Глава XII – Храм за Колоше. Узвођење у чин архиепископа
Светитељ Инокентије се као и раније посебно старао о Колошима, који су примали крштење у све већем броју. Владику је посебно радовало то што они ово чине без икакве принуде, односно без било какве материјалне користи од тог чина: на крштењу су добијали само обичан дрвени крстић и дрвену или папирну иконицу.
По Владикином благослову и уз његов лични надзор специјално за Колоше подигнут је храм. Острвљани на то дуго нису пристајали, па се преосвећени није надао њиховој помоћи у изградњи. Међутим, приликом градње храма они су усрдно помагали око доношења дрвне грађе и у разним другим радовима. Двадесет четвртог априла 1849. године епископ Инокентије је освештао новоподигнути храм. У њему су о празницима почели да служе литургије, на којима су Јеванђеље а понекад и Апостол читани на колошком језику. На свом матерњем језику новообраћени парохијани певали су и „Господи помилуј“, Символ вере и „Оче наш“.
Са подизањем храма духовни живот Колоша приметно је процветао. У време Великог поста, према речима протојереја Петра Литвинцева, они су усрдно постили, кајали се и причешћивали. На Велику Суботу отац Петар је приметио да се један Колош по имену Никита веома усрдно моли и клања пред свим иконама, како су обично чинили они који су желели да се причесте Светим Христовим Тајнама. Свештеник је упамтио да се Никита током Поста већ причешћивао, по је послао да га питају шта би то требало да значи. Парохијан је одговорио како жели да се причести. Отац Петар га је позвао:
„Недавно си се причестио“.
„Хоћу још, дај ми“ – одговорио је Никита.
Његова жеља је била искрена и силна, па отац Петар није желео да га спречава, него га је после исповести причестио.
Никоме осим Богу није познато колико је времена човеку дато да живи на земљи. Понекад би новообраћени живео хришћанским животом сасвим кратко, као да је човеку за спасење душе и било потребно само да прими крштење.
Ево шта се догодило на Васкрс 1850. године. Међу некрштеним Колошима, без обзира на сав труд руских мисионара, сачувао се суров обичај: да се после смрти угледног домаћина убију његови робови – калге. По незнабожачким веровањима роб је требало да прати свог господара како би му служио и у оном свету. Другога дана Васкрса, поводом смрти једне угледне старице, по жељи њене некрштене унуке, убијен је калга. Убиство се догодило управо у тренутку када је светитељ Инокентије служио Литургију у новој цркви, у коју се сабрало мноштво Колоша. Убијени калга је неколико дана пре смрти, на Велики Петак, примио свето крштење, а на Велику Суботу се причестио Светим Тајнама.
Судбина калги веома је узнемиравала Владику. Он се чак обратио Синоду са молбом да му се допусти откуп калги од њихових господара Колоша. Према замисли светитеља Инокентија откупљене калге могле би да буду помоћници у разним домаћим пословима, а временом би могли да науче некакав занат, да се утврде у хришћанској вери и да постану слободни. Осим тога, проповедницима су били потребни добри тумачи, зато је Владика решио да првом приликом купи од Колоша двојицу малолетних калги и да их васпита у богословији.
Средином маја 1849. године преосвећени Инокентије је поново кренуо на пут како би обишао мисије које је основао. Морао је да посети и Ајан у вези са могућим премештањем катедре. Било је потребно да обиђе и Камчатку. Пошто се накратко вратио у Новоархангелск, светитељ је средином лета 1850. године поново кренуо на пут. Може се рећи да је непрекидно радио и путовао. Током пута по епархији 1847. године навршио је педесет година, а током пута по Камчатки 1850. сазнао је да је узведен у чин архиепископа.
Извештај о томе на Камчатку је стигао од протојереја Громова. Отац Прокопије је сада служио у Иркутску, а преко тог града стизала је званична пошта за камчатског архијереја. Он је направио копију указа и послао га је у Петропавловск. Владики су сви почели да честитају, али он није дозволио да га помињу као архиепископа док указ и званично не стигне. Попустио је тек након дугог уверавања да грешке не може бити и да је копија потпуно аутентична. Званични указ на крају није ни стигао, само су наредни документи из Синода, у којима је ословљаван као архиепископ, потврдили извештај оца Прокопија. На Камчатку је пошта долазила два пута годишње, а у Америку једном годишње. Уз то, тешко је било пронаћи примаоца који се појављивао час у Америци, час на Камчатки, час у Хижиги и Охотску, а час у Ајану, а ни у Петербургу нису увек исправно писали адресу, па би тако на писму, на пример, стајало: острво Ситка на Камчатки. Синодски указ који је ишао из једне поштанске канцеларије у другу, на крају се изгубио. Владика је неколико година касније у шали говорио:
„Очигледно, указ се нашао на броду који је заробљен од стране англо-француске ескадре, која је напала наше источно приморје за време Кримског рата. Тако је једини објавитељ државне воље о постављању за архиепископа био протојереј Громов, а указ сада читају енглеска краљица и Наполеон III“.
Епархији преосвећеног Инокентија припадала су и Курилска острва. На Курилима се, по светитељевим речима, налазило најмање стадо. Курилаца укупно није било више од шездесетак људи. Но, светитељ Инокентије је и њима послао благовесника. Године 1850. на острва је упућен јеромонах Сергије. По повратку мисионар је причао Владики о томе да је и овом малом стаду Господ ради утврђивања вере показао благодатну силу Крста и црквене молитве.
На острву на коме је монах остао да проведе зиму није било реке, па тако није било ни сталних становника. Дошљаци су користили воду из језера. Али та вода се могла употребљавати тек након што се процеди, толико је у језеру било различитих буба и инсеката. Тако је било све до шестог јануара 1851. године. Тога дана, када Црква прославља празник Крштења Господа нашег Исуса Христа, јеромонах Сергије је обавио празничним типиком одређено велико освећење воде у језеру. Од тада инсекти су нестали. Није их било до краја маја када је мисионар напустио острво. После је поново дошао на острво, а вода је и даље била чиста.
Саопштења мисионара и лична запажања уверавали су светитеља Инокентија да његови напори нису узалудни. Животни задатак сваког човека јесте – да буде послушно оруђе у рукама Божијим и да по мери својих снага усрдно извршава дело које му је поверено.
И поред заузетости црквеним пословима и честим путовањима Владика љубављу, бригом и саветима није остављао своју децу. Старије ћерке, Екатерина и Олга већ су биле удате за свештенике. Ћерка Прасковја је била наклоњена монашком животу и Владика јој је без колебања дао благослов за такав пут. Радовао се добром и послушном карактеру сина Гаврила. Но, оца је љутио старији син Инокентије, који је слабо марио за његове савете и поуке. Узнемиравао се и због млађе ћерке Текле, исте оне Кушењке са којом је пре десет година путовао око света у Петербург, а која се још увек школовала на Патриотском институту. Понела ју је слава коју је њен отац уживао у високим друштвеним круговима и код управе Института, па јој је владика Инокентије тим поводом писао:
„Мила моја Кушењка!
Хвала ти за писмо које си послала по Гањи. Сада си остала сама на Институту и чини ми се да ти је досадно. Но, у свету ће ти бити још теже. Сто пута ћеш се сетити свог живота у Институту, али ово време више неће моћи да се врати. Сада је, може се рећи, најсрећнији период у твоме животу: свет видиш у јарким бојама и машташ о свагдашњој срећи. Авај! Све је то илузија. Реч Божија вели: сав свет у злу лежи; кроз многе невоље треба да дођемо и долазимо до циља који је пред нама. То је – сушта, непромењива и вечна истина. Гања ми је подробно причао о свима вама. За тебе је само рекао да се не трудиш много око учења и да се стално правиш важна, да се понашаш као баронеса. Не љутим се због тога, јер сви људи воле да се горде и праве важни пред ким могу, али ти саветујем и молим те – немој да се правиш важна, понашај се једноставно и са свима буди љубазна. Ко се горди, показује да је глуп. Паметни људи се никада не горде и не праве важни. При томе, само Бог шта ће од тебе бити. Грофица свакако не. Нећеш бити ни богаташица, јер ја не могу да ти дам мираз.
Кушењка, мила моја! Утеши ме. Учи добро, усрдније се моли Богу, престани да се правиш важна и да се гордиш. И немој стално да се дуриш. Обуздавај своју плаховитост, иначе ти касније неће бити лако.
Свима на Институту пренеси изразе мога поштовања и благодарности, нарочито вашој васпитачици. Праштај, и нека је Господ с тобом од сада па довека“.
Рубрика: Uncategorized
