Глава VII – Путовање на острво Кадијак. Историја руске духовне мисије
Приликом првог обиласка своје епархије, владика Инокентије је што копненим што морским путем превалио око 20.000 километара. Јесен и пола зиме провео је у Новоархангелску старајући се о организовању црквеног живота у новој епархији. Но, чим је отворена пловидбена сезона, 19. фебруара 1842. године, кренуо је на острво Кадијак. Време је било такво да је хиљаду миља брод савладао за двадесет осам дана. Поређења ради прошле јесени пут од Охотска до Ситке, који је четири пута дужи, пређен је за тридесет шест дана. Мраз, силовит супротни ветар, скученост у кабинама и потпалубљу малог брода, недостатак хране и воде натерали су у очајање чак и тако искусног поморског путника какав је био епископ Инокентије. А на броду се налазила и његова ћерка са бебом и зет, свештеник Иља Иванович Петељин, који је ишао у место свог служења – Нушегак.
„Добро је, – повикао је светитељ када се опасно путовање завршило –треба да се учимо трпљењу!“
Преосвећени Инокентије је на Кадијак стигао почетком Великог поста. Током прве недеље поста у Павловску острвску луку стигли су Алеути из околних места који су се припремали за причешће. Владика је стао да их поучава о томе како хришћанин може достојно да се причести Светим Тајнама:
„Сваком грешнику који се каје пред Богом у присуству свештеника, Бог ће ради Свог љубљеног Сина Исуса Христа опростити све грехе и никада их више неће поменути, осим ако их покајани грешник сам не понови“ – рекао је проповедник. Међу слушаоцима је био и један поглавица који је изразио жељу да пред свима исприча о својим гресима и да се при томе никога не стиди и ништа да не прећути. Светитељ се успротивио таквој намери, на шта је поглавица рекао:
„Ако се нисам стидио да грешим, зашто бих се стидео да исповедим своје грехе, чак и јавно, пред свима?“
Таква вера Алеута који је најусрдније постио и слушао поуке дирнула је Владику, па га је насамо упитао:
„Зашто си ти ревноснији и отворенији од друге твоје браће?“
„Зато што сам гори од свих њих“ – одговорио је овај.
Како често чујемо ове речи у молитви испред Чаше светог Причешћа, а како нам је тешко чак и да помислимо то што је овај Алеут тако отворено и једноставно изразио!
Други поучни случај збио се четврте недеље поста, када је међу Алеутима који су дошли ради причешћа стигао и њихов врач. Он је светитељу испричао о свом душевном болу:
„Пре пет година овдашњи свештеник отац А. погледао ме је и рекао: ‘Бићеш спаљен’. И ево већ дуго не могу да заборавим његове речи: осећам страх иако сам старешина; а уједно мислим да је и последњи од мојих потчињених бољи од мене. Реци, да ли је истина да ће ме спалити?“
Преосвећени Инокентије је врачу објаснио да отац А. није говорио о физичкој ватри, него о адском пламену, на који себе осуђују сви који опште са нечистим духовима. Савест пак која га је мучила, то је глас Божији у човековој души, који му неће дати мира ако буде наставио да се бави својом вештином. Када је чуо такво објашњење, пошто је знао шта значи изгубити душевни мир, врач се најискреније покајао и на Литургији су га причестили Светим Христовим Тајнама. Пре поласка дошао је да се опрости са Владиком:
„Из свег срца ти захваљујем и никада те до смрти нећу заборавити“.
Сећајући се касније случаја обраћења врача у хришћанина, светитељ је говорио:
„То је најубедљивији доказ да сви ми служимо као оруђа благодати Божије“.
Осим главне обавезе архијереја, да проповеда реч Божију, светитељ Инокентије је морао да се постара и око провере црквених књига. Прегледајући архив Воскресенске цркве на Кадијаку, међу осталим папирима пронашао је старо, пожутело писмо. „Вања је већ почео да хода и често спомиње стрица…“ – светитељ је узнемирено прочитао редове које је написао његов отац. То је било писмо црквењака Јевсевија Попова упућено брату који је као мисионар отишао у Америку пре готово пола века.
Просвећивање народа Руске Америке Христовом вером почело је својевремено управо са Кадијака, највећег међу Алеутским острвима. Као што смо претходно споменули, о трошку трговца Григорија Шелихова и његовог сарадника Голикова године 1793. у Санкт Петербургу формирана је и опремљена православна мисија. Та мисија састојала се од неколицине монаха Валаамског манастира: архимандрита Јоасафа, тројице јеромонаха – Јувеналија, Макарија и Атанасија, затим двојице јерођакона – Стефана и Нектарија, и двојице монаха – Јоасафа, потоњег владике, и Германа, будућег светитеља, аљаског чудотворца, те још двојице световњака. Читаву годину мисионари су путовали до места свога подвига. Успут су, почев од Јакутска, крстили све који су то желели. На Уналашки су крстили више од сто људи. Убрзо по доласку оци Јувеналије и Макарије пошли су са тумачима да проповедају веру Христову, један на северној, а други на јужној обали Кадијака. За два месеца крстили су све житеље острва. Алеути су радо примали крштење, уништавајући и спаљујући прибор и инструменте својих врачева.
Потом се отац Макарије упутио на Уналашку, где је такође крстио острвљане. Ипак, ту је наишао на многе препреке због међусобног непријатељства руских ловаца који су радили за различите компаније, па се ускоро вратио у Русију. Јеромонах Јувеналије је 1875. године у Нучеку крстио више од 700 људи, да би наредне године прешао на Аљаску, где је код језера Иљамно пострадао за Христа: за време проповеди убили су га домороци, па је тако постао први свештеномучник у Америци. Архимандрит Јоасаф је отпутовао за Иркутск, где је 1799. године био хиротонисан за епископа Кадијачког. На повратку у Америку његов брод „Феникс“ је претрпео бродолом у коме су сви путници страдали, укључујући и стрица светитеља Инокентија, који је пратио првог америчког епископа. О томе колико су ова путовања била опасна сведочи и чињеница да још пола века након тога сваки трећи брод који из Охотска исплови за Америку никада не би стигао на своје одредиште.
Некако у исто време упокојио се и Г. Шелихов, главни заговорник оснивања Америчке епархије, па је „стање Америчке Цркве остало непромењено све до 1816. године: у читавој Америци налазио се само један свештеник. Био је то отац Атанасије који је обављао требе и служио на Кадијаку, и готово да уопште није путовао ради проповеди крштеним домороцима“.
Временом, од првобитне мисије остао је само преподобни Герман. Он је по природи био веома ватрена особа, па се из свег срца борио за права Алеута која су неки ловци тешко нарушавали. Због тога је и сам морао да доживи многе непријатности. Али остао је непоколебљив и, по мишљењу оних који су га познавали, служио је као пример трудољубивости, побожности и строгог живота.
Преподобни Герман се удаљио на Јелово острво које се налази недалеко од Кадијака, где је живео у усамљеној шумској колиби. У својој башти гајио је кромпир и помагао је Алеутима у њиховим свакодневним пословима како год је могао. Имао је обичај да проповеда свима који су долазили у његову колибу.
Једном је нека Алеутка, жена руског ловца, дошла у колибу оца Германа како би од госта који је код њега одсео, а који је допутовао са Нушагака, сазнала нешто о свом мужу који је тамо био послат. Отац Герман јој је по своме обичају рекао неколико речи о вери и спасењу. Ова проповед је дирнула душу Алеутке: она није била жена узорног понашања и по први пут осетила је грижу савести. Убрзо је опет дошла код преподобног са намером да остане поред њега и да подражава његов начин живота. Он испрва није хтео да је прими, али потом, када је видео искрену жељу те жене да спаси своју душу, направио јој је засебну кућицу на обали.
Софија, како је било њено хришћанско име, научила је да пише и чита руски. После извесног времена код ње се настанило и неколико сиротих девојчица Алеутки и креолки које су изгубиле родитеље. Она је са девојчицама радила од јутра до мрака. Лети су гајиле кромпир, репу, бели лук, купус, шаргарепу, ловиле су рибу, а зими су се бавиле шивењем и плетењем корпи. Заједница оца Германа имала је велик утицај на Алеуте који су живели у околини, будући да су на очигледном примеру могли да се уче вери и побожности. Фердинанд Павлович Врангел, главни управитељ Руске Америке, наредио је да се на острву подигне капела, а месту су дали назив Нови Валаам, у спомен на место монашког пострига оца Германа – Спасо-Преображењски манастир на острву Валаам у Ладошком језеру.
Преподобни Герман био је обдарен бистрим умом и добром меморијом, па је одлично познавао Свето Писмо. Његов пријатељ Ф. П. Врангел је говорио да су мисли оца Германа непрестано пребивале у Библији, коју је знао готово напамет. То је монаху много помагало у старости, када због слабог вида више није могао да пише и чита: у своме памћењу имао је богат извор материјала за духовне беседе и проповеди. Човек таквог светог живота подвизавао се на Алеутским острвима у исто време када и свештеник Јован Венијаминов. Али на земљи није било прилике да се сретну: старац са Јеловог острва упокојио се 1837. године.
Преподобни Герман је помогао Владики и његовим сапутницима да избегну неминовну погибију током буре на мору. То се догодило за време путовања ка Јеловом острву. Пет дана путовање је протицало у најбољем реду, уз повољан ветар. А увече петога дана брод се изненада снажно затресао и заљуљао, тако да су се сви препали. Преосвећени Инокентије и капетан су изашли на палубу како би сазнали шта се догодило. Но, великих таласа није било, а и ветар је, као и до тада, дувао повољно и равномерно. Упитали су наредника и кормилара о чему се ради. Они су им одговорили да треба очекивати велику промену времена. Владика и капетан су схватили да је дошло до земљотреса који није трајао дуго, минут или два.
И заиста, убрзо су почели да дувају снажни супротни ветрови, захладнело је, море се узбуркало и запенило. Велики таласи један за другим силно су се обрушавали на палубу. Брод се опасно нагињао и извијао увис. Путници су се затворили у потпалубље и кабине. Сви отвори били су чврсто заптивени. На палуби су остали само капетан, Владика и посада. Двадесет осам дана брод је кружио око Јеловог острва. Потрошене су залихе двопека, понестајало је и воде. Да би како-тако утолили жеђ, воду су цедили из једара. Усољено месо кували су у морској води. Сви су се разболели.
Епископ Инокентије се стално молио. У молитви се сетио и старца Германа, који се до скора подвизавао на Јеловом острву, па је у мислима је рекао:
„Ако си ти, оче Германе, угодио Господу, онда хајде нека се ветар стиша“.
Није прошло ни четврт часа, а ветар се стишао и ускоро је постао повољан. Небо се разведрило па су предвече угледали обале Јеловог острва. Но, капетан није хтео да се приближи острву, него је решио да се удаљи на отворено море, јер се плашио да ће ветар променити правац и појачати се. Морнари су се услед глади, жеђи и болести успротивили. Светитељ Инокентије је стао да мири посаду и капетана, наговарајући га да крене ка обали.
„Ако се ви бојите – рекао је на крају не без горчине Владика – онда ћу ја сам управљати бродом“.
Капетан је на крају пристао и брод се упутио ка острву. Владика је све време стајао на палуби. Према његовом упутству нису се много приближили обали, него су бацили сидро и почели да пуцају из топова и дају друге поморске сигнале да су путницима неопходни храна и вода. Ускоро су житељи Јеловог острва доставили изнемоглим путницима све што им је било потребно. Преосвећени Инокентије је са побожним поштовањем одслужио благодарни молебан Богу за избављење од буре и бродолома. А када су се коначно сви искрцали на обалу, Владика је одслужио парастос на гробу старца Германа, благодарећи му за заступништво пред Богом.
Рубрика: Uncategorized
