Глава VIII – Путовање на Камчатку преко Шумагинских острва и Уналашке

Пошто је стари пријатељ и сарадник преосвећеног Инокентија, свештеник Јаков Нецвјетов, остао удовац, Владика га је замонашио и изабрао да буде мисионар Атабасканским индијанцима и Јупикским ескимима. Отац Јаков је изучавао атабаскански и јупикски језик, да би се потом прихватио превођења речи Божије за ове народе. Они су га, са своје стране, прихватали као најрођенијег због свега што је чинио за њих. И данас се може видети како је чврст темељ поставио отац Јаков код Јупика и дуж реке Кускоквим. Домороци су непоколебиво сачували православну веру и одбацили Протестантизам и поред свих материјалних погодности које су им нудили протестантски амерички мисионари.

Недуго по повратку са Кадијака преосвећени Инокентије је опет напустио Ситку, како би наставио са обиласком огромне епархије. Први циљ путовања била је његова мила Уналашка. Велики једрењак „Охотск“, исти онај брод којим је светитељ Инокентије стигао до обала Америке, сада је кретао у експедицију ради истраживања обала Аљаске. Његов курс пролазио је покрај Лисичијих острва. Вођа експедиције и капетан брода Лаврентије Алексејевич Загоскин радо је пристао да узме епископа Инокентија за сапутника до Уналашке.

Пловидба је успешно започела: након десет дана стигли су до Шумагинских острва. Једрењак је требало да се заустави на острву Унга ради испоруке намирница и утовара крзна. Али ту је почео да дува снажан источни ветар, „оштри источњак“ како га зову морепловци. Смер ветра се неколико пута мењао: од источног у јужни, а затим од јужног у северозападни. Четири дана ветрови су спречавали брод да уђе у залив и баци сидро. Коначно, у бродском дневнику појавила се белешка: „19. маја бацили смо сидро у невеликом заливу покрај села“. Житељи Унге су са радошћу дочекали свог архијереја. Капетан Загоскин је дао детаљан опис тог догађаја: „Не постоје речи којима би се могла изразити осећања којима су били испуњени острвљани приликом дочека свог владике.  Управитељ Хомзјаков, који од 1815. живи у колонијама, виђао је архијереје, но другима је тај чин био познат само по чувењу. Преосвећени Инокентије је 1838. као свештеник отишао из тог краја, чинило се заувек, да би се сада опет појавио у своме стаду, и то обучен у највишу духовну власт. Сав народ на острву жудео је за тим да заблагодари Свевишњем; и ево следећег дана, такође неочекивано, долази парохијски свештеник и доноси покретну цркву. Преосвећени је служио литургију и молебан. Није било присутног који није заплакао од умиљења и радости приликом Владикине кратке поздравне беседе“.

Од Унге, кроз теснац Унимак, узели су курс ка Уналашки, где је преосвећени пре осамнаест година започео са својим мисионарским подвизима. Он се надао да ће на острво стићи 28. маја. Тога дана падало је празновање Вазнесења Господњег. Светитељ је желео да служи Литургију у цркви коју је својевремено подигао и освештао у част тог празника. Тихи и повољни ветрови брзо су носили брод кроз теснац.

Али трећега дана пловидбе равна површина воде почела је да се таласа са стране са које је дувао ветар. Испрва су то сматрали за промену струје, али преосвећени Инокентије је добро познавао тај крај, па је одмах рекао:

„Биће олује“.

Тек што су успели да савију горња једра, море се усталасало пред јаким налетима ветра праћеним пљусковима и једрењак се нагнуо на бок. Капетан и посада брзо су предузели потребне мере како би све довели у ред. Ипак, опасност није прошла: олуја се утишала, али читав дан брод је морао да маневрише кроз теснац, између опасних хриди, пре но што ће се усидрити у Гаванском.

Ватрена жеља преосвећеног се испунила. Истина, свеноћно бденије уочи храмовне славе служили су на палуби брода, али 28. маја у осам сати изјутра епископ Камчатски и Алеутски Инокентије био је свечано дочекан на обали и уз звоњаву црквених звона прошао је до Вазнесенске цркве. Његови вољени Алеути радовали су се као деца. После Литургије и проповеди донели су драгом Архипастиру дирљиви дар: орлеце – мале округле ћилиме са представама орла, који се током црквених служби стављају под ноге архијереју – необично вешто исплетене од танког корења дрвећа и различитих трава.

Пошто се задржао на Уналашки колико је било могуће и одморио душу међу својим Алеутима, преосвећени Инокентије је кренуо даље. Посетио је Прибиловска острва и прошао читав низ Алеутских острва, свуда служећи и проповедајући, да би се коначно упутио ка Камчатки.

Петропавловск, главно насеље на полуострву Камчатка, налазио се на благим планинским падинама које окружују Авачински залив. Овај лучки градић изгледао је прилично неугледно: црква Светих апостола Петра и Павла која се дизала у центру места била је окружена малобројним кућама, подигнутим исто онако као и у другима градовима и утврђењима Источног Сибира. Али његово пристаниште, широко и пространо, заштићено ртом, морепловцима је било познато као једна од највећих и најбољих лука на свету.

Може се рећи да је читав Петропавловск живео у радосном ишчекивању сусрета са преосвећеним. Месеци су прошли у разговорима и нагађању о томе какав је Владика, како га треба дочекати, шта му показати, чиме га угостити… Коначно, 18. августа 1842. године Петропавловска лука је сигналима обавештена о томе да је на мору примећен брод под заставом Руско-Америчке компаније. Лучке власти су донеле одлуку да му се у сурет пошаље једрилица у коју су се укрцали капетан-лајтнант А. Н. Ридаљев и протојереј саборне цркве П. В. Громов. Они су се попели на брод преко морнарских лествица. И ту, на морским таласима, срела су се два стара друга из богословије. Протојереј Громов је узео благослов од архијереја. У почетку баћушка се трудио да се држи протокола, да се уздржава од неформалних поступака и да не чини ништа што би указивало на њихово блиско пријатељство из младости. Али Владикино једноставно и искрено опхођење приморало га је да заборави на разлику у њиховом положају. Званичан дочек у луци заказали су за следећи дан.

Деветнаестог августа у пристаништу је од раног јутра била приметна необична живост. Сваког тренутка расположење присутних постајало је свечаније и свечаније. Свештенство у белим одеждама стајало је у паровима. Официри флоте, почев од начелника Камчатке Николаја Васиљевича Странољубског, у парадној униформи са бљештавим златним еполетама, грађански чиновници у мундирима, китњасто одевене даме и сви други становници града, свечано обучени, стајали су на доку.

У девет се сати разлегло црквено звоно и сви су могли да виде како се посебно украшени чамац удаљава од једрењака и креће ка обали. Мирна површина мора пресијавала се под зрацима сунца. Уз звоњаву звона преосвећени се искрцао на обалу. Протојереј Громов је изговорио кратку поздравну реч и свечана поворка се упутила ка цркви. По окончању благодарног молебана са многољетствијем епископу Камчатском, Курилском и Алеутском, Владику су отпратили у стан који је за њега био припремљен.

Прва архијерејска Литургија на Камчатки одслужена је 22. августа, на дан празновања крунисања императора Николаја Првог. Достојанствено и надахнуто служење преосвећеног Инокентија, уз складно појање невеликог хора, оставило је снажан утисак на све који су се молили у храму – „онакав утисак – одушевљено је потом говорио протојереј Прокопије Громов – под каквим су били изасланици кнеза Владимира у Цариградском храму“.

Затим је преосвећени Инокентије био позван на свечани ручак код начелника Камчатке. Почасна паљба свих артиљеријских батерија уз  звоњаву црквених звона употпунила је тај празнични дан.

Владика је у Петропавловску провео читаву јесен: чекао је зиму да би кренуо на пут у унутрашњост Камчатке. Дневни распоред изгледао је отприлике овако: у шест сати ујутро свакодневно је одлазио у Петропавловску цркву на рану Литургију, после које би попио чај и приступио послу. У подне је обедовао. После обеда разговарао би са оцем Прокопијем Громовом, са којим је готово свакодневно делио трпезу, или би опет пошао у цркву. Тамо су обнављали мањи, дограђени храм, који је био оштећен за време земљотреса. Светитељ је као искусан градитељ руководио радовима, а Престо је начинио сам.

Увече је отац Прокопије поново долазио код Преосвећеног, како би обавили административне послове, а понекад, када ти послови нису били неодложни, време су проводили сећајући се свога детињства, живота у школи, наставника и пријатеља. Но, отац Прокопије је понајвише волео да слуша Владикине интересантне приче о путовању око света, боравку у престоницама, сусретима, како је говорио отац протојереј, са онима који су велики и моћни на земљи. У осам сати увече, ни раније ни касније, постављана је скромна вечера. А у десет сати би се растали. Тако су пролазили дани. За празнике преосвећени Владика је служио Литургију, а после би одлазио у посете чиновницима и трговцима, који су га веома радо примали.

Проницљивост Преосвећеног, а понекад и његова оштра али безазлена реч, изнедриле су неколико забавних прича које су препричавали грађани Петропавловска. Једном се капетан-лајтнант А. Н. Ридаљев пожалио оцу Прокопију како је његов џепни часовник који је добио за успехе у служби стао и како нема никога коме би могао да га повери на поправку.

„Да ли бих могао да га однесем Владики?“ – упитао је оца протојереја.

„Не знам да ли је долично – одговорио је отац Прокопије – подсећати архијереја да је мајстор за сатове. Уосталом, он сигурно нема алат који му је за поправку часовника потребан“.

Ридаљев је смислио шта ће да уради. Позвао је Преосвећеног на ручак, а сат је оставио на видном месту на комоди, како би привукао пажњу госта кога су такве ствари увек посебно интересовале. Владика Инокентије је заиста пришао комоди и узео сат у руке. Домаћин је само то чекао:

„Ево, преосвећени Владико, то ми је драг сат и при томе добијен као награда, а има већ две недеље како стоји. Овде нема ко да га поправи“.

Преосвећени је пажљиво проучио сат, да би тренутак касније озбиљно рекао домаћину:

„Алексеје Никифоровичу! Треба да знате, а и другима то слободно реците, да ненавијен сат никада не ради“.

Међу присутнима се разлегао смех. Госте је ово заиста развеселило, тим пре што је власник часовника у луци имао и једну нарочиту обавезу: да надгледа рад хронометара и часовника.

Са доласком Преосвећеног Инокентија у Петропавловск, живот луке се прилично изменио. За сваки празник служена је архијерејска служба. Светитељ се могао срести како шета по околним горама и превлакама. Одазивао се на позиве житеља луке да им дође у госте, не обраћајући пажњу на то ко је каквог звања. Његова весела природа, поучне беседе или занимљиве практичне лекције – све је то везивало становнике луке за њега, тако да су говорили:

„Са одласком владике Инокентија наша пустиња ће се опет претворити у пустињу“.

Дивна петропавловска јесен – светла, топла и тиха – на истеку октобра ближила се крају. Наступио је мрачни и сурови новембар, који је светитељу припремио дуго очекивани снежни пут у унутрашњост Камчатке. Лети је кретање полуострвом које је прекривено тундром и мочварама, испресецано рекама и речицама, било готово немогуће.

По првом зимском, то јест снежном путу у Петропавловск је стигао и брат Преосвећеног, свештеник Стефан Попов, који је служио у малом храму на реци Лесни. Пошто је после дугогодишње раздвојености видео брата и остао неколико дана у гостима у Петропавловску, отац Стефан се вратио натраг у своју парохију.

Двадесет шестог новембра, на дан спомена светитеља Инокентија Иркутског, који се на Камчатки увек славио нарочито свечано, преосвећени Инокентије прославио је и свој имендан. После Литургије приредио је опроштајни ручак. Неколико дана након тога кренуо је на ново путовање.

„Шта ми је потребно за пут?“ – питао је протојереја Громова, као човека који је већ осам пута обишао Камчатку.

Пошто му је указао на најважније предмете, отац Прокопије је додао:

„Требало би да са собом на санкама имате малу резерву џина, хлеба и сушене рибе, за случај да се изгубите у снежној олуји а залихе хране остану далеко. Још је неопходно да уз себе, испод бунде, носите посуду са водом, иначе ће се смрзнути“.

„Идемо преко река, а потребне су нам залихе воде?“ – зачудио се Владика.

„Како хоћете…“ – кроз осмех је одговорио отац Прокопије.

Дошло је време за опраштање са Петропавловском луком. До најближег насеља, Авачинског, које се налазило на дванаестак километара од Петропавловска, светитеља су испратили начелник Камчатке, представници поморских и грађанских власти, свештенство и верни народ.

Глава IX

Путовање са псима упрегнутим у саонице.

Силазак у Дранкинску клисуру

Преосвећени Инокентије је на својим путовањима користио најразличитија превозна средства, укључујући ту и кајак којим је путовао по Алеутским острвима, али сада био у прилици да испроба једно ново превозно средство – санке са упрегнутим псима. Он раније није користио такав вид превоза, ако се изузму случајеви када су га на тај начин довозили од куће до Петропавловске цркве, када није било могуће да се креће пешке због дубоког и меког снега.

За путовање помоћу паса на Камчатки су употребљаване три врсте саоница. Први облик су обичне санке. То је седиште од прућа постављено на носаче причвршћене за лаке, танке саонике (илити салинце) који клизе по снегу. Други је „нарта“. Она изгледа исто као дечије санке, али увећаних размера. И на крају трећи, „повозка“, која изгледа исто као нарта, али је са бокова и одозго покривена кожом или грубим дебелим платном, као за једра. Код бољих „повозки“ позади се налазило прозорче од стакла или лискуна. Кроз њега се могу посматрати снежни камчатски простори, а када се иде споро по равном терену покрај њега се може понешто и прочитати. Санке су биле за свакодневну употребу и кратка растојања, нарта је служила за превоз терета, док је повозка коришћена за путовања угледних личности. У повозку је могао да се смести само један човек, и то тако да није могао да се окрене или помери. Зато је преосвећени Инокентије повозку називао сандуком у снежном гробу.

Напред код повозке налазило се место за гонича, или кочијаша како би рекли становници европске Русије, који је управљао псима помоћу закривљеног штапа званог „оштол“. Оштол је такође служио за одржавање равнотеже повозке, а при спусту са брда замењивао је кочницу. За санке је било довољно пет добрих паса, док су их за нарту или повозку упрезали између четрнаест и двадесет. Псе су упрезали у паровима, везујући их за дугачак ремен који је био причвршћен за превозно средство. Давали су им следеће команде: „Хак! Хак“ – десно, „Хуг! Хуг!“ – лево, и „Хна!“ – стој. А за добро увежбане псе било је довољно да гонич удари „оштолом“ о једну или другу страну саоница, па да их усмери на потребну страну.

Читава експедиција изгледала је као какав воз. У дванаест повозки сместили су се сам преосвећени Инокентије, јерођакон Николај и архијерејска пратња: ипођакон, келејник и хор појаца, док су четири повозке превозиле терет. Истина, енергија овог воза није се мерила у коњским, него у псећим снагама: покретало га је њих око три стотине.

Пошто су 29. новембра кренули из Петропавловска, недељу дана касније Преосвећени је већ био око 370 километара далеко, у селу Миљкову, где је служио Литургију у Богојављенској цркви. Затим, пошто се извесно време задржао у Тројицком храму у Кључевску и у Успенском храму у Нижње-Камчатску, дошло је време за повратак: због слабог улова рибе прошлога лета нису имали чиме да хране људе и псе, па је било немогуће да иду даље на север. Караван се упутио према западној обалу полуострва – ка Бољшерецку.

Овде је светитеља Инокентија сачекао протојереј Прокопије Громов,  па су даље путовали заједно. Црква Успења Пресвете Богородице у Бољшерецку подигнута је под руководством оца Прокопија, средствима парохијана, на месту пређашњег, старог и трошног храма. Следећег дана преосвећени је погледао цркву и био је веома задовољан. Владики су показали и локалне знаменитости: синодик послан из Москве, и старинско Јеванђеље у сребрном повезу. На њему је руком ондашњег Сибирског митрополита био исписан следећи текст: „Лета Господњег 1734, месеца фебруара, трећег дана, приложио ову књигу, Свето Јеванђеље, за спасење своје душе, камчадаљској цркви Успења Пресвете Богородице преосвећени митрополит Тоболски и Сибирски Антоније Страховски“.

Из Бољшерецка су пошли ка Утинској тврђави, насељу у коме су се зауставили ради замене паса, а и путницима је био потребан одмор. Какав је само утисак на становнике Камчатке остављала посета архијереја, када су и свештенике ретко виђали! Даље је пут водио преко река Кихчик и Кољ, да би путници празник Крштења Господњег дочекали у Ичинској тврђави. По страшној мећави преосвећени Инокентије је са литијом изашао на реку Ичу, како би одслужио молебан са чином великог освећења воде које се обавља на тај празник.

Даље су светитељ и његови сапутници кренули ка насељу Ковранско, а одатле до Утхољског утврђења. Раван пут и шкрипа снега под санкама уљуљкивали су уморне путнике, па је тако Владикин главни пратилац, отац Прокопије, чврсто заспао у својој повозки. Пробудила га је жеђ, пошто се њихов оброк састојао углавном од сушене рибе. Када се напио воде, остатак из чутуре просуо је у снег, јер је до утврђења остало мање од пет километара. Одједном, из повозке која је била иза њега зачуо се глас преосвећеног Инокентија:

„Оче протојереју, не могу више да издржим од жеђи, дајте ми мало воде!“

„Управо сам је просуо“ – одговорио је овај.

„Злотворе један!“ – у шали је повикао Владика.

Када су стигли у Утхољке, његове прве речи келејнику биле су:

„Спреми ми чутуру са водом“. Сада је озбиљније схватао савет оца Прокопија да увек при руци треба имати залиху воде.

Пошто су отпутовали из Утхољског и прошли поред Напанске постаје, путници су 10. јануара стигли у Тигилску тврђаву, названу по реци Тигил која се улива у Охотско море. У старини тврђава је служила за одбрану од напада Корјака, а сада је изгледала као село расуто по падинама брежуљка. По доласку у Тигил Владика је пожелео да разговара са корјачким старешинама, јер су Корјаци, са својим стадима ирваса, били улогорени тридесетак километара од Тигила. Послао је по њих и сутрадан му је јављено да старешине долазе.

„Како да их примим? Чиме да их угостим?“ – питао је светитељ протојереја Громова.

„Ваше Преосвештенство – одговорио је отац Прокопије – ви их можда замишљате као бурјатске поглавице из иркутске области, у дугим брокатним капутима опшивеним дабровим крзном, са капама од самуровине? Не, они се ничим не разликују од својих саплеменика – носе излизане кожухе и исте такве шубаре. Доћи ће вам без икаквих церемонија, сешће на под и запалити своје луле…

Корјачке поглавице Авјав и Етек обратили су се Преосвећеноме једином речју руског језика коју су научили: „Здлаво“, да би затим сели на под и запалили своје луле. Владика Инокентије је започео разговор.

„Ти имаш орден, зашто га не носиш?“ – упитао је Етека. Заиста, пре неколико година Камчадале који су живели на обали задесила је глад. Да би им помогао, Етек их је снабдевао месом ирваса из свог стада које је држао у том крају све док нису наступили повољни услови за риболов. За ово је награђен златним орденом са лентом Свете Ане, но, дуго није пристајао да га носи, јер није схватао због чега су га наградили. Овим народима славољубивост је потпуно страна, а уз то,  за њих је сасвим природно да помажу једни другима у тешким тренуцима.

„Ја сам чуо – одговорио је Етек – да ти имаш много ордења, па се нисам усудио да ставим свој“.

„Али ти и ја – рекао је Владика – имамо ордење од истог цара, дакле у том погледу смо једнаки“.

„То нисам знао“ – зачудио се Етек.

Потом је преосвећени упитао шта их спречава да приме крштење? Корјаци су одговорили:

„Зашто да се крстимо? Зар зато да бисмо постали исти онакви лупежи као крштени тигилски козаци, који нас варају, поткрадају и малтретирају?“

Проповеднику Јеванђеља било је тешко да слуша о томе како незнабошце одвраћају од вере они који носе хришћанско име, али при томе нарушавају заповести Божије и уместо јеванђелске светлости доносе таму греха.

„Макар се немојте противити уколико би неко од ваших пожелео да прими крштење“ – рекао је узнемирено Владика.

„Ми никоме не бранимо“ – одговорили су они, чиме је састанак и завршен.

Од Тигила до реке Лесне, где је служио Владикин брат, путници су прошли Омањинско, Војампољско, Кахтанинско, Паланско и Кинкилско утврђење, заустављајући се ради служења и проповеди у храмовима и капелама. Владика је свуда служио одевен у стари сакос који су му подарили у Иркутску. Тај сакос је некада припадао преосвећеном Венијамину, по коме је добио презиме.

У више наврата путнике је заустављало снежна мећава која би мраком покрила и небо и зељу, ковитлајући облаке снега. Током таквог невремена морали би да се зауставе, како не би скренули са пута. А након разведравања, место се више не би могло препознати: тамо где су биле узвишице, сада су зјапиле јаме, док су се јаруге претварале у снежне хумке. Да би путници могли да се склоне пред снежним невременом, дуж путева на Камчатки стајале су земунице. У њима се могло преноћити, или запалити ватру и огрејати се. Но, одећа се при томе често морала мењати, јер би се најпре сквасила од топлоте, а онда смрзла, претварајући се у ледени панцир.

Коначно, после недељу дана путовања, стигли су у Лесноје, где их је са нестрпљењем очекивао Владикин брат, свештеник Стефан Попов. Прошло је деветнаест година од како је Стефан оженио Алеутку, напустио Уналашку и вратио се у отаџбину. У Иркутску је рукоположен за свештеника и требало је да служи у Ангинском. Али његова жена, ненавикнута на сибирску климу, тешко се разболела. Надајући се у њено оздрављење, отац Стефан је прихватио предлог да пође да служи на Камчатку, чија је клима била сличнија клими на Уналашки. Ипак, на ново место служења баћушка је стигао сам – његова супруга се упокојила на путу. Тако је отац Стефан почео да живи као отшелник у том забаченом крају на северу Камчатке.

Баћушка је за путнике, који су се више од месец дана смрзавали у снегу, приредио најблаготворнији дочек: руско купатило. У гостима код брата Владика је провео неколико дана. Време је протицало у припремама за наставак пута и разговорима два рођена брата који много година нису имали прилике да се виде.

Понекад се у разговоре укључивао и добродушни јерођакон Николај. Једном приликом око поднева, када су обедовали, повео се разговор о будућем животу. Отац Николај, коме је сунце сијало право у очи, поставио је следеће питање:

„Владико! Ако је Бог неизмерно милосрдан, како ће онда неке да лиши Свог Небеског Царства?“

„А што ти стално вртиш главом и не седиш мирно?“ – узвратио је Владика, као да није чуо његово питање.

„Сунце ми сија право у очи и не да ми мира“ – одговорио је јерођакон.

„Ето ти одговора на твоје питање, – рекао је светитељ – неће Бог лишити непокајане грешнике Свог Небеског Царства, него они сами неће моћи да поднесу Његову светлост, као што ти не можеш да поднесеш сунчеву“.

Ујутро 24. јануара 1843. године преосвећени Инокентије је са својим сапутницима кренуо из Лесног. Нешто више од седамдесет километара пут је ишао благом узбрдицом, која се онда завршавала оштром урвином. Клисура у чије су подножје путници хтели да се спусте, са свих страна била је окружена планинским гребенима и личила је на правоугаони сандук са тесним улазом. Из готово окомите стене избијала је вода – то је био извор Дранкинске реке која се улива у Тихи океан, док се све остале реке на западној страни Камчатке уливају у Охотско море. Пошто су до ивице клисуре чије се дно није назирало стигли тек предвече, Преосвећени је рекао:

„Тек сада упознајем физиономију Камчатке. Какво место!“

„Молим вас, ваше Преосвештенство, да скинете бунду и обучете кожух“ – рекао је отац Прокопије, који се не једном спуштао у такве клисуре.

Из залиха које су припремљене по савету протојереја Громова извучен је кожух. Владика се преоденуо, па су водичи Камчадали на његове чизме привезали гвоздене потковице са клиновима. Потом су обавили Преосвећенога сигурносним ремењем и припремили га за силазак.

„А како ћете се ви спустити?“ – упитао је Владика оца Прокопија.

„На дечији начин, – одговорио је он – отклизаћу се доле на кожи ирваса као деца када се санкају. Да не бих скренуо са стазе, узећу у руке оштол. У случају да идем пребрзо, прикочићу њиме и мало ћу предахнути. За два минута бићу на дну клисуре“.

Спуштање је почело: крајеве ремења којим је Владика био обмотан држало је неколико Камчадала. Један пратилац ишао је напред и у отврдлом снегу дубио степенице. На тај начин су преосвећеног Инокентија спустили до дна клисуре.

Псе су разделили на групе, везали су их ремењем да се не разбеже, па су их онда групу по групу, као какво клупко, пуштали да се скотрљају низ падину. Сваку нарту пратиоци су спуштали посебно, придржавајући је по двојица или тројица. Та операција потрајала је око два сата.

За то време они који су се већ спустили наложили су ватре како би се угрејали и припремили вечеру. Тако је у једној од најдубљих клисура Камчатке, у мрачној зимској ноћи, православни владика, у кожуху од ирваса, седео на камену међу својим верним сапутницима и добродушним Камчадалима. Покрај њих спавало је три стотине теглећих паса збијених у неколико гомила.

Пошто су се окрепили сушеном рибом, којом су нахранили и животиње, после поноћи путници су кренули даље. Неколико километара пробијали су се кроз уски излаз из клисуре, да би око поднева 26. јануара стигли до Дранкинског утврђења. По предању становника тог краја на овом месту је неког поглавицу одрао медвед, па су од тада и река и село добили назив Дранка. То је најудаљеније насељено место на североистоку полуострва. Овде се налазила и последња црква која је припадала Камчатској области. Границе Камчатке обележавао је храм светитеља Инокентија Иркутског Чудотворца у коме је нови Инокентије Сибирски одслужио Литургију молећи се свом небеском покровитељу.

Двадесет седмог јануара 1843. године сви су се сабрали на службу у Дранкинску цркву: Камчадали, њихов свештеник и Владика са својим сапутницима. Одатле је Преосвећени требало да настави своје путовање кроз још слабије настањену област, где су људска насеља представљала праву реткост и где се само понегде у снежној пустињи могло наићи на напуштене логоре Тунгуса и Корјака, узгајивача ирваса. Следећег дана, пошто се опростио од доброг пријатеља и пратиоца оца Прокопија, Владика је напустио Камчатку. Путујући од Ољуторског до Пенжинског залива седам дана нису наишли на људски траг. Продужили су ка Хижиги.

Ту је преосвећени Инокентије срео једног Тунгуса који га је утешио својом вером и преданошћу Богу. Овај номадски народ био је на добром гласу због својих обичаја: били су честити, гостољубиви и срдачни, радо су примали православну веру.

Тунгуси су подизали своје логоре на великом пространству између Камчатке и Јакутска. Бавили су се ловом и узгојем ирваса. Најчешће су ловили лосове, чије су месо секли на дуге и танке комаде, које су вешали на дрвеће да се суше. Добро осушено месо слагали су у вреће где би се оно брзо уситнило. У таквом облику месо је могло дуго да стоји а да се при томе не поквари. На сличан начин припремали су и рибу. Најцењенија животиња, за коју се могло добити дувана и чаја, био је самур, врста куне са скупоценим крзном. Посебну вештину и стрпљење захтевало је хватање дивљих ирваса, који су било веома плашљиви: требало је да им се прикраду тихо, пазећи да при томе не згазе ни једну гранчицу. Лос је мање плашљив од ирваса, али ову неуморну животињу ловац је морао да прати и по неколико дана.

Куће Тунгуса називане су урасе, а подизали су их овако: неколико дугих и танких штапова поболи би у земљу и повезали их при врху. Онда би тај скелет у облику купе споља обложили слојевима тисове коре. Изнад слоја тисовине омотач се састојао од широких кора бреста. Сам врх купе остајао је отворен да би могао да излази дим. Улаз у урасу био је врло низак, а преко ноћи покривали су га брестовом кором или парчетом грубог ланеног платна.

Слушајући причу Тунгуса из Хижиге о његовом тешком животу, Владика је уз саосећање рекао:

„Зато ће вам тамо, у вечном животу, бити добро, ако будете веровали у Бога и ако Му се будете молили“.

На ове речи, његов саговорник је узбуђено одговорио:

„Тунгус се увек моли Богу. Ако убијем јаребицу, знам да ми је то дао Бог, па се молим и благодарим Му. Ако је не убијем, значи Бог ми није дао, јер сам лош… И ја Му се молим“.

Касније су се у колибама Тунгуса могле видети полице са једноставним иконицама и великим бакарним крстовима. Из Хижиге, поред обале Охотског мора, светитељ се упутио у главни град те области, њему већ познати Охотск.

Рубрика: Uncategorized