Глава XIII – Путовање по Јакутији. Живот светитеља Инокентија у Јакутску
Године су пролазиле, а ревност светитеља Инокентија у његовом мисионарском подвигу није слабила. Деценија је прошла од како је свештеник Јован Венијаминов постао епископ новоформиране Камчатске епархије и све то време протекло је у непрекидним обиласцима огромне територије која је поверена његовом архипастирском старању, са једним циљем – да различити народи који су ту живели буду просвећени светлошћу Христова вере.
Са његовом епархијом граничила се Јакутија – ништа мање пространа земља, којој је такође била потребна отачка брига и пастирско старање. Запоседање Јакутске области отпочело је тридесетих година седамнаестог века. Са насељавањем Руса, Јакути, дотле номадски народ, почели су да прихватају ратарство и повртарство.
У исто време ту су стигли и први мисионари. Напорима ових незнаних подвижника до средине деветнаестог века готово сви Јакути били су крштени. Ипак, особености њиховог живота отежавале су ширење и утврђивање хришћанства. „Јакути су номадски сточари и зато не могу да живе у сталним насељима. Њих укупно има до двеста хиљада душа, али ретко се могу видети више од два-три шатора како стоје на истом месту, и то најближих сродника: јер сви су они расејани по тој области као звезде по небу… Поставља се питање да ли је уопште могуће не само поучавати парохијане, него чак и исповедати их како доликује, када свештеници своју парохију могу да обилазе само у пролеће и јесен, током четири-пет месеци? И може ли после да чуди то што многи Јакути никада у животу нису били на исповести, а неки чак ни свештеника у одежди или раси никада нису видели?“ – писао је светитељ.
Једна од светитељевих главних жеља била је присаједињење Јакутске области Камчатској епархији. Та жеља се, на његово велико задовољство, остварила 26. јула 1852. године. Пређашња велика светитељева паства сада је увећана за двеста хиљада Јакута, неколико хиљада Тунгуса, Чукча и других племена која су живела номадским животом на потезу дугом преко три хиљаде километара.
Епархијски послови и честа далека путовања нису допуштала преосвећеном Инокентију да одмах пређе у Јакутск, па се најпре преселио на обалу Охотског мора, у Ајанску луку, чијем је отварању својевремено допринео. Из Ајана му је било лакше да креће на путовања. О тешкоћама са којима се Архиепископ сусретао путујући по Далеком Истоку сведоче његова писма: „Дакле, већ сам стигао у Ајан; – јављао је 1852. године – двадесет деветог маја кренуо сам из Јакутска и, пошто сам преко двеста километара прешао у кочијама, а затим отприлике још толико јашући кроз мочваре, више од двеста педесет километара пловио сам узводно Амејом у малим чамцима од брезове коре, онда сам ишао поштанском барком преко триста километара до Нељкана, да бих на крају поново јахао око двеста километара од Нељкана до Ајана“.
У Јакутск, центар присаједињене области и ново место свог живота и рада, светитељ Инокентије се доселио у јесен 1853. године. Град је био подигнут на огромном спруду који је формирала река Лена у своме току између два висока планинска гребена. У центру града дизала се Свето-Тројицка црква са пет позлаћених купола. Недалеко од цркве стајале су свака за себе огромне старе куле, њих пет, као остаци древне Јакутске тврђаве коју су подигли козаци у време освајања ове области. Најупечатљивије место у граду представљао је Спаски манастир. Пријатно, тихо појање по старинским напевима и узвишена атмосфера манастирског богослужења привлачили су како Русе, тако и Јакуте који су долазили чак и из веома удаљених сибирских номадских насеља. У манастиру су уређене просторије за Владику. Он је за своје одаје сматрао да су веома добре, а то је значило: топле и суве (иначе, њему је било довољно да има кров над главом, па да за такво обитавалиште каже да је добро; а ако је уз то још топло и суво, онда је већ било веома добро). Но, архиепископ Инокентије се није дуго задржао у Јакутску. Почетком 1854. године кренуо је на пут по епархији како би прегледао све цркве. Нису га плашили ни сурови јакутски мразеви, јер у тој области температура се спуштала и до минус шездесет степени, нити тешкоће које су пратиле боравак у логорским условима.
Намирнице које су транспортоване у повозки – пирошке, хлеб и риба –на хладноћи су се претварале у камен, а чорбу су носили у виду комада леда. Боце са вином за савршавање Литургије биле су опшивене филцом. Светитеља су од хладноће штитиле крзнене капе, чизме од јеленске коже, рукавице од поларне лисице, одећа од медвеђе коже – одевни предмети за свакодневну употребу на које је он већ одавно навикао.
У тим крајевима су за превоз осим коња и паса морали да користе и ирвасе. После неколико сати проведених на путу обрве, трепавице, бркови и брада били би покривени ледом и потпуно би срасли. Поштанске станице са топлим преноћиштем често су биле удаљене двестотинак километара једна од друге. Ако Владика и његова пратња не стигну до њих, морали би да заноће у шаторима постављеним на путу. Са собом су понекад носили чак и дрва за огрев, која се на пустим местима нису могла пронаћи.
„А ако шатора нема?“ – упитао је мисионаре Иван Александрович Гончаров, који је у то време путовао кроз Јакутију.
„Онда ноћимо у снегу“.
„Али, наравно, не на четрдесет степени испод нуле?“
„И на четрдесет: шта нам друго преостаје?“
„Па како? Кажу да се на четрдесет испод нуле не може дисати“.
„Тешко јесте, мало реже у грудима, али дишемо. Запалимо ватру, а при томе, у снегу је топло. Хладноћа није страшна – додао је приповедач, отац Никита Запољски – навикнути смо, а и добро смо обучени. Али много је горе када настане снежна олуја. Једном смо током мећаве дошли до логора, а наши пријатељи су заостали за нама: нису послушали инстинкт паса и уместо да пођу тамо где су их они вукли, кренули су на другу страну па су залутали. Три дана су тако чекали, а када се разведрило и када су кренули, псе су пронашли пред вратима шатора“.
Како је после таквих путовања светитељу Инокентију било драго да, приближавајући се поштанској станици, види своју паству, свечано одевену, са високим капама, у дугим огртачима опшивеним црвеном врпцом. Јакути су стизали чак и из најудаљенијих логора да би добили благослов свог архипастира, да би чули речи поуке, исповедили се и причестили Светим Христовим Тајнама.
У пролеће, по завршетку обиласка јакутских цркава, светитељ се упутио у Иркутск. У родном граду је дочекао Благовести и Васкрс, а крајем априла стигао је на ушће реке Амур – у Николајевск. Ту је већ годину дана живео и проповедао Владикин син, свештеник Гаврило Иванович Венијаминов. Захваљујући напорима оца Гаврила, православним Алеутима, Колошима, Камчадалима, Тунгусима, Ахлегмјутима, Чукчима, Корјацима, Јакутима и Бурјатима почела су да се придружују и племена која су живела на обалама Амура – Голди, Мангунци и Нејдалци. Велику утеху за светитеља представљало је то што је могао да види успехе апостолске проповеди свога сина.
Пошто се са ушћа Амура вратио у Јакутск, Владика се прихватио подизања и обнављања манастирских здања: требало је изнова покрити дрвену Вазнесењску цркву, реновирати конак за братију, изградити монашку трпезарију, камену кухињу, дрвене амбаре и све друге објекте, који су били мање значајни, али ништа мање бриге нису задавали. Читав тај грађевински подухват одвијао се не само под Владикиним личним надзором, него и према његовим својеручним цртежима. Архиепископ Инокентије није био човек за канцеларију: он је волео физички рад, познавао је тесарски и столарски занат, бавио се и браварством, разумео се у многе практичне ствари.
Високопреосвећени Инокентије је умео да на мудар и деликатан начин приволи имућне јакутске парохијане на милосрдну жртву. Једном је на Васкрс светитељ служио у Тројицкој цркви. Храм је био пун верних, а у првим редовима стајали су губернатор, богати сибирски трговци, важни јакутски чиновници. После Литургије Владика је свима честитао: „Христос воскресе!“, а потом се обратио групи виђенијих грађана:
„Добро, а сада молим вас пођите за мном!“
Губернатор, чиновници, трговци – сви су се питали где их то Владика води. А он је из цркве пошао право у затвор, да честита заточеницима и свакоме за празник подари нешто од својих скромних средстава.
„Његово лице је при томе било тако јасно, тихо и спокојно“ – сећали су се потом.
Тада су сви који су дошли са Владиком и сами почели да даривају затворенике, ко је чиме могао, посебно трговци. Тек након тога Владика је благословио своје пратиоце и пустио их да оду кући на празничну трпезу.
Средином септембра 1854. године у Јакутск је допутовао Иван Александрович Гончаров. После двогодишњег путовања по Јапану на фрегати „Палада“ он се враћао кући преко Сибира, или „копном“, како су говорили поморци. По доласку у Јакутск Гончаров је требало да се јави двојици првих личности у граду – архиепископу Инокентију и губернатору Н.
Писац је најпре посетио губернатора. Он је Гончарову одавао утисак љубазног и финог човека, али коме би више пристајао канцеларијски посао у Петербургу, него управљање облашћу која се пружала од Леденог до Тихог океана. Губернатор је позвао Ивана Александровича на обед и они су се заједно кренули код Високопреосвећеног.
Успут је губернатор хвалио новог Владику: „Каква душа! Какав карактер!.. Он сада проповеда међу двеста хиљада Јакута… Открио је бољи пут из Јакутска за Ајан, преко Седмогорја, и сам је прошао њиме…“
Када су стигли до владичанског двора, замолили су да високопреосвећеног обавесте о њиховом доласку, и он је изашао да дочека госте.
„Да, владика Инокентије је заиста апостол, мисионар!..“ – присећао се и Гончаров.
Светитељ је широким крстом осенио путника и загрлио га.
„Добро дошли, одавно вас очекујемо. Николај Николајевич нам је тако много лепих ствари испричао о вама, па смо са нестрпљењем желели да вас упознамо. Радујемо се таквом госту“.
„Ах, Николај Николајевич ме је проценио на рубљу, не допустивши да пред вама сам заслужим макар и десет копејки“.
Владика се насмејао. Почео је да се распитује о путовању…
„Копно и море Владики су били једнако познати још из времена када је у чину протојереја живео међу дивљацима, учио их да верују у Бога и живе као људи, о чему је саставио и књиге које су у научном свету добро познате. – писао је о њему Гончаров – Архијереј је гајио дубоко уважавање према Митрополиту московском Филарету, о чијем је животу говорио са великим поштовањем“.
Дуго су тако разговарали, а на растанку губернатор се обратио светитељу:
„Имам за ваше преосвештенство једну велику молбу“.
„Слушам, ваше превасходство, и испунићу што заповедите“.
„Наш гост је обећао да ће сутра ручати код мене… Да ли бисте ме, ваше преосвештенство, удостојили да и ви поделите моју убогу трпезу?“
„Његово превасходство без ‘молбе’ не позива ни за убогу трпезу! – нашалио се Владика на рачун губернаторове склоности ка формалном изражавању – Ја сам, ваше превасходство, са своје стране спреман да извршим ваш захтев, али најпре морам да затражим сагласност архијереја. Не знам какву ће одлуку он донети и да ли ће монаху Инокентију дати дозволу да напусти своју келију, чак и ако је у питању ‘убога трпеза’ коју спомињете“. Сви су се опет весело насмејали.
Светитељ је био у прилици да комуницира са различитим људима. Међу њима је било жустрих и предузимљивих људи, какав је био генерал-губернатор Источног Сибира гроф Муравјов-Амурски, а било је и канцеларијских чиновника који су волели формални стил молби, захтева и извештаја, какав је био јакутски губернатор Н. Но, светитељ је и са једнима и са другима умео да живи ако не у пријатељству, онда макар у миру и слози…
Када утихне дневна бука и мине време посвећено светским обавезама, Владика би одслужио вечерњу службу према манастирском типику, а потом би његов келејник на сто донео упаљену лампу и он би ноћне сате посветио својим научним активностима, као и читању и писању писама. И док би светлост кандила умирујуће жмиркала пред иконама, Владика би написао писма деци, прочитао службене мисионарске извештаје свог сина, извештаје свештенства из Америке, затим са његове Уналашке, са Ситке, Камчатке и Курилских острва, довршио би писмо Московском митрополиту: „Према последњим сведочанствима која сам данас добио из Америке и са севера Азије види се, између осталог, да се реч Божија, која се проповеда међу незнабошцима, хвала Господу, шири са прилично великим успехом, посебно на северу Америке“.
Владика је понекад увече позивао своје добре пријатеље на чај. Међу њима се у јесен 1854. нашао и Иван Александрович Гончаров. Љубазни домаћин је госте почастио, како је рекао, монашким послужењем. Осим чаја ту је било сувих шљива, сувог грожђа и бадема.
Видећи уздржани, чисто монашки начин светитељевог живота, Иван Александрович се нашао у недоумици, јер је Владику сретао и за раскошним трпезама богатих грађана Јакутска. Погодивши његове мисли, Владика му је једном приликом рекао:
„Ево, ви ме често срећете на обедима у граду, код губернатора, локалних чиновника и трговаца. Сви они овде чине једно друштво, из кога се издвајамо само губернатор и ја. Када се одазовем на позив једнога од њих – макар и поводом домаћиновог имендана – како другога да одбијем?.. Тако по нужди идем код свих. Али свуда ме служе мојом манастирском храном. Ја дођем, благословим трпезу, чујем певаче, понекад се мало погостим и одем, препуштајући другима да доврше обед по своме“ – и доброћудно се насмејао.
Током вечерњих беседа разговарало се о много чему, пре свега тадашњем владару, Цару Николају Павловичу. Високопреосвећени је волео да прича о томе како га је господар Император примио, о њиховом разговору и о томе како се Цар распитивао о суровом животу Источног Сибира.
Гончаров је био присутан и на седницама преводилачког комитета, које су одржаване у архијерејским одајама. Једну од главних брига владике Инокентија представљали су преводи Светог Писма и богослужбених књига на јакутски и тунгуски језик. У Јакутији је осим јакута и тунгуса живело и много Руса, који не само да су одлично познавали јакутски језик, него су га неретко радије користили од матерњег. Још и пре но што се преселио у Јакутск светитељ је, са благонаклоношћу према потчињенима која му је била својствена, писао свештенику Димитрију Хитрову, јакутском архијерејском намеснику и ректору богословије: „Напомените оцима и братији, и то не формално или званично, него најбоље уз колаче, да ћемо пре или касније морати да се позабавимо преводима, па онда хајде да се тога прихватимо сада“. Убрзо након преласка Високопреосвећеног у Јакутск, у тишини његове келије почео је да се сабира круг мисионара-преводилаца.
Посао није био једноставан, мада су сва духовна лица укључена у овај пројекат познавала јакутски језик. Најпре је сачињена прва варијанта превода, а онда су узели да пореде грчки, словенски и руски текст са јакутским преводом. Сви учесници тог дела строго су одмеравали и проверавали сваку реч. Понекад су морали да решавају сложене задатке. На пример, јакути немају реч „плод“, јер под њиховим небом не рађа чак ни дивља јабука. Није било ничега што би се могло назвати тим именом. Имали су оскоруше, бруснице, дивље рибизле и купине, али све су то биле бобице. Ни речи „хлеб“ нема у јакутском језику, тачније речено Јакути све до сусрета са Русима нису ни познавали оно што ми зовемо хлебом. Зато се код њих хлеб и означава руском речју „хлеб“. Тако и многе друге предмете са којима су се упознали преко Руса они називају руским речима.
Истовремено се одвијао и рад на превођењу Јеванђеља за Тунгусе, други по бројности народ у источном Сибиру. Руски свештеници-мисионари саставили су граматике за те језике, како би Јакути и Тунгуси могли не само да слушају, него и да читају те преводе. За алфабет су искоришћена руска слова којима су додати и неки нарочити знаци, како би били тачније пренети они грлени и назални гласови којих у руском језику нема.
Проћи ће још неко време да би 19. јула 1859. године у Тројицкој цркви у Јакутску светитељ Инокентије први пут одслужио Божанствену Литургију на јакутском језику. Јакути ће потом много година тај дан прослављати као свој национални празник.
Рубрика: Uncategorized
