Глава IV – Свакодневни послови и научни радови. Острво Ситка. Новоархангелск. Проповед међу Колошима
Просвећујући народ Алеута отац Јован је и сам доживљавао велике духовне утехе: „Отворено признајем да сам кроз разговоре са њима на прави начин упознао утеху хришћанске вере – те слатке и неописиве додире благодати, стога Алеутима дугујем више захвалности него они мени“. Не једном је отац Јован био у прилици да види Алеуте како дуго разгледају и пажљиво прелиставају Псалтир, мада уопште нису знали црквенословенски језик. Будући да су му путовања доста помогла у проучавању алеутског језика, након што га је савладао, прихватио се састављања азбуке, да би потом почео да преводи, и то најпре главне хришћанске молитве: „Оче наш“, „Богородице Дјево, радуј се“ и Символ вере, а затим Катихизис и Јеванђеље по Матеју. Око коректуре превода Јеванђеља на алеутски много му је помагао Јаков Нецвјетов, креол, рођен 1804. године на острву Светог Георгија (Прибиловских острва) од оца Руса и мајке Алеуткиње. Овде треба рећи неколико речи и о овом великом мисионару и дугогодишњем сараднику оца Јована, који је такође прослављен међу светима. Јакова је отац одвео у Иркутск и уписао на богословију. Ту је научио да чита и пише, и почео да изучава богословске предмете. По завршетку школовања оженио је Рускињу Ану и био рукоположен за свештеника. Онда се вратио у своју отаџбину као први домородни свештеник са Аљаске, како би свој народ обогатио благом православне вере. Ту је и упознао баћушку оца Јована. Након што је алеутско Јеванђеље по Матеју било готово, отац Јаков је направио измене превода за атканске Алеуте, који су говорили мало другачијим наречјем. Такође, сам је приредио Унангански речник, који најбоље показује његове велике лингвистичке способности.
А сам отац Јован се, осим превођењем, у доба када путовања по парохији због временских прилика нису била могућа, бавио и научним радом. Саставио је „Белешке о острвима Уналашке групе“ – збирку путописа насталу у периоду од неколико година. Прва књига тих бележака појавила се 1826. године, након што се упознао са адмиралом и земљописцем Фјодором Петровичем Литкеом, који се на путу око света зауставио на Уналашки. Управо је Литке упорно молио оца Јована да записује своја запажања о природи алеутских острва и обичајима домородаца. У ту књигу је ушло све што је занимало живи ум уналашког свештеника: географски опис острва, клима и природа, вишегодишње праћење временских прилика, опис живота Алеута: њихов живот, обичаји, легенде.
Главни управник Руско-Америчке Компаније Фердинанд Петрович Врангел био је веома узнемирен наглим смањењем броја морских медведа услед избезумљене трке за „меким златом“. Он је затражио од оца Јована, у чијој су се парохији на Прибиловским острвима налазила главна ловишта, да начини табелу лова на морске медведе. Отац Јован је направио такав прорачун, да број морских медведа из године у годину расте, а обим улова се при томе не смањује.
Баћушка није волео и није умео да буде беспослен, и апсолутно није подносио да његова деца буду докона. Чим би то приметио, одмах би им смислио нешто корисно и занимљиво. У породици је било већ петоро деце. На Уналашки се родио још један син – Гаврило, који је касније постао незамењиви помоћник оцу у његовим мисионарским напорима, као и три ћерке – Екатерина, Олга и Параскева. Баћушка је увек био окружен децом, и својом и туђом. Често им је причао нешто из Свештене историје или Јеванђеља. Понекад би обукао капут и лоптао се са њима. Шетајући са децом по горама, сакупљао је различите камичке и, као познавалац и истраживач природе, обавезно би им причао о њима. Када су их скупили у приличном броју, предложио је деци да их искористе за прављење стазе од куће до цркве. Сваки дан имали су задатак да уредно сложе део стазе. Онај ко свој део посла изведе како треба, добијао би награду. Али највећа награда и радост на крају им је била сама та дивна стазица-мозаик.
Кућа породице Венијаминов стајала је на обали речице Уналашка и баћушка је за своје „Белешке“ свакодневно мерио њен водостај. Због тога је на супротној обали ископао јаму и унутра направио дрвени костур какав се употребљава за бунаре, само много ужи. Ту је на канапу била окачена цевчица на којој су били означене стопе (1 стопа = 30,5 cm). Сваког јутра и вечери он је уредно одлазио на речицу да би спуштањем цевчице проверио да ли водостај расте или пада. Када су деца порасла, слао је њих да то ураде. Сабере их заједно па им каже:
„Децо, ко ће ми први јавити колико је стопа водостај?“
Тада би сви похитали на другу обалу утркујући се за награду, јер је река била сасвим плитка. Онај ко би имао срећу да га први извести, добио би нарочиту награду: мало јагода, које су деца веома волела. Посматрање водостаја није престајало чак ни у време честих одсуствовања оца Јована, пошто су деца свакодневно и сама мерила ниво воде и бележила податке у посебну свеску, а баћушка би ту свеску по повратку увек проверавао.
Слободне вечери отац Јован би проводио као некада у родном крају, у Иркутску, правећи часовнике и музичке кутије за продају. И ту је било посла за децу. Свако од њих би обавезно нешто радио: неко би шмирглао полугице, неко би лепио цевчице, неко би намештао казаљке, а неко клатно – једном речју, деца су увек била заузета.
За десет година, колико је провео на Уналашки, отац Јован је стекао не само свеопшту љубав код Алеута, него и дубоко уважавање руководства Руско-Америчке компаније. Управо таквог свештеника руководство компаније хтело је да види у главном граду Руске Америке – Новоархангелску. Године 1834. стигао је указ о премештању оца Јована Венијаминова у Михајловску цркву Новоархангелске луке.
У то доба управа руских поседа у Америци налазила се у луци Новоархангелск на западној обали острва Ситка. Ова лука била је веома значајна у поморском и трговачком погледу. Током читаве године била је слободна од леда и уз то веома пространа, тако да је могла да прими читаву флоту. Град је са свих страна био окружен планинама, које су, за разлику од планина на Лисичијим острвима, готово до врхова биле покривене густим четинарским шумама. Земљотреси на Ситки нису представљали реткост. Због југозападних морских ветрова ваздух је овде био тако влажан, да се ненавикнутом човеку чинило као да се налази у хладном парном купатилу.
У Новоархангелску су живели Руси службеници Руско-Америчке компаније. На острву су се бавили риболовом – хватали су првенствено лососе и црвену рибу. Од животиња које су ловили ради крзна овде се могао наћи само мрки медвед. Главне центри за сакупљање крзна налазили су се на копну, где је на рекама било много даброва, куна и лисица. Становници града гајили су поврће у баштама које су уређивали покрај кућа. Но, жито су морали да увозе, јер због специфичне климе оно тамо није успевало.
Петнаестак километара југоисточно од Новоарханглеска подигнуто је Језерско утврђење ради заштите од напада Тлинкита индијанаца, које су Руси звали Колоши и који су представљали староседеоце острва. Отац Јован, који је са породицом допутовао на Ситку 22. новембра 1834. године, спремао се да своје служење посвети управо просвећивању тог ратничког народа. Колоши су се и по спољашњем изгледу и по карактеру веома разликовали од Алеута. Говорили су да су на Ситку стигли са запада, тј. са обала Америке, а не као Алеути са истока. Гордо држање и одважан ход, тако карактеристични за ово племе, у потпуности су одговарали њиховој природи. Колоши су као и Алеути лако подносили хладноћу и глад, напоре и физичка страдања. Пре доласка Руса Колоши су имало суров обичај бичевања којим су демонстрирали своју храброст и јачали тело и дух. Бичевање је обављано углавном зими, по највећој хладноћи и било је праћено купањем у мору. Ударали су себе прутовима док им не би понестало снаге, а онда су своје претучено тело рањавали оштрим предметима и ножевима, да би на крају седели у мору све док се не би укочили. Након тога би их извадили из воде и положили покрај ватре. Но, такве душевне особине као што су трпељивост, незлобивост и срдачност, које су биле толико својствене Алеутима, Колошима су биле потпуно стране. Колош никако није могао да претрпи увреду, понижење, па чак ни да га неко погледа попреко. Ако увређени није стигао да се за живота освети ономе ко га је увредио, он би својој деци завештао да то учине. Међутим, својом довитљивошћу, вештом израдом предмета за свакодневну употребу и умећем да успешно обаве трговину Колоши су превазилазили све своје суседе. Тако и жене Колоша са острва Ситка никада нису пропуштале да на пијацу изнесу нешто за продају.
Будући тако горди, независни, храбри, и уз то под снажним утицајем својих поглавица и врачева, Колоши никако нису хтели да приме хришћанство. Никакви савети, нити пак обећане користи, не би их убедили да оставе незнабоштво, уколико се Сам Господ не би дотакао њихових срца. Почетак крштавања Колоша још једном је утврдио оца Јована у вери да се свако добро у човеку догађа искључиво по вољи Свемогућег Бога и никако другачије него у време које је Он одредио. Често Господ не само обичне случајеве него чак и људске слабости употребљава на добро.
Сусрет руске православне културе са домородачким америчким културама прерастао је у органски спој, који је довео до настанка новог, хришћанског народа. Тај народ задржао је обреде и обичаје из прошлости који се нису косили са хришћанским предањем, а примио је велик број обичаја православне Русије. Када су староседеоци Северне Америке почели да се баве иконописом, црквеним дуборезом и израдом свештених богослужбених предмета, дошло је до правог процвата уметности. Они су такође прилагодили руско појање и обогатили га сопственим хармонијама. У селима широм Аљаске староседеоци и данас певају овим специфичним „аљаским напевом“.
Током прве зиме свога боравка на Ситки отац Јован је још био заузет пословима везаним за претходно место његовог служења, па није успео да се добро упозна са Колошима. А током лета они су се по обичају разишли, одлазећи у потрагу за рибом и крзном. Током јесени такође је било много оправданих разлога који су спречавали излазак на проповед. Но, отац Јован је решио да се на зиму обавезно прихвати свог главног посла. Нови начелник колоније вице-адмирал Иван Антонович Купријанов, учесник антарктичких експедиција и морепловац који је три пута опловио свет, снабдео је свештеника свим стварима које су му биле неопходне. Остало је само да се сачека прави тренутак. Али због некаквих непредвиђених и небитних околности и случајева, баћушка је из дана у дан непрестано одлагао свој одлазак међу Колоше. Осећао је извесну безвољност која га је задржавала, иако му је такав осећај у делу проповеди иначе био стран. Тако је наступио и празник Рождества Христовог. Отац Јован је себи чврсто обећао да ће након после празника обавезно остварити оно што је наумио. Но одједном, три дана пре рока који је одредио за полазак, међу Колошима су се појавиле богиње, и то управо у оним местима из којих је намеравао да започне своје мисионарско путовање. Да је отац Јован пожурио и пре епидемије изашао на проповед, сву кривицу свалили би на њега као на руског врача или чаробњака који је пустио на њих такво зло. И непријатељство Колоша према Русима, које тек што се стишало, могло је да плане са новом силином, па би свештеник од благовесника за њих постао зли гласник пропасти и смрти.
Епидемија богиња била је тако жестока да је током јануара и фебруара 1836. године побила готово половину индијанаца. На почетку епидемије Колоши су мислили да ће их њихови врачеви избавити од болести, па су их све подигли на ноге. Свакодневно су ударали у бубњеве и ложили ватре око којих су врачеви плесали изговарајући само њима позната заклињања. Но, ништа није помагало: Колоши су умирали на десетине и стотине, док се истовремено болест није ни дотакла Руса који су живели одмах ту поред, мада су колошки врачеви то из свег срца желели: заклињали су своје духове да одврате зло од њих и пошаљу га на Русе. Најподлији врачеви су чак говорили да су им Руси послали ту несрећу. Ускоро су становници Новоархангелска почели да у риби, дивљачи и другим намирницама које су им Колоши продавали примећују красте од богиња, стављене са очигледном намером да се заразе и Руси. Међутим, Руси нису претрпели никакву штету.
Ово је натерало многе Колоше који су били боље расположени према досељеницима да се одрекну врачања и обрате Русима са молбом да их избаве од смрти. Руси су им спремно пружили руку. Доктор из Новоархангелска почео је да их вакцинише. Када су урођеници видели да су сви они који су се обратили доктору остали неповређени усред страшне болести, почели су да пристижу и из најудаљенијих места како би добили спасоносну малу бразготину на руци.
Ови догађаји су умирили непријатељство Колоша и они сада на Русе више нису гледали са подозрењем као раније. Стога, када је отац Јован дошао код њих да им проповеда, примили су га не као онога који им жели зло, него као човека од кога могу да сазнају важне и корисне ствари. Колоши су могли да чују речи спасења. Ипак, отац Јован није одмах почео да им предлаже да се крсте. Пошто им је најпре саопштио истине хришћанске вере, чекао је њихову сопствену одлуку. Оне који су тражили да се крсте примао је са радошћу, али је увек тражио сагласност њихових поглавица и старешина, којима се такво уважавање веома допадало, па су радо давали пристинак.
Сада је свештеник Венијаминов често проводио вечери у беседама са Колошима који су живели у околини Новоархангелска. Он је без страха долазио у њихове домове распитујући се о животу индијанаца, о њиховим предањима, обичајима и обредима. И пошто би нашао повод у некој колошкој повести, почео би да прича о стварању света, о догађајима из свештене историје, о Спаситељу и о свему ономе што би њима у почетку могло да буде интересантно. Чудесно је било видети Колоше, који су до скора били крајње непријатељски расположени према Русима, како гостољубиво дочекују мисионара и радо га слушају: сваки домаћин је хтео да баћушка посети и његову породицу.
Године 1837. отац Јован је пошао у утврђење Стахин које се налазило преко пута острва Ситка, на аљаском копну, код ушћа истоимене реке у Тихи океан. Ту је требало да одслужи Божанствену Литургију и то по први пут. Из искуства је знао како дубок утисак на незнабошце оставља православно богослужење. Стога је благовремено позвао све Колоше који су живели око утврђења да у одређено време дођу на место где ће бити обављена служба. Пошто у Стахину није било капеле, одлучено је да се служи изван утврђења, под стрехом једне зграде са оградом. На почетку Литургије сабрало се око хиљаду петсто Колоша. Са уважавањем су посматрали тајну која им је била непозната. Не само одрасли него и деце у тишини су пратили службу која је трајала дуже од сат времена. После Литургије заједно са Русима требало је да се причести и неколико Колоша које је отац Јован крстио претходног дана. Баћушка је помало страховао да не дође до некаквих немира међу Колошима када буду видели своје саплеменике како заједно са Русима приступају светом причешћу. Али ни у том тренутку није се зачуо никакав шум, нити било шта налик негодовању.
Неко време по повратку из Стахина отац Јован је од тамошњих колошких старешина добио позив да их још једном посети, како би могли да га виде и чују. Овако живо религиозно осећање гордих Колоша радовало је свештеника, уливајући му наду да ће тај вредни, довитљиви и храбри народ коначно видети препорођен у благодатном животу.
Проповед речи Божије међу незнабошцима није се састојала само из мисионарских путовања. У Ситки је отац Јован основао школу за новообраћене и њихову децу, где их је обучавао Закону Божијем, писмености и различитим занатима. За успех школовања били су неопходни уџбеници, па је баћушка узео сам да их састави. Старао се такође и о уређењу храма Арханђела Михаила. Отац Јован се такође поново присетио лекција мајстора Клима, па је на звонику храма направио сат који је дуго година радио и био тачан чак и онда када се звоник накривио.
У јесен 1838. године отац Јован је морао да отпутује у Калифорнију. Ево како се то збило. Калифорнију у то доба још нису населили европљани, они ће се појавити тек десетак година касније, када је тамо пронађено злато. Само понегде могло се наићи на насеља монаха-језуита који су проповедали међу тамошњим незнабошцима. Трговачки бродови из Европе тамо нису долазили, а са Ситке су једном или два пута годишње стизали бродови Руско-Америчке компаније који су снабдевали Форт Рос – руски посед у Калифорнији. Језуити су се радовали доласцима Руса, који су их снабдевали европском робом и доносили им вести са старог континента. Једном су са руским морнарима поделили своју тугу због тога што немају нити могу да набаве оргуље на којима би свирали. Руси су им за утеху рекли да на Ситки постоји православни свештеник који је мајстор за израду музичких аутомата. Ако је потребно, он може да им направи инструмент. Језуити су се обрадовали. Отац Јован је по наруџбини направио музичку кутију, а онда ју је на броду компаније однео у Калифорнију. Показујући је купцима најпре је завртео ваљак са духовним песмама. Језуити су похвалили његов производ, али нису изразили некакво нарочито задовољство. Онда је отац Јован завртео други ваљак: језуите су одушевили већ и први звуци руских плесних песама. Чврсто су стегнули руку баћушки, платили му и однели музички аутомат у цркву. Отац Јован је после уз осмех говорио: „По свој прилици језуити се и до данас моле Богу уз звуке наших веселих плесова“. Пре повратка из Калифорније руски мисионар је одслужио Литургију у капели у Форт Росу. „Замислите – говорио је у проповеди шездесетак година касније архимандрит Севастијан – да је овај апостол ишао по песку на коме је саграђен наш величанствени град Сан Франциско“.
Код куће, на Ситки, отац Јован је већи део свог слободног времена посвећивао научној делатности. Тако је завршио и Царској Академији наука послао свој „Оглед о граматици алеутског језика“. Овај рад састојао се од граматике у ужем смислу речи, затим 12 алеутских песама са руским преводом, списа једног алеута са руским преводом, алеутско-руског речника и бројевима на алеутском. На крају књиге налазиле су се таблице са променама неких алеутских глагола.
Са истом ревношћу он се прихватио проучавања колошког и кадјачког језика, а записивао је и обичаје и предања Колоша, те је тако настао читав низ етнографских студија које су касније биле веома повољно оцењене у стручној јавности. Баћушка није заборавио ни своју прву паству – житеље Уналашке. Године 1838, пред крај боравка на Ситки, завршио је превод Јеванђеља по Матеју на алеутски језик. Дирљиви предговор за овај превод носи датум 26. август (баћушкин рођендан):
„Христољубиви читаоци! Браћо моја! Речју Божијом све је створено, и све што је створено одржава се Речју Божијом. Реч Божија је за човека храна која храни његову душу. Реч Божија је вода која утољава жеђ његове душе. Реч Божија је светиљка која сија у тами, док не наступи дан и не усели се у срце. Такође, Реч Божија је светлост, то јест она јасно и живо показује човеку у његовом срцу сва дела Божија и Самог Бога. Без Речи Божије човек је духовно гладан, жедан, слеп и мртав. Ради тога је Бог, Који љуби сваког човека, од самог постанка света, много пута и на различите начине говорио нашим прецима преко пророка. На послетку, Бог нам је говорио кроз Свог Јединородног Сина, Исуса Христа и, да бисмо имали Реч Његову откривену, заповедио је богопросвећеним људима да је запишу у свештеним књигама. Ове свештене књиге се називају Библијом. Готово сви народи на свету имају свештене књиге на својим језицима. Стога, да бисте и ви могли да имате Реч Божију на своме језику, превео сам за вас једну књигу из Библије, коју је написао апостол Матеј… Поред тога, рећи ћу вам да у овој књизи постоји неколико речи које не изражавају у потпуности речи руског језика; ово стога што у вашем језику не постоје одговарајући изрази… Немојте се везивати само за речи овог превода, него се трудите да проникнете у само значење и дух ове Божанске Речи. И ако неке речи не можете да схватите, питајте некога ко зна, или, боље, усрдно молите Исуса Христа, па ће вас Он просветити и уразумити, јер Јеванђеље је узвишена премудрост, те стога и најученији човек, сам по себи, без просвећења Божијег, не може у потпуности да схвати дух овог Писма.
Браћо моја! Читајте, пазите, верујте и испуњавајте, умудрујте се и спасавајте се! Још од вас иштемо да се молите за нас, који смо се око овога потрудили, и након нашег одласка одавде“.
Рубрика: Uncategorized
