Глава VI – Монаштво и посвећење за епископа. Повратак у Америку

Митрополитов предлог натерао је оца Јована да се дубоко замисли над својом будућношћу. Да ли је у стању да ступи на пут који му се предлаже, хоће ли моћи достојно да испуњава монашке завете уз активан живот мисионара, и ко ће се тада бринути о његових шесторо деце? Прошла је читава година пре но што се одлучио на овај подвиг. За то време он је, као и сваки хришћанин, тражећи вољу Божију, путовао да се моли пред руским светињама: у Тројице-Сергијеву лавру, код моштију преподобног Сергија, у Кијев, у Успенску Печерску лавру, како би се поклонио угодницима Божијим који почивају у тамошњим пештерама. За то време, по милости Божијој и уз свесрдну помоћ митрополита Филарета, збринута су и деца оца Јована: ћерке су примљене на школовање на Патриотски институт, а синови у богословију у Санкт Петербургу.

Двадесет четвртог новембра 1840. године, уочи годишњице смрти његове супруге, протојереј Јован Венијаминов је Светом Синоду предао молбу у којој је између осталог писало: „Имам жељу да ступим у монашко звање, а не одустајем ни од служења које ми је одређено, међу новокрштенима и тек просвећенима хришћанском вером на руским поседима у Америци. Тога ради најпокорније молим Свети Синод да ми допусти и благослови ступање у монашко звање“. Пет дана касније митрополит Јован је обавио пострижење оца Јована. У полутамном храму баћушка је стајао пред светитељем одевен само у дугу белу кошуљу, као сиромах који нема ништа своје пред Богом.

„Зашто си дошао, брате?“ – свечано га је упитао светитељ.

„У жељи за испосничким животом, часни оче“ – одговорио је отац Јован.

Већ вековима ове речи одзвањају у тишини манастирских храмова. Шта је монашки живот, у чему се састоји његов подвиг? Чему то потпуно одрицање од свега свога: од имовине, од породице и пријатеља, од сопствене воље, па чак и од свог имена? Све ово монах оставља и умире за свет, јер више од свега жели да живи са Богом, попут анђела, молећи се за свет који је добровољно напустио.

„Да ли добровољно прихваташ завет великог анђелског образа?“

„Да, часни оче, добровољно“.

„Узми маказе ове и подај ми их“ – рекао је архијереј и три пута заредом бацио маказе на под.  И три пута их је отац Јован подигао, као да моли за постриг.

„Брат наш монах Инокентије постриже власи главе своје у знак одрицања од света и свега што је у свету, за одсецање своје воље и свих телесних похота, у име Оца и Сина и Светога Духа“ – рекао је митрополит Филарет, дајући баћушки ново име, у част светитеља Инокентија Иркутског. Од тог тренутка баћушка је имао као свог новог Анђела управо оног светитеља коме се молио дуго година, тражећи помоћ у својим мисионарским напорима.

Следећег дана када је новопострижени монах Инокентије био узведен у чин архимандрита, Свети Синод је донео одлуку да образује нову епархију Северно-Америчку и Камчатску. А онда се догодило оно што је оцу Јовану пре дванаест година предсказао Алеут Иван Смиреников: „У блиској будућности ћеш послати своју породицу на копно, а сам ћеш поћи преко велике воде код великог човека и говорићеш са њим“. Император Николај Први је пожелео да лично упозна архимандрита Инокентија. Ујутро 1. децембра 1840. године архимандрит Инокентије је дошао на двор и у пратњи ђакона ушао у малу дворску цркву. Појавио се Цар са породицом. Почела је Литургија. После службе оца Инокентија су позвали у одаје Његовог Величанства. Архимандрит Инокентије је узео Спаситељеву икону коју је припремио на дар Цару и ушао је у кабинет Његовог Величанства. Господар је прекрстивши се целивао икону и положио је на сто. У почетку, пошто је заблагодарио Господару на великој милости коју је указао њему и његовој породици, отац Инокентије се помало снебивао. А како и не би, кад је пред њим био Господар највеће државе на свету. Но брзо се умирио и, ободрен благонаклоношћу Императора, почео слободно да разговара.

„Веома сам вам захвалан на томе – обратио му се Господар – што сте одлучили да пођете у тако далеку земљу, и што сте тамо тако успешно служили. Колико сте година провели у тим крајевима?“

„Петнаест, Ваше Императорско Величанство“.

„Где сте се школовали?“

„У Иркутску, одакле сам и пошао за Америку“.

„Како тамошње становништво прима нашу веру?“

„Они код којих сам био у прво време, веома добро. Отворено признајем Вашем Императорском Величанству да сам тек тамо сазнао да постоје духовне утехе“.

Отац Јован је причао и о Колошима, са чијим је крштавањем започео, као и о другим народима те далеке земље који још очекују свог благовесника.

„Ја сам утврдио пројекат Камчатске епархије, али кога да поставим за архијереја?“ – прешао је на ствар Господар.

„Дух Свети ће срцу Вашег Величанства дати одговор на то питање“ – смирено је одговорио архимандрит.

„Хтео бих вас да поставим за Камчатског владику“.

„У потпуности се покоравам заповестима Вашег Величанства. Оно што је Вама угодно, то је за мене свето“.

„Добро. Пренесите моје речи митрополиту“.

Цар се наклонио и архимандрит је изашао.

Истога дана код Господара је са извештајем Синода био и обер-прокуратор. „Достављајући Вашем Императорском Величанству на уважено разматрање предлог о успостављању архијерејске катедре у Руској Северној Америци, којој би биле потчињене Камчатска и Охотска црква, Свети Синод се, у случају најсвемилостивије сагласности са овим предлогом, постарао око избора кандидата који би могли да заузму дотичну катедру, од лица која су најспособнија и најдостојнија да се прихвате тог служења…“ – читао је известилац. Као први на списку међу тројицом кандидата био је архимандрит Инокентије. Император је већ донео одлуку, али није хтео да прекине известиоца. Када је обер-прокуратор завршио, Николај Први је саопштио своју жељу да за архијереја нове епархије постави оца Инокентија. Погледавши географску карту, Император је обер-прокуратору дао следећи сугестију:

„Нови архијереј не би требало да се зове ‘Северно-Амерички и Камчатски’, него ‘Камчатски, Курилски и Алеутски'“.

„Али на Курилским острвима нема ни једне цркве“ – приговорио је обер-прокуратор.

„Он ће их подићи!“ – непоколебљиво је узвратио Господар и на извештају је написао следеће решење: „Нека буде први, а остало како (у извештају) стоји. Николај. Санкт Петербург. 1. децембар 1840“.

Петнаестог децембра 1840. године у Казанској цркви у Санкт Петербургу обављено је свечано посвећење архимандрита Инокентија за епископа Камчатског, Курилског и Алеутског. Време уочи одласка у новоформирану епархију пролазило је у састанцима и праштању са пријатељима. Господар Император је сматрао да ће бити корисно да његова деца чују приче о далеким руским поседима, па су Владику често позивали код младих Великих кнежева Константина, Михаила и Николаја. Он је са собом увек доносио и карту, како би могао да им покаже маршруте и места својих путешествија. Ове занимљиве лекције из географије долазио је да слуша и двадесетдвогодишњи престолонаследник – будући Император Александар Николајевич, који је у то време већ окончао своје школовање.

Десетог јануара 1841. године преосвећени Инокентије је напустио Санкт Петербург. Требало је да се врати у Америку на своју нову, архијерејску службу. Имао је узвишено звање и велик углед, али предстојали су му и велики напори! Пред полазак новопосвећени епископ је дошао да се опрости од свога пријатеља и доброчинитеља митрополита Филарета који се у то време налазио у Петербургу. Светитељ је био исцрпљен, болестан, али је пажљиво и са очинском бригом саслушао епископа Инокентија: за службу у далекој Америку били су му потребни људи који имају богословска знања и спремни су да ради благовести Речи Божије трпе невоље и оскудицу тог суровог краја. На опроштају владика Филарет је уручио епископу Инокентију писмо за свог друга и духовника, намесника Тројице-Сергијеве лавре архимандрита Антонија. „Примите, оче намесниче – стајало је у писму – преосвећеног Инокентија Камчатско-Алеутског и благословите га иконом на дар од обитељи… Он је опуномоћен да узме са собом људе који су му потребни и који желе да служе код њега. Ако се код вас нађе неко ко би то желео и ко му одговара, нећемо бити шкрти…“

Са овим благословом преосвећени Инокентије се упутио у стару престоницу. У Москви се задржао у Чудовом манастиру. Три недеље су прошле у пословима и припремама за далеки пут. Требало је прописно спаковати све ствари купљене или приложене за нову епархију. Епископ Инокентије је не једном посећивао Тројице-Сергијеву лавру како би се помолио код моштију преподобног Сергија и пронашао људе за своју епархију.

Уочи одласка из Москве преосвећени је последњи пут пошао у Лавру. У Тројицкој цркви одслужио је Божанствену Литургију. Кратки зимски дан неприметно је прошао у праштању са братијом из Лавре и познаницима из Духовне академије. Дошло је време за полазак. Уз складно појање монашког хора завршило се вечерње богослужење. Преосвећени је ушао у древну Тројицку цркву, у полумраку се три пута до земље поклонио чудотворној икони Пресвете Тројице и са трепетом и побожношћу ју је целивао. Треперење кандила, тихо пуцкетање упаљених свећа, мирис тамјана, воска, кипарисових дасака на којима су иконе насликане – тако телесна чула осећају присуство благодати Божије која укрепљује душу. Спустивши се на колена пред кивотом преподобног, владика је сагнуо главу и удубио се у молитву: „Преподобни оче Сергије, моли Бога за нас…“

Месечева светлост јасно је обасјавала околину када су по шкрипавом снегу од Тројицке цркве ка вратима лавре и даље у правцу Москве кренуле две зимске кочије. Звона древне лавре објавила су одлазак новог јерарха на апостолски подвиг.

Нова епархија, којој је био постављен за архијереја, обухватала је области Руске Америке и Источног Сибира, и простирала се на површини дугој 5.800 километара, а широкој 2.900 километара.

Враћајући се у свој крај светитељ сада није путовао преко таласа океана, нити кроз дивље крајеве настањене туђим племенима са њиховим чудним језицима, него се кретао областима Руског Царства. Кренувши из Москве 30. јануара, преосвећени је 1. фебруара стигао у древни град Владимир. Затим је пошао у Нижњи Новгород, а за покладе је стигао у Казан. Пошто је ту дочекао почетак Великог поста, упутио се даље. Следеће заустављање било је у Перму. Од Јекатеринбурга, у коме су се задржали само један дан, кренули су ка Тоболску – бившој сибирској престоници. Одатле је пут водио у Томск. Ту су се ради предаха задржали три дана.

Следећи град на владикином путу био је његов драги Иркутск. Преосвећени је тражио да најпре пођу у Вознесењски Инокентијев манастир. Манастирско братство је архијереја дочекало како доликује – са крстом и звонима. Одслуживши молебан и поклонивши се моштима светог Инокентија, свог небеског покровитеља, Владика се упутио у град. Једанаестог марта 1841. године Иркутск је дочекао преосвећеног Владику звоњавом црквених звона. Градом се брзо пронела вест да је стигао епископ који је некада ту учио школу и служио. Прве недеље преосвећени Инокентије је одслужио Литургију у Благовештенској цркви, у којој је својевремено започео своју свештеничку службу. Изгледало је да се читав град упутио ка храму. Они којима није пошло за руком да уђу унутра, тискали су се око улаза – сви су хтели да виде свог земљака који је постао архијереј. Појавио се и преосвећени: целивао је по обичају крст који су му принели, ушао је у цркву, поклонио се иконама и благословио народ. Свештеници који су заједно са њим служили Литургију, његови бивши другови, прилазили су ради благослова. На њиховим лицима било је приметно чуђење: отац Јован – архијереј?! После службе преосвећени је изашао из храма и зауставио се како би благословио свакога из мноштва сабраног народа.

Тога дана у архијерејском дому, где је одсео епископ Инокентије, било је много посетилаца. Сви су хтели да поздраве првог дипломца Иркутске богословије који је постао епископ. Дошао је и старац протојереј Парњаков – професор философије у богословији. Пришавши свом бившем ученику, стари свештеник се поклонио пред његовим ногама. Збуњени Владика га је одмах подигао и са дубоким поштовањем му је рекао:

„Не треба ви да падате на колена преда мном, него ја пред вама. Јер захваљујући вама постао сам човек“ – и сам се спустио на колена поклонивши се своме наставнику.

Преосвећени Инокентије је у граду провео готово два месеца. Ту га је топло угостио архиепископ Иркутски Нил. Владика Инокентије је имао шта да научи од овог мудрог, вредног и опитног архипастира, који се и сам много потрудио око просвећивања Бурјата и Тунгуса.

Почетком маја епископ Инокентије је кренуо из Иркутска. Предстојало му је да поново прође оним путем којим се пробио пре осамнаест година као млад свештеник. У селу Ангинском чекала га је породица. Одатле је послао за Петербург двојицу својих синова, Инокентија и Гаврила, као и ћерке Олгу и Параскеву. Мала Текла је остала у престоници. Ћерка Екатерина, која се тек удала, са својим мужем свештеником Иљом Ивановичем Петелином пошла је у Америку заједно са оцем. Пошто су се помолили на породичном гробу, са обале Лене отиснули су се на далеки пут.

У Јакутску су преосвећеног Инокентија и дочекали губернатор, градско свештенство и мноштво народа. Владика се одмах упутио у цркву где је одслужио молебан. Пошто су неколико дана предахнули у граду, путници су кренули даље. У Јакутску се преосвећеном и његовим сапутницима придружио капетан-лајтнант Алексеј Никифорович Ридаљев, који је добио службу на Камчатки. Читав пут требало је да пређу јашући на коњима. Деоница до Охотска, која је многе плашила и која је заиста тешко проходна и опасна у кишним периодима године, била је сасвим погодна за путовање. Време је било топло и суво, па су путницима више сметали прашина и оскудица воде, него блато и киша. Уосталом, није било нарочитих потешкоћа, неудобности пута лако су подносили, сви су били здрави и чили.

Петнаестог јула завршено је путовање по сувом и сада им је предстојало да савладају око четири хиљаде наутичких миља (око седам и по хиљада километара) на таласима океана. Уочи поласка, у Охотску, владика Инокентије се топло опростио од Алексеја Никифоровича Ридаљева, коме је предао писмо за свог друга из богословије Прокопија Васиљевича Громова који је постао протојереј саборне цркве у граду Петропавловску.

Двадесетог августа велики једрењак са два јарбола „Охотск“, на коме су били владика Инокентије и његови сапутници, испловио је из ушћа реке Охоте, упутивши се ка једном од Курилских острва – Симушири. Другог септембра допловили су до острва и усидрили се. Владика је на обалу послао свештеника да служи и поучава острвљане. Увече истога дана брод је подигао сидро и узео курс ка америчком острву Ситка. Небо је било бистро, двадесет дана дувао је повољан ветар и брод је пловио пуним једрима. Време је било тако лепо да су празничне службе преместили из кабине на палубу. Био је то чудесан и величанствен призор: усред бескрајног океана брод плови пуним једрима, а на палуби у парадној униформи официри и морнари, свечано обучени путници, свештенство у новим одеждама и тако обављају богослужење. Коначно, двадесет петог септембра око четири сата поподне путници су угледали врх планине Ечком која се налази недалеко од Новоархангелска. Обузела су их осећања која су позната сваком морепловцу: стојећи на палуби сви су напрегнуто посматрали сунцем на заласку обасјане контуре планина, молећи се у дубини срца и благодарећи Богу Који их је сачувао током многих дана путовања. Био је то дан спомена преподобног Сергија Радоњешког пред чијим се моштима преосвећени Инокентије молио уочи почетка свог дугог путовања.

Двадесет шестог септембра, на дан када Црква слави спомен апостола Јована Богослова и моли се да буде растерана „густа магла незнабоштва“, брик „Охотск“ је допловио до америчке обале  и бацио сидро у луци Новоархангелск.

Следећег дана епископ Камчатски, Курилски и Алеутски искрцао се на обалу своје епархије. Читав град изашао је да дочека светитеља. У име грађанских власти топло га је поздравио нови управник Руско-Америчке компаније, контра-адмирал Адолф Карлович Етолин. Преосвећени Инокентије је у народу који га је дочекао са радошћу приметио и лица крштених Колоша. Наредне недеље у Михајловској цркви у Новоархангелску први пут у историји Руске Америке служена је архијерејска Литургија.

А у време када се преосвећени Инокентије приближавао америчкој обали, лука Петропавловск на Камчатки обрадована је новом вешћу. У ноћи између 24. и 25. септембра стигао је брод из Охотска. Рано ујутро локални трговац Н. изненада је пробудио архијерејског намесника камчатских цркава, протојереја Прокопија Васиљевича Громова. Он се синоћ вратио из Охотска у Петропавловск и једва је чекао да сване како би оцу Прокопију донео вест коју је чуо од официра Алексеја Никифоровича Ридаљева.

Појавивши се пред тек пробуђеним оцем Прокопијем, Н. је чак заборавио да се поздрави како доликује и одмах је повикао:

„Честитам ти на новом архијереју!“

„Досадиле су ми већ те сталне промене“ – сањивим гласом је одговорио отац Прокопије, будући да је након његовог одласка из Иркутска три пута постављан нови владика.

„Не, није то – продужио је весник – честитам ти на нашем, Камчатском архијереју! И погоди ко је то?“

„Не знам, нисам пророк…“ – одговорио је намесник и упитно погледао саговорника.

„Иван Јевсејевич Венијаминов, сада епископ Инокентије“ – свечано је објавио задовољни Н.

Отац Прокопије се придигао од изненађења: његов бивши колега из Иркутске богословије и добар пријатељ сада је постао архијереј! Ово је била потпуно неочекивана и чак невероватна вест. Са одласком оца Јована у Петербург 1838. године ни од њега ни о њему на Камчатки није било никаквих вести.

Највише сат времена након тога у кућу оца Прокопија стигао је нови посетилац. „Капетан-лајтнант Алексеј Никифорович Ридаљев“ – представио се и предао домаћину коверат са познатим рукописом оца Јована Венијаминова. Прокопије Васиљевич је брзо отворио писмо и почео да чита: „Хоћеш ли, брате, моћи да поверујеш својим очима? Ја сам – твој архијереј Инокентије!“ – наглас је читао прве редове и направио паузу, као да жели да још једном провери то што је прочитао. Понудио је Алексеја Никифоровича да седне, а онда се сместио за сто и наставио је да чита. Нови владика је писао да путује из Иркутска за Америку, а да ће Камчатку да посети следеће 1842. године. Затим је замолио да се учине неопходне припреме за његов долазак. На самом крају саопштио је оцу намеснику своју прву одлуку за епархију: да сваке недеље свештеници сабирају децу у црквама и да их уче закону Божијем и хришћанском моралу.

Вест о новом  архијереју за трен се пронела по граду. Камчатка је са нестрпљењем почела да га ишчекује и припрема се за сусрет.

Рубрика: Uncategorized