Глава XVII – Последње постављење. Служење на Московској катедри
Још приликом првог сусрета са будућим владиком Инокентијем Митрополита московског Филарет је приметио: „Има нешто апостолско у том човеку“. Пријатељство два светитеља годинама се утврђивало и митрополитово уважавање према Владики Инокентију непрестано је расло, па га је пред упокојење одредио за свога наследника на катедри Московских митрополита. Но, и сам Владика Инокентије је осећао приближавање старости: снага и добро здравље полако су почели да га издају. Чак упутио писмо митрополиту Филарету у коме је изнео жељу да буде умировљен у неком од московских манастира. Почетком новембра 1867. године стигао је одговор. Московски Владика га је молио да не оставља своју паству, и да чува вид и здравље ради служења Цркви. „Господ ће Вам саопштити шта Му је благоугодно, и шта је корисно за Вас и за Цркву Његову“ – стајало је на крају писма митрополита Филарета. Два месеца касније владика Инокентије је добио вест о упокојењу старог митрополита. Владики Инокентију је тешко пала смрт митрополита Филарета, јер их је повезивало пријатељство дуго више од четврт века. Исте године Аљаска је заједно са Алеутским острвима продата Америци.
А осамнаестог јануара 1868. године у Благовештенск је штафетном поштом стигла хитна депеша из Санкт Петербурга. „Господар Император је најсвемилостивије поставио Ваше Високопреосвештенство за Митрополита Московског – читао је архиепископ Инокентије поруку – искрено честитамо Вама и Вашој московској пастви. Било би пожељно да што пре дођете у Москву, ако Ваше здравље то дозвољава…“ Сви који су у том тренутку били у соби видели су до које је мере светитељ поражен оним што је прочитао. Неколико тренутака је стајао и размишљао, не примећујући присутне, а потом је изнова прочитао писмо, као да не верује у његов садржај. Био је веома узнемирен: замолио је да га не дирају и читав дан је провео у усамљености и молитви. Сутрадан је упутио хитну депешу у престоницу: „Обер-прокуратору Синода. Са свом преданошћу Господу и покорношћу Господару прихватам ново постављење… Моје здравље је задовољавајуће, али вид ми слаби. Због лошег времена и непроходних путева нећу моћи да стигнем пре краја маја…“
За светитеља Инокентија настало је време праштања са његовим последњом паством – житељима Благовештенска. Сибирски владика је волео Москву, али никада није могао ни претпоставити да ће бити постављен на место митрополита древне престонице, и то после великог Филарета. Ујутро 15. фебруара после Литургије и молебана за оне који путују, Владика је кренуо из Благовештенска. Заједно са њим у Москву је пошао и његов син и верни помоћник, отац Гаврило. Изнова му је предстојало дуго путовање кроз руске земље. Преко Нерчинска и Верхњеудинска светитељ Инокентије се упутио за Иркутск.
У среду 13. марта над Иркутском је сијало тихо пролећно сунце. Одједном, готово истовремено, на свих седамнаест градских звоника зачула се свечана звоњава. Неколико минута касније Тихвинском улицом у правцу владичанског двора прошао је полицијски начелник, да би се убрзо затим појавила кочија новог Митрополита московског Инокентија. Саборни трг је већ био испуњен народом: Иркутск је свечано дочекивао светитеља.
У родном граду Владика је провео последње дане Великог поста, а то су за православне нарочити, свечани дани. На дан Уласка Господњег у Јерусалим многи грађани хитали су са врбовим гранама у рукама ка гробљанској цркви на храмовну славу. У храму је требало да служи митрополит Инокентије. Следећег дана биле су Благовести. Радовали су се парохијани Благовештенске цркве јер су празничну Литургију у њиховом храму служила три архипастира – Инокентије Московски, Партеније Иркутски и Венијамин Камчатски. То је била иста она црква у којој је пре четрдесет седам година започело ђаконско служење Јована Венијаминова, сада Високопреосвећеног Инокентија, митрополита Московског и Коломенског.
У храму се сачувао светитељев ђаконски стихар и сваки пут када је долазио у Иркутск да служи, благосиљао је некоме од ђакона или ипођакона да тај стихар обуче. После службе Владика је отишао у кућу старешине црквене општине тог храма, Николаја Семјоновича Котељникова. Пре много година неретко је посећивао благочестиву породицу његовог деде, ондашњег старешине. Мати Николаја Семјоновича предложила је светитељу да од његовог омиљеног стихара сашије владичански сакос. Он је са радошћу пристао, као да је у томе видео символ почетка и краја свог служења Цркви Божијој.
Током Страсне седмице митрополит Инокентије се осамио у Вазнесењском манастиру. Често и дуго се молио пред моштима свог небеског покровитеља светитеља Инокентија Иркутског. После Васкршњих празника Владика је посетио родно Ангинско: последњи пут се поклонио гробовима својих најближих, благословио је земљаке и сроднике и, без обзира на то што су путеви још увек били у веома лошем стању, решио је да крене на пут.
Двадесетог априла, уочи поласка, Митрополит је одслужио Литургију у Вазнесењском манастиру. У три сата поподне, уз звоњаву црквених звона, напустио је монашку обитељ. Монаси су дошли на капију да га испрате. Пошто је благословио сваког инока и послушника, окренуо се још једном ка храму у коме су почивале мошти светитеља Инокентија. Сединама убељени старац се последњи пут до земље поклонио светињи и остао тако неколико тренутака у побожној молитви.
Испред манастирских врата сео је у кочију и кренуо на пут, заувек напуштајући родни крај. По традицији настојатељ манастира и неколико духовних лица пратили су драгог госта до прве станице. На растанку су га замолили да у престоницама не заборави на потребе своје отаџбине, Сибира.
„Колико год будем могао и колико ми Господ помогне!“ – од срца је одговорио Владика.
У Канску, Краснојарску и Јекатеринбургу архијерејску поворку поздрављали су празничном звоњавом црквених звона. И свуда радосни сусрети, уз мноштво присутног народа. Било је крајње необично што је на Московску катедру изабран архијереј из тако далеког краја Русије. Многи су хтели да га виде и добију његов благослов. У Перму се светитељ задржао неколико дана због празника Свете Тројице. Даље је предстојало путовање до Казана реком Волгом. Пермски градоначелник, трговац Каменски, ставио је митрополиту Инокентију на потпуно располагање један од својих пароброда. Владика је захвалио, али је рекао да је цео пароброд за њега претерани луксуз. Но, будући да није желео да увреди добротвора, са својим сапутницима сместио се у првој класи, док су у другу и трећу примљени редовни путници.
У Казану је светитеља Инокентија чекало писмо од Цара и ознаке митрополитског чина: бели клобук са брилијантским крстом. Владика је сишао на обалу да би се поклонио моштима светог Гурија Казанског који је у XVI веку проповедао реч Божију муслиманима и незнабошцима. Испред кивота са његовим моштима ставио је на главу митрополитски клобук.
Два дана касније уважени путници стигли су паробродом у Нижњи Новгород. Одатле до Москве путовали су возом. Коначно 25. маја 1868. године древна престоница је дочекала светитеља Инокентија.
Праћен звонима московских храмова, митрополит се са жељезничке станице упутио ка Воскресенским вратима, како би се поклонио Иверској икони Мајке Божије – светој вратарки Москве. Следећег дана, према старинском обичају, требало је да поздрави своју нову паству и одслужи Литургију у Успенској цркви у Кремљу. Још од старине новопостављени московски првојерарси кретали су ка главном руском храму у свечаној литији из Казанске цркве. Одатле је литија која је пратила митрополита ишла преко Црвеног трга кроз Спаска врата Кремља до Успенске цркве.
Пошто се поклонио моштима својих светих претходника, московских светитеља, као и Владимирској икони Мајке Божије, светитељ Инокентије се попео на амвон, примио је митрополитски жезал и обратио се својој новој пастви:
„Благодат вам и мир од Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа! Тако су обично апостоли, по заповести Господњој, поздрављали Цркву. По узору на њих пастири Цркве поздрављали су своје пастве, приликом ступања у духовно општење са њима. По истом закону и ја, њихов недостојни наследник, усуђујем се да тим речима поздравим вас, браћо, а од сада и љубљена у Господу браћо и чеда, ступајући у општење са вама…“
Почела је Божанствена Литургија. Још сасвим недавно Владика је свештенодејствовао у малим дрвеним храмовима у најзабаченијим крајевима Руског Царства. Заједно са њим обично је служио само локални свештеник, док су у певници певала четири дечака као архијерејски хор. Његови парохијани били су одевени у звериње коже и птичије перје.
Сада је пак све око њега било пространо и величанствено, свуда су блистале богато украшене дамске хаљине и скупоцен накит, мундири опшивени златом и искићени ордењем, певао је огроман хор састављен од врхунских певача, а у првим редовима стајали су племићи, сенатори, министри, амбасадори.
Одмах по завршетку свечаног богослужења светитељ Инокентије се упутио у Тројице-Сергијеву лавру. Будући да је постао Московски митрополит, он је сада морао да прими и обавезу настојатеља лавре. После молебана Светој Тројици и преподобном Сергију Радоњешком, нови Московски владика обратио се братству смиреним поздравом:
„Мада више од четврт века носим монашки чин, спреман сам да се учим монашком животу чак и од последњег међу братијом; зато сматрам за излишно да дам поуку о монашком животу у обитељи преподобног Сергија; јер ви њега имате за руководитеља и учитеља монаштва – великог Сергија који неодступно пребива духом у својој обитељи, и друге угоднике Божије који овде почивају“.
Потом је, вративши се до кивота преподобног, рекао:
„Опрости ми, преподобни оче Сергије, што сам се усудио овде да беседим!“ – уз те речи старац-митрополит се ниско поклонио.
„Опростите и ви, браћо, мени неуком!“
Затим је светитељ Инокентије, благословивши монахе, обишао све светиње у Лаври и поклонио им се. Пошто је провео неколико дана у манастиру, вратио се у Москву. Тако је започело његово ново служење.
Живот Митрополита московског Инокентија протицао је на устаљени начин: устајао је у четири сата ујутро и до пет се молио у својој келији. Свако јутро био је на Литургији и без његовог благослова службу нису почињали. Никада није пропуштао ни једно свеноћно бденије. Од девет ујутро па готово читав дан примао је посетиоце разних звања, из различитих друштвених слојева. Међу њима је било много сиромашних људи којима је била потребна помоћ. Њима је светитељ често помагао сопственим новцем. Увече би му његови унуци или син Гаврило, верни помоћник, читали књиге, јер му је вид толико ослабио да више није могао самостално ни да чита ни да пише. Пред спавање би се такође помолио око један сат у самоћи. На починак је увек одлазио у десет увече.
Необична је била једноставност митрополита Инокентија. Код њега су слободно, често и када није било време за примање, по разним питањима и поводом свакојаких потреба, долазили и свештеници и световњаци, и значајне личности и прости људи. Владика се свима обраћао ненамештено и благо. Он није волео протоколарно опхођење и бирократске формалности: многе неспоразуме и сукобе решавао је тихо у своме кабинету. У односу према потчињенима био је очински снисходљив, али гордељивца је умео на фин начин да постави на место.
Једном му је дошао млад човек – богослов, како су у оно време називали ученике завршног разреда богословије, јер се тај разред називао богословским. Младићу је било неопходно да сазна каква је одлука поводом молбе коју је поднео. Младић се држао веома слободно: стајао је пред Владиком помало изазивачки, у раскопчаном реденготу и поигравао се ланцем свога часовника. Светитељ Инокентије га је дуго ћутке посматрао, да би коначно рекао:
„Ја сам твоју молбу са мојом одлуком послао преосвећеном Леониду, од кога ћеш све и сазнати. Претходно сам дужан да те упозорим, да ја и ти можемо да разговарамо овако, јер смо обојица богослови, дакле равноправни смо. Али не заборави да за одлуку сада не треба да се јавиш више богослову, него академику, па још и магистру: зато ти саветујем да пред њега изађеш у затегнутом реденготу“.
Лети је Владика често боравио у подмосковском селу Чиркизово. То врло старо село некада је припадало светитељу Алексију Московском који га је завештао Чудовом манастиру. Црква у Чиркизову, баш као и у родном селу митрополита Инокентија Ангинском, била је посвећена светом пророку Илији. Пред црквом се налазио велики рибњак, а поред њега шумарак са столетним липама и брезама у дубини чијег хлада се дизао архијерејски дом са домаћом црквом. Дом је био уређен потпуно у складу са карактером домаћина: у собама једноставан под од борових дасака, каљеве пећи, зидови од дрвених греда без икаквог украса.
Не мењајући свој обичај митрополит је често обилазио храмове и манастире по својој епархији, која је сада била знатно мања од претходне. Приликом једне такве посете почели су да га испитују о путовањима на псима и да их пореде са његовим данашњим обиласцима епархије у луксузним кочијама са шест упрегнутих коња. Митрополит се насмејао:
„Право да вам кажем, у кочијама је веома удобно; али ево у чему је невоља: ја на ту удобност никако не могу да се навикнем. Човек се осећа некако раслабљено и ограничено. На Камчатки се догађало да неколико километара пређеш пешке покрај саоница, поготово када је невреме – са каквим онда задовољством седнеш у њих и полетиш за псима! Осећао сам се некако здравије. Бескрајно пространство и чист ваздух су велика ствар!“
Светитељ се увек искрено чудио када су се људи дивили његовим апостолским путовањима: па он је требало само да се спреми, а даље су га свуда возили!
Исте 1868. године, када је светитељ Инокентије постао митрополит Московски, збио се још један догађај, од значаја и за њега и за Русију: из политичких и економских разлога земље руске Америке продате су Сједињеним Америчким Државама. Светитељеви први и омиљени парохијани, Алеути и Колоши, постали су грађани друге државе. Али они су до данашњег дана остали православни хришћани: споне тог братства показале су се отпорнијим и трајнијим од грађанских.
Американци, који су мислили да ће ту наићи на дивљаке, зачудили су се када су на далеком северу срели истинске хришћане – кротке, добродушне и милосрдне људе. Руски изасланик у Вашингтону Константин Катавази писао је московском владики да су се у Конгресу Сједињених Државама могли чути похвални изрази и руском деловању на северу Америке: „Од дивљака они су начинили хришћане, од незналица – образоване људе; подизали су цркве, оснивали школе и све до данас зраци хришћанске светлости до Аљаске не долазе из Вашингтона него, на нашу срамоту, из Санкт Петербурга и Москве“ – преносио је изасланик речи једног конгресмена.
Светитељ је са радошћу читао и мишљење америчког чиновника, извесног Степана Бујницког, који је боравио на Уналашки и на острвима Светог Павла и Светог Георгија. Бујницки је сведочио о томе како су сви житељи острва, од најмањег до највећег недељом и празницима редовно одлазили у цркву. У сваком дому могли су се видети свети крстови и иконе, и свако ко је улазио у кућу осењивао се крсним знамењем и клањао светињама. Свештеник је био један од Алеута – отац Инокентије Шаишњиков. Многи острвљани знали су црквенословенски, читали су и писали на матерњем језику. Званични извештај се завршавао следећим речима: „Православље је такав траг руске цивилизације на Алеутском архипелагу, којим руски народ с правом може да се поноси“.
Нови грађани Сједињених Држава нису заборавили свог љубљеног пастира. Једном су парохијани Тројицког подворја међу вернима који су се молили у храму угледали људе чија је спољашњост одавала да су стигли из далека – то су били Алеути који су путовали хиљаде километара како би посетили светитеља Инокентија. Они су побожно стајали читаву службу и са нарочитом пажњом пратили су како је свештенодејствовао митрополит. Видели су их и у Кремљу, и у Петербургу, где је Московски митрополит често одлазио на заседања Најсветијег Синода.
Светитељ није заборављао ни најважније дело свога живота – мисионарење. Знао је Владика колико се тешкоћа и препрека појављује због недостатка материјалних средстава и одговарајућих сарадника. Зато је остварио оно што је одавно наумио: основао је Мисионарско друштво за материјалну помоћ мисијама и обуку будућих проповедника Христове вере међу незнабожачким народима Руског царства. Митрополит Инокентије је изабран за председника Мисионарског друштва.
Светитељ се такође много потрудио око изградње храма Христа Спаситеља – величанственог споменика победе у Отаџбинском рату 1812. године. Тако је 9. маја 1876. одслужио молебан приликом подизања олтара. Својевремено он је сам правио и освештавао престоле Божије у далеким крајевима Сибира и Америке. Сада је пак велико славље настало у самом срцу Русије. На молебан су донете најдрагоценије московске светиње: чудотворне иконе Нерукотвореног Спаса из Кремља, Иверске Мајке Божије из капеле код Воскресенских врата, дрвени крст са моштима светих и честицом Крста Господњег, Клин којим је прободен Господ, а такође и стег из 1812. који је био знамење московске армије… Објавили су многољетствије императору Александру II, отпевали су „вјечнују памјат“ императорима Александру и Николају – утемељиоцима величанственог спомен храма, и свим војницима који су на бојном пољу положили животе за веру и Отаџбину… Владика је светом водом покропио место Престола и основицу за зид иконостаса.
Рубрика: Uncategorized
