заједно са мном. То јесте остварено у моје време, али по вољи Божијој“.

Наступила је 1879. година. Владикино здравствено стање се погоршало: због јаке вртоглавице готово да није могао да устане из фотеље. Предосећајући да му се приближава крај, поново је прочитао давно састављени тестамент у коме је стајало да његов новац треба буде приложен цркви у родом селу Ангинском.

Током Великог поста Владика је, не мењајући свој обичај, молио да га свакодневно воде у храм на службе. У недељне дане обавезно се причешћивао Светим Тајнама Христовим. Није престајао да прати текуће послове.

„Нема нових послова?“ – питао је свог помоћника, епископа Амвросија, четири дана пре смрти.

„Немојте да размишљате о пословима, Ваше Високопреосвештенство, него одмарајте“ – одговорио му је епископ Амвросије.

„Досадно ми је“ – спустивши главу тихо је рекао некад тако активни Владика.

Током Страсне седмице у Митрополитове одаје су из капеле код Воскресенских врата донели Иверску икону Мајке Божије коју је светитељ Инокентије веома поштовао. Он је замолио да га спусте на колена и, побожно се помоливши, са сузама у очима поклонио се чудотворном лику. Како су присутни приметили, био је некако нарочито спокојан. Следећег дана на болесником је извршена Света Тајна Јелеосвећења.

Уочи Великог Четвртка светитељ Инокентије је одлучио да се сутра Литургија служи раније него обично. Већ у три сата ујутро дошли су код Владике са Светим Даровима. Заповедио је да га подигну на ноге. Затим је, стојећи пред Причасном Чашом, одлучно прочитао молитву:

„Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, Који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја…“ Потом се обратио свима присутнима:

„Оци и браћо, праштајте мени грешном“. И додао је:

„Немојте да мислите да ово говорим несвесно. Не, при пуној свети молим опроштај, приступајући Светим Тајнама“.

После причешћа лице му је заблистало и неколико пута је поновио:

„Благодарим Ти, Господе! Благодарим Ти што си мене грешног удостојио да се причестим Светим Твојим Тајнама у пуној свести!

Увече следећег дана Владика је замолио да му прочитају молитву за исход душе, а затим је позвао ближње и почео да се опрашта са њима. Свакога је благословио и на растанку му дао неколико речи поуке. Када је пришао његов унук Вања, обухватио је рукама његову главу и рекао му:

„Бог те благословио! Гледај: никога у животу не вређај и бићеш срећан“.

Још једном су прочитали молитву за исход душе. Владика је изгубио свест, а потом се повратио и упитао:

„Шта, већ сте завршили читање?“

Одговорили су му да су завршили.

„Па зашто не кажу: Амин?“ – упитао је.

„Амин!“ – поновио је чтец.

Владика се прекрсти и рече:

„Нека буде воља Божија!“

То су биле његове последње речи. На Велику Суботу, 31. марта 1879. године, у почетку четвртог часа после поноћи, велики трудбеник и нови апостол, светитељ Инокентије упокојио се тихом хришћанском смрћу у осамдесет другој години живота. Ујутро је звоно Ивана Великог објавило московљанима овај тужни догађај. Многи од њих су са светитељевим пријатељима и познаницима пожурили у Тројицко подворје како би се опростили од дубоко поштованог архипастира и помолили се за упокојење његове душе.

„У блаженом успењу вечни покој подај Господе уснулом слуги Твоме преосвећеном митрополиту Инокентију и сотвори му вјечнују памјат!“ – објавио је ђакон и сви су свечано и тужно запевали:

„Вјечнаја памјат!“

Гледајући на спокојни лик починулог светитеља и невољно су се присећали смирених речи његовог духовног завештања:

„Молим и преклињем да се не говоре никакве беседе ни пре, ни за време, ни после мог погреба… Него, ако некоме буде угодно да изговори коју реч за поуку свима, молим да узме речи из текста ‘Господ уређује путеве човекове’, и онда може да каже одакле сам, где сам био, и где сам скончао, у славу Божију, али без икаквих похвала мени“.

Светитеља Инокентија су свечано сахранили у духовском храму Тројице-Сергијеве лавре, одмах покрај гроба његовог пријатеља и наставника, митрополита Филарета.

После готово сто година митрополит Московски и Коломенски Инокентије прослављен је међу светима, а 1994. године откривене су његове свете мошти којима може да се поклони свако ко улази у Тројице-Сергијеву лавру.

Примером свог живота светитељ Инокентије је збунио оне критичаре који кажу да хришћанство спутава људску слободу и стваралаштво. Насупрот таквој тврдњи, његови природни дарови непрекидно су узрастали и развијали, од оног тренутка када је као млади свештеник решио да се одрекне свега и крене за Христом, па до његовог последњег служења на катедри Московских митрополита.

Спомен светитеља Инокентија, митрополита Московског и Коломенског, апостола Америке и Сибира, Црква празнује два пута годишње: на дан његовог блаженог упокојења – 31. марта (13. априла) и на да његовог прослављања међу светима 23. септембра (6. октобра).

Превео и приредио: Младен Станковић

Литература:

1) Творения Иннокентия, митрополита Московского и Коломенского, 1-3, СПб., 1886-1888.

2) Письма Иннокентия, митрополита Московского и Коломенского, 1-3, СПб., 1897-1901.

3) Барсуков И. Иннокентий, митрополит Московский и Коломенский. М., 1883.

4) From Earth to Heaven: The apostolic adventures of Saint Innocent of Alaska by monk Andrew Wermuth, St. herman of Alaska Press, 1997.

5) Путешествия и подвиги святителя Инокентия, Митрополита московского, апостола Америки и Сибири, Правило веры, Москва 1999.

6) Иеромонах Мефодий (Немцов), Миссионерская деятельность священника Иоанна Вениаминова на островах Уналашка и Ситка, 1976.

…

Житије св. Инокентија (под насловом „Путовања и подвизи светитеља ИНОКЕНТИЈА, Митрополита Московског, Апостола Америке и Сибира“) објављено је у књизи: Свети Инокентије Московски „Путоказ за Царство Небеско“ („Предањске студије“, Београд, 2008). Књигу можете да потражите у црквеним књижарама или поручите директно од издавача. За више информација: www.predanje.com

Рубрика: Uncategorized