Глава III – Историја Руске Америке. Долазак оца Јована на острво Уналашка. Почетак мисионарског рада. Алеути, њихов живот и обичаји. Прича Јована Смиреникова
Безмало година дана протекла је у овом путовању од Иркутска до Америке. Двадесет деветог јула 1824. године отац Јован се са породицом искрцао на Уналашку. Сада му је предстојала тешка дужност парохијског свештеника у тако суровом природном окружењу, међу људима којих се светлост хришћанске вере тек дотакла.
Алеутска острва, чији је део представљала и нова парохија оца Јована, протезала су се као ланац од Камчатке до обала Аљаске. Открио их је морепловац Витус Беринг 1741. године у време своје друге Камчатске експедиције. Он је том приликом први показао Русима пут у Америку. Драгоцена крзна донета из новооткривених крајева, пробудила су међу предузимљивим сибирским трговцима жељу да потраже срећу у уносном послу који би развили са тим неистраженим областима. Зато су почели да опремају бродове и окупљају посаде које ће кренути у потрагу за „меким златом“. Крајем XVIII века руски трговци и занатлије могли су се срести по читавој пацифичкој обали Северне Америке, од Аљаске до Калифорније.
Ове земље добиле су назив Руска Америка и припадале су Русији по праву стеченом њиховим откривањем. Испрва ту су деловали самостални ловци који су хватали фоке и лисице, или трговци који су откупљивали крзна од локалног становништва. Потом су трговци и ловци почели да се удружују у трговачке компаније. Године 1799. највећа од њих, која је припадала Григорију Ивановичу Шелихову, прерасла је у Руско-Америчку компанију. Од тога времена трговина крзном, екплоатација рудника и административно управљање Руском Америком поверени су Компанији. Домородачко становништво добило је руско држављанство. Деца су пошла у школе које су за њих подигнуте, где су учила на руском и локалном језику. По завршетку школовања добијали су посао у бродоградилиштима или у крзнарским радионицама Руско-Америчке компаније. Још 1793. године Шелихов је митрополиту Санкт-Петербуршком Гаврилу упутио писмо следеће садржине: „Након што смо 1781. основали компанију, приволели смо дивљаке на пријатељство и потчинили их Руској држави… Ови последњи, гледајући наша недељна и празнична богослужења, чак иако се обављају без свештеника, најусрдније су пожелели да приме хришћанску веру… Сада нам недостаје један духовно опитан свештеник који би могао да одговори том задатку…“ Захваљујући Шелихову, ради просвећивања локалног становништва светлошћу истине Христове и ради духовне подршке руским досељеницима, у Руску Америку стигли су и први мисионари из Валаамског манастира, чије ће служење наставити отац Јован Венијаминов. О њима ће касније бити нешто више речи.
Парохију оца Јована чиниле су две групе Алеутских острва: Лисичија и Прибиловска. Лисичија острва су откривена 1759. године, када је ту пристао брод „Јулијан“ трговца Никифорова са ловцима на крзна. Капетан брода морепловац Иван Глотов овим острвима дао је име по лисицама које су на њима живеле у великом броју. Козак Пономарев из Глотовљеве посаде нацртао је и властима доставио прву карту Уналашке и околних острва. Лисичија острва су брдовита и готово без шума. У подножју гора и на заравнима расту ниски врбаци и листопадни шумарци јохе. Понегде се могу пронаћи и дивље јагоде, боровнице, бруснице и зимзелено жбуње кљукве са лековитим црвеним бобицама, а такође и печурке. Ако у подножју острвских брда и има каквог растиња, њихов горњи део је потпуно огољен, или покривен маховином и пузавицама. Купасти планински врхови готово увек су скривени непрозирном тамом. То су заправо угашени или успавани вулкани, зато земљотреси на овим острвима представљају честу појаву.
Лети је овде ретко када топло, а зими је понекад толико хладно да се птице смрзавају у лету. Снега који напада у октобру, остаје до јуна, а покаткад и до јула. Лепо време траје од јула до октобра. Тада, ако дувају ветрови са запада и североистока, време се разведрава, а ако дувају источни, јужни и југозападни ветрови постаје кишовито и мрачно. Овде готово да и нема сунчаних дана. То је царство хладноће, ветрова и магле.
Други део парохије оца Јована Венијаминова, Прибиловска острва, налазе се нешто северније од Лисичијих. Свој назив добила су у спомен на човека који их је открио, навигатора Гаврила Прибилова. То су вулканска острва која се усред океана, изложена најсуровијим ветровима и олујама. Чудесна је прича о томе како су ова острва откривена. На једноме од својих поморских путовања ка обалама Америке, Прибилов је чуо легенду о Магленим острвима – обитавалишту фока, чије је крзно било изузетно драгоцено. Тринаест година било је потребно морепловцу да би пронашао та острва. Седамнаест пута унајмљивао је посаду у Петропавловску на Камчатки и кретао у потрагу за тим тајанственим острвима, а враћао се без успеха. Коначно, 1786. године предузео је још један покушај. Схватио је да треба држати курс ка оној области где топла струја која иде од јапанских обала наилази на поларни лед. После неколико дана брод је доспео у маглу и више из ње није излазио. Измучени неизвесношћу и безнадежношћу, морнари су се побунили. Но, магла се одједном као да се проредила и зачули су некакав чудан звук. Могао је то бити шум таласа који се разбијају о стене на обали. Али не – то је било дозивање безбројних морских медведа и фока чије је легендарно станиште Прибилов пронашао.
На земљи има мало места која би била толико непривлачна за живот као Прибиловска острва Светог Павла и Светог Георгија. Истина, овде није тако хладно као на Уналашки, свега пет-шест степени испод нуле зими. Али снажни ветрови увек носе или снежне вејавице, или кишу. Лети је овде мало топлије, али небо је као и обично скривено иза покрова од магле.
Ради лова на морске медведе и фоке ту су подигнута насеља: две-три солидне куће за управу и бараке за раднике. На острву Светог Павла налазила се и капела посвећена Првоврховним Апостолима.
У време доласка оца Јована на острву Уналашка налазило се десет насеља у којима су живели Алеути, креолци (потомци руских насељеника из бракова са домородачким становништвом) и Руси. Њихово основно занимање било је лов на лисице, даброве, морске медведе и фоке. Паства оца Јована, у којој је Руса било сасвим мало, била је слабо утемељена у хришћанству. Простосрдачни житељи ових острва искрено су примили јеванђелску проповед 1795. године, када их је крстио јеромонах Макарије из духовне мисије. Али од тада они су остали без свештеника. Духовници који су овде повремено долазили нису имали покретне цркве и нису могли да причешћују новообраћене Светим Тајнама, баш као ни сам отац Макарије који их је крстио. Због краткоће времена и одсуства добрих тумача (преводилаца) он је успео да Алеутима преда тек најосновније појмове о Богу, Његовој свемоћи, доброти и љубави према људском роду. Алеути су дакле веровали и молили су се Богу како су били научени, али до времена доласка оца Јована то је била, могло би се рећи, вера и молитва непознатом Богу.
Оца Јована су дочекали сурова клима, парохија раштркана по многобројним и понекад готово неприступачним острвима, тешко схватљиви обичаји и навике туђег народа, неразумљив језик, одсуство потребних материјалних средстава… али он није клонуо духом. Са надом на Бога и спремношћу на самоодрицање прихватио се посла.
После краћег боравка на Ситки отац Јован је са породицом стигао на Уналашку, која је од свих Алеутских острва била најближе копну Аљаске. Главно насеље на острву Уналашка – где ће отац Јован Венијаминов започети нови живот – званично је носило назив Согласје, али се обично, према месту на коме се налазило, називало Гаванско (рус. „гаван“ – лука, пристаниште). Два дана након доласка, 1. августа 1824. године, отац Јован је у дрвеној капели одслужио прву Литургију и благодарни молебан поводом успешног завршетка дугог и тешког путовања. Дом у који се сместила породица новог уналашког свештеника више је личио на земуницу – уобичајено обитавалиште острвљана. Пошто овде није било шума нити дрвне грађе, куће су подизали од танких кочева, тј. стабала жбунастих биљака, које су облагали земљом.
Упознајући се са својим парохијанима и размишљајући о томе одакле да почне са послом, отац Јован је у ватреној молитви тражио уразумљење и благослов од Господа. После неког времена донео је чврсту одлуку како прво његово дело треба да буде подизање храма на Уналашки. Друга ствар, без које не би могао да Алеутима постане отац и саветник, била је, сматрао је отац Јован, изучавање језика острвљана, који је тако мало личио на језике старог света.
За подизање цркве неопходан му је био грађевински материјал, кога је на голетној Уналашки увек недостајало. Дрво за градњу је уз велике напоре и трошкове могло да се допреми са острва Ситка, удаљеног готово 2.000 километара. Управа Руско-Америчке компаније обећала је да ће помоћи у томе. Много теже било је пронаћи раднике за овај посао. Отац Јован је приметио да Алеути веома лако уче. Брзо су усвајали сваку вештину коју би имали прилику да виде од Руса. Како је само оцу Јовану тада било од користи познавање основа механике и занатских вештина које је савладао у младости! Сам се прихватио припреме радника, обучавајући Алеуте тесарском и столарском занату, а донекле и браварском и ковачком, као и изради цигала и зидању каменом. Кроз овај заједнички рад, на најбољи могући начин зближио се и упознао са својим парохијанима, њиховим карактером, обичајима, представама о свету, и њиховим језиком.
После годину дана, 1. јула 1825. године, када су Алеути били довољно оспособљени, отпочели су радови на подизању цркве. Радовима је руководио сам отац Јован, а Престо и иконостас правио је и позлаћивао сопственим рукама. Читава година протекла је у овом послу, да би 29. јуна 1826, на празник славних и свехвалних апостола Петра и Павла подигнута црква била освећена у име Вазнесења Господњег. То је била прва црква на Лисичијим острвима.
Такође, отац Јован је све време вредно изучавао алеутски језик. У томе му је од велике помоћи био Иван Пањков, креол – по оцу Рус, а по мајци Алеут – који је добро владао и једним и другим језиком. За кратко време отац Јован је научио алеутски, али је из своје смерности и даље проповедао са тумачем. Посебно треба истаћи како није желео да Алеуте примора да науче руски, већ се трудио да им реч Божију приближи на њиховом матерњем језику, онако како су чинили још Апостоли. Тиме је показао колико уважава културу староседелаца и задобио њихово поверење.
Сад када се зближио са Алеутима, отац Јован није могао да не заволи своју нову паству. Но, ко су заправо били они – тај народ који му је у почетку деловао потпуно страно, да би му убрзо постао толико драг? Алеути су личили један на другога као да су изливени по истом калупу, како их је описивао отац Јован у свом дневнику. Средњег раста, са уским очима и крупним јагодицама. Главу су им покривале густе, црне власи, а брада и бркови су им расли тек у старости. Спољашњи изглед острвљана Русима није деловао одвећ складно, него напротив, чак помало незграпно. Ево шта је отац Јован писао о њима:
„Кретање Алеута је неравномерно; они ходају као да се спотичу; пошто имају криве ноге, у ходу с бока веома личе на јеврејско слово ζ; а спреда и позади изгледају некако као да плешу. По стази коју је у снегу утабао Алеут, Рус никако не може да се креће пратећи га у корак, пошто трагови његових ногу нису окренути ка унутра, него ка споља.
Али зато је Алеут, када седи у свом кануу једноседу и наравно у својој народној ношњи, сасвим други човек него на земљи; он тада изгледа као да је створен за кану, или да је кану измишљен како би га показао у најбољем светлу. Неколико пута сам имао прилику да видим Русе у кануу, али нико од њих, чак ни они најокретнији и најнаочитији не остављају утисак какав оставља један сасвим обичан Алеут“.
Као острвљани и риболовци, они нису могли без пловила, а будући да дрвета на острвима није било, Алеути су кануе правили од прућа које су везивали китовим брковима и облагали непрерађеним кожама фока, а онда су их због веће водоотпорности још и премазивали машћу. По брзини добри кануи понекад нису заостајали за птицама, при чему су били толико лаки да је могло да их подигне чак и дете. Сваки Алеут је имао кану једносед. Кануе двоседе користили су за превоз терета или за обучавање деце. У том случају одрастао човек сео би позади и управљао. Но, за Алеута би била срамота да кануом двоседом оде у лов.
Приликом пловидбе кануима на главу су стављали дрвену капу која је спреда имала штитник, попут шлема, како им млазови морске воде не би прскали у очи. Ове капе бојили су разним бојама и китили брковима фока или украсима од костију, али само са леве стране, како им ти украси не би сметали док гађају стрелама.
Главна одећа Алеута била је парка – дугачка кошуља са тврдим оковратником и уским рукавима. Парке су шили од птичије или фокине коже. У њима се нису плашили ни ветра ни мраза. На путу она је представљала и постељу и одећу, може се чак рећи и дом: чучећи, Алеути би под парку ставили упаљену уљаницу и тако би се грејали. Друга одећа била је камлејка, такође дугачка кошуља, само са капуљачом, сашивена од обрађених црева фока, моржева, китова и медведа. Камлејке су коришћене као огртачи током пловидбе морем, као и за време кише. И њих су премазивали машћу да би биле отпорније. Једина обућа Алеута биле су чизме од фокине коже које су имале ђонове од пераја китова или фока. Пераја су била избраздана, па се таква обућа није клизала приликом кретања по влажном камењу.
Прекаљени острвљани рукавице су навлачили само у време изузетно велике хладноће, па им је кожа на рукама била врло груба. Свака одрасла жена имала је неколико дугачких ноктију ради цепкања влакана корења и траве које су користили као конац за шивење. Храна Алеута није одговарала европском укусу. Китовина, укисељене рибље главе и кисела икра, за Русе никако нису били деликатеси.
Најупечатљивија карактерна црта Алеута, становника тако суровог краја, била је – трпељивост. Они су се од детињства навикавали да трпе глад и жеђ, влагу, хладноћу и болести. Отац Јован је не једном видео како Алеут, који је случајно пао у замку за лисице, мирно вади из своје ноге гвоздене зупце, а потом издржава дијету која је неопходна после такве операције – три дана ништа не једе а готово и не пије. Током невремена, када Алеути због олује нису могли да исплове на море и прибаве храну, увек су међу собом делили залихе јуколе – сушених рибљих филета, без главе и кичмене кости, спојених репним делом. Рибље кичме су такође сушили и користили као храну за псе, а понекад и као огрев.
Паганска вера Алеута познавала је Творца васељене духове – добре и зле, које су призивали у помоћ. Нису имали ни идоле, ни жртвенике, ни жречеве; нису имали развијен религиозни систем или митологију. Ипак, приносили су жртве невидљивим духовима, свако према својим могућностима – различите ствари, између осталог животињске коже. Људских жртава није било. Веровали су да душе упокојених обитавају међу својим ближњима. Њихови шамани су уживали ауторитет, али нису били тако моћни као жречеви у незнабожачким земљама. Нека схватања и правила Алеута приближавала су се ономе што је изложено у Светом Писму. „Место где су настали први људи – говорили су они – било је топло, тамо није било ни зиме, ни буре, него је клима увек била пријатне. Испрва су људи живели мирно и ништа им није недостајало. Први људи су били дуговечни“. Њихова морална правила била су чиста и узвишена.
„Узрок брзог и истинског обраћења Алеута у хришћанство – писао је отац Јован Венијаминов – треба тражити у њиховом карактеру и добродушности“.
Раније су Алеути често међу собом били у непријатељским односима, сукобљавали су се и убијали једни друге. У непомирљивим завадама били су не само житељи различитих острва, него и суседи. Али након примања крштења све свађе су престале, а ако је међу њима и било спорова, једноставно нису разговарали са противником, и обавезно би се помирили током припрема за причешће.
Много времена отац Јован је проводио путујући по својој парохији. За ту намену опремљено је неколико кануа двоседа и троседа, где би стало све што је неопходно за обављање богослужења, затим залихе хране и воде, веслач-Алеут, преводилац и сам отац Јован. За путовање између два острва требало је имати не само храброст, јер се кану приликом јаког налета ветра могао преврнути, него и огромно трпљење: у уском чамцу морало се седети са испруженим и чврсто умотаним ногама. Али избора није било – кану је у том крају био једино превозно средство.
Шта су све путници-мисионари морали да преживе током ових вишедневних поморских путовања! Не једном их је задесила олуја, па су морали да се зауставе на пустом месту и остану по неколико дана без хране како би сачекали да невреме прође. Или су пак морали да се веру по планинама до најближег села, носећи на плећима и кану и сав његов товар.
Но, Бог је самопожртвованом свештенику слао и духовне утехе. Алеути су га дочекивали као најближег и најрођенијег. Читаво село са најмањом децом долазило је да узме његов благослов. Са пажњом и поверењем слушали су поуке и беседе оца Јована, и пре би се проповедник уморио од приче, него што би Алеути престали да слушају. Они су ревносно испуњавали своје хришћанске обавезе. Иначе непробирљиви у јелу, строго су држали постове. За све време богослужења нису се померали са својих места, тако да се по траговима које су њихове чизме оставиле на поду после службе лако могло избројати колико је људи било на молитви. А након растанка, слали су гласнике и молили оца Јована да им опет дође.
Ево како је он описао њихову побожност: „Они су могли по читав дан да слушају поуке. Када се појавио катихизис на њиховом језику, чак су и старци почели да уче да читају… Није се догодило да неко од њих избегава исповест или причест без оправданог разлога. На службе не касне, а воле да се моле и насамо. Увек ће поделити оно што имају са сиромахом и никада неће тражити захвалност – то је за њих закон. Заиста хришћанска врлина! Трпљење Алеута је просто поразно. Они се никада неће пожалити, ма колико им тешко било, без обзира на то да ли су у питању глад или бол или рад у тешким условима. Веома су осећајни, али своја осећања никада јавно не показују. Не само да их не интересује богатство, него немају чак ни сувишне ствари“.
Када је наступио Велики пост 1828. године отац Јован је пошао да обиђе своје парохијане који су живели на другим острвима. Пут је водио ка острву Акун које се налази северо-источно од Уналашке. Отац Јован је први пут посећивао та места и како се само изненадио кад је н а обали угледао мештане свечано обучене, као за празник. Изашао је на обалу, а острвљани су похитали да га поздраве и изразе радост због његовог доласка.
„Зашто сте тако свечано дотерани?“ – интересовао се отац Јован.
Тумач Пањков је превео његово питање, а онда је, саслушавши одговор једнога од старијих Алеута, рекао: „Знали су да си кренуо и да данас треба да дођеш код њих, па су изашли на обалу да би те дочекали како треба“.
„А како сте знали да ћу вас посетити баш данас, и на основу чега сте закључили да сам управо ја отац Јован?“ – упитао је баћушка, зачудивши се још више.
„Наш шаман, старац Иван Смиреников из Речешног, рекао нам је: ‘Чекајте, данас ће вам доћи свештеник; већ је кренуо; он ће вас учити како да се молимо Богу’. Уз то те је и описао, баш онако како те видимо“.
Отац Јован је знао да су се међу Алеутима сачувала различита стара сујеверја, и да су шамани имали утицај на своје саплеменике. Ипак, било му је чудно то што им је овај шаман заповедио да слушају свештеника.
„Могу ли да видим тог старца-шамана?“
„Зашто да не, наравно да можеш, али он сада није овде. Када буде дошао рећи ћемо му. Уосталом, он ће и без нас да дође код тебе“.
Ове речи су необично изненадиле оца Јована, но пошто је морао да се побрине око припреме житеља Акуна за причешће, није имао времена да размишља о њима. Објашњавао је својој духовној деци основне догмате православне вере, причао им је о значају поста, да би наставио о томе како се треба исповедати. После неког времена придружио им се и Иван Смиреников. Овај стари Алеут живео у Речешном, десетак километара од главног насеља у коме се зауставио отац Јован, а дошао је како би се припремио за причешће и чуо баћушкине поуке. Но, испало је тако да отац Јован за време исповести није упитао Смиреникова зашто га земљаци називају шаманом. И после причешћа честитао је старцу на примању Светих Тајни, благословио га је и отпустио, а да му није поставио то питање. После неког времена код оца Јована је дошао острвски поглавица и саопштио му је да је Смиреников увређен на баћушку јер га није питао зашто га зову шаманом и пре свега због тога што свештеничком влашћу није забранио осталима да га тако називају.
„И још је рекао – преводио је Иван Пањков – да он није никакав шаман, и да је тај назив за њега непријатан и увредљив“.
Отац Јован се присетио да је у својим поукама из свештене историје због краткоће времена понешто и пропуштао, али стари Смиреников је увек био спреман да га допуни, а понекад је потврђивао речено тоном човека који познаје Свето Писмо. Отац Јован је знао да осим оца Макарија, који је ово острво посећивао пре више од тридесет година и који је крстио све овдашње Алеуте, других мисионара ту није било.
„Иване, шта ти знаш о Смиреникову“ – упитао је отац Јован свог помоћника Пањкова.
„Ја баћушка знам да га сви становници острва поштују као шамана. Не знам да ли је шаман, али свакако није обичан човек. Пре три године жена поглавице Фјодора Жарова из села Артељново пала је у замку за лисице. Ви сте већ не једном чули, па и видели, шта значи пасти у такву замку. Сва три оштра гвоздена зупца зарила су се право у колено. Ногу су ослободили из ступице, али рана је била ужасна и бол неиздржљив. Њени рођаци су замолили старца да је исцели, а он је мало размислио и рекао да ће ујутро бити здрава. Заиста, ујутро је устала и почела да хода не осећајући никакав бол, и до данас је сасвим здрава“.
„У зиму исте године када се догодило то са Фјодоровом женом – прикључио се разговору млади Алеут који је дошао заједно са поглавицом – имали смо велику несташицу хране, па су неки од наших замолили старог Смиреникова да нам да кита и он је обећао да ће замолити. Убрзо потом упутио нас је на место где ћемо наћи кита: и заиста, када смо дошли тамо, нашли смо целог свежег кита управо тамо где је он рекао“.
„А прошле јесени – рекао је поглавица – сви смо те очекивали, баћушка, јер смо послали људе са Акуна да те позову. Иван је пак тврдио да нећеш доћи у јесен, него на пролеће“.
„Заиста, ветрови су ме задржали, а касније се време покварило, па сам одложио свој пут до пролећа“ – присетио се отац Јован.
ове приче убедиле су оца Јована да треба да се сретне старог Смиреникова и он је послао по њега. Међутим, овај је већ и сам кренуо у сусрет гласницима:
„Знам да ме зове отац Јован, кренуо сам к њему“.
Отац Јован је почео да испитује Смиреникова зашто се увредио, како живи, упитао га је за породицу и пријатеље. Стари Алеут је искрено и једноставно одговарао на сва питања.
„Знаш ли да читаш и пишеш?“ – упитао га је баћушка.
„Не, уопште не знам“ – одговорио је старчић.
Ово је било чудно, јер је за време беседе Иван Смиреников показао да добро познаје и главне молитве и Јеванђеље.
„Кажи ми, како си знао дан мог доласка, па си чак и описао браћи како изгледам? Чуо сам такође да ти лечиш болести и умеш да предскажеш будуће догађаје“.
Иван Смиреников је простосрдачно започео своју задивљујућу причу:
„За твој долазак рекла су ми два моја пријатеља“.
„Ко су они?“ – прекинуо га је отац Јован.
„Бели људи. Убрзо након што нас је отац Макарије крстио, дошао ми је један од њих, а после и други. Бели у лицу, са белим одеждама. Рекоше да су послани од Бога како би ме учили вери и чували. И ево већ тридесет година виђам их готово свакодневно, долазе по дану или предвече. Ноћу се не појављују. Они су ми и причали о ономе што сам чуо од тебе, често су ми помагали, а понекад, када их замолим, помажу и другима. Када затражим помоћ за друге, они ми одговоре: ‘Замолићемо Бога, па ако то буде Његова воља, испунићемо’. Понекад су ми причали и о ономе што се догађа на другим местима“.
„Реци ми, Иване, а како они уче да се треба молити, њима или Богу?“ – изнова је поставио питање отац Јован.
„Сваки пут су говорили да је све могуће силом Бога Свемогућег. Учили су да се треба молити Творцу духом и срцем, а понекад су се и дуго молили заједно са мном. Показивали су ми како да правилно изображавам крст на телу и упозоравали су ме да ниједно дело не започињем а да се претходно не помолим. Заповедили су ми да не једем рано ујутро, да не једем тек убијену рибу и још топлу животињу, а да неке птице и морска створења уопште не употребљавам као храну. Говорили су, да су Богу противни убиство, крађа, свака превара и користољубивост, а посебно су заповедили чување чистоте пре брака и у браку“.
„А да ли су ти се твоји пријатељи јављали после исповести и Причешћа? И јесу ли ти заповедили да ме слушаш?“ –интересовао се отац Јован.
„Да, видео сам се са њима. Рекли су ми да никоме не причам о својим исповеђеним гресима и да после причешћа не једем одмах мрсну храну. За тебе су казали да слушам твоје учење, а друге Русе, ловце, који не поступају онако како ти учиш, да не слушам. Видео сам их и данас, управо они су ми саопштили како желиш да ме видиш, да треба да пођем и све ти испричам, и да се ничега не плашим“.
„А када ти се јаве, шта осећаш – радост или тугу?“
„Ако учиним нешто лоше, онда моја душа када их види осећа стид и неугодност, а иначе, не осећам никакав страх. Но, веома ме вређа то што ме многи сматрају за шамана. Једном сам их чак замолио да више не долазе, јер нећу да будем шаман, али они су одговорили да им није заповеђено да ме оставе. А када сам упитао зашто се не јављају другима, такође су одговорили да им није заповеђено. И још понешто су ми рекли о теби: да ћеш у блиској будућности послати своју породицу на копно, а сам ћеш поћи преко велике воде код великог човека и говорићеш са њим“.
Отац Јован је био затечен оним што је чуо. Тешко да се код Смиреникова могло приметити нешто што би указивало на прелест. Пошто је мало размислио, баћушка је решио да замоли старца за сусрет са његовим необичним пријатељима:
„Реци ми, могу ли ја да их видим и да поразговарам са њима?“
„Не знам, питаћу“ – гласио је одговор.
Опростили су се и старац је отишао, док се отац Јован упутио на оближња острва. По повратку са кратког путовања, отац Јован је срео Смиреникова, из чијег се држања могло закључити да има одговор.
„Јеси ли упитао своје беле људе да ли желе да ме приме?“ – интересовао се отац Јован благосиљајући Смиреникова.
„Питао сам. Рекли су да можеш да се видиш са њима ако желиш. И још су додали: ‘Зашто би да нас види, када вас и сам учи ономе чему ми учимо? Зар нас још увек сматра за ђаволе?’. Хајде да пођемо, одвешћу те к њима“.
Ове речи су поразиле оца Јована и обузео га је побожни страх.
„Шта ако их видим – размишљао је – те анђеле, и они потврде то што је рекао старац? И како да пођем код њих? Па ја сам грешан човек, недостојан да говори са анђелима. То је гордост и самоувереност, и хоћу ли одолети да не почнем да умишљам о себи? Уосталом, каква је потреба да говорим са њима, ако је њихово учење исправно, хришћанско? Да ме то на тражење овог сусрета не приморава лукава љубопитљивост? И како да то учиним без благослова?“
Тако је решио да се одрекне сусрета са необичним пријатељима Ивана Смиреникова.
„Они су у праву – рекао је старцу – нема потребе да их видим. на основу свега, јасно је да духовни који ти се јављају нису ђаволи, зато слушај њихова учења и поуке, осим ако су противни ономе чему сам вас ја учио на заједничком сабрању. Али другима, када те питају за будућност и моле твоју помоћ, реци да сами замоле Бога, као заједничког Оца свих. Не браним ти да лечиш, али с тим да ономе кога намераваш да излечиш кажеш да не лечиш својом силом, него Божијом. И саветуј да се ревносније моле и благодаре Једином Богу; такође, не забрањујем ти да поучаваш, али само децу. А о будућности никоме да не говориш ни речи, чак ни мени! Свим житељима Акуна обавезно ћу рећи и заповедити да пренесу другима, да те нико више не назива шаманом!“
Пошто му је дао такву поуку, отац Јован се топло опростио од Ивана Смиреникова. Дела због којих је дошао на Акун била су обављена и дошло је време да се врати на Уналашку. На повратку отац Јован уопште није примећивао неудобност пловидбе, него се присећао онога што је чуо и питао се да ли је исправно поступио. Као одговор на ове његове сумње, пала му је на памет мисао која је била одлучујућа када је на острву размишљао о могућности сусрета: да самовоља није за похвалу ни у овом, ни у било ком другом делу. Потребно је затражити благослов и поуку архијереја. Тако је решио да архиепископу Иркутском Михаилу упути писмо са детаљним описом онога што се догодило на Акуну.
По повратку кући, пошто се мало одморио од пута, прихватио се писања:
„Преосвећени Владико, Најмилостивији Архипастиру!
По природи и по васпитању далеко сам од било каквог сујеверја, а поготово од измишљања лажних чудеса, но будући да не желим да било шта тајим од Вашег Вископреосвештенства, као од мог милостивог архипастира, поготово не своје слабости, имам част да обавестим Ваше Преосвештенство и саопштим о следећем случају, не као о нечем немогућем, јер сила благодати Божије ни данас није ослабила, него као о нечем што је у данашње време крајње ретко, или макар непознато“. Овим речима је отац Јован започео детаљно излагање свега што се догодило, као и разлоге због којих се није усудио да се без знања Његовог Преосвештенства се сретне и говори са онима који су се јављали Ивану Смиреникову.
„Дакле, све што је он рекао – наставио је отац Јован – и заклетвом потврдио, а ја изложио, мада не увек тачно његовим речима, али без додавања или прећуткивања, уз то и слобода, и смелост, па и извесно задовољство које могло да се осети у његовим сведочењима, и поготово његов беспрекоран живот, уверили су ме да духови који су се јављали овом старцу нису ђаволи, јер мада ђаво понекад моће да се преобрази у анђела светлости, то никада не бива ради поучавања и утврђивања и спасења, него увек ради пропасти човекове. И пошто не може зло дрво добре плодове рађати, они су свакако духови-служитељи који се шаљу онима што желе да наследе спасење!“ Пошто је у писмо саопштио какве је поуке дао Смиреникову приликом њиховог последњег разговора, отац Јован је завршио следећим речима:
„Преосвећени Владико, милостиви архипастиру! Изложивши и представивши Вашем Високопреосвештенству све што је горе наведено, најпокорније молим да ми дате Вашу милостиву архипастирску поуку и мишљење: да ли сам у том случају оправдано оправдано поступио, да ли сам могао, и да ли треба, ако уопште тај старац буде жив, да се видим и говорим са духовима који му се јављају, и ако је то могуће, онда уз које мере опреза.
Извештавајући Ваше Преосвештенство о овоме, сматрао сам за потребно да од тумача Ивана Пањкова, који је преводио мој разговор са поменутим старцем, захтевам да се ради потврде истинитости ове моје повести и тачности његовог превода овде својеручно потпише и да ту тајну чува док не дође време да се открије“.
Десет година касније, када се свештеник са Алеутских острва нашао у престоници, у Петербургу, и када се остварило предсказање Ивана Смиреникова о сусрету са „великим човеком“, то јест са Господаром Императором Николајем Првим, отац Јован ће испричати ову задивљујућу причу свом новом познанику, путнику и писцу Андреју Николајевичу Муравјову.
„Је ли вам пошло за руком да опет видите старца и да разговарате са његовим посетиоцима?“ – упитао га је Муравјов.
„Не, – одговорио је са хришћанским смирењем отац Јован – јер ми је одговор архијереја стигао тек после три године. Владика је писао да би желео да се ја одлучим за сусрет и разговор са духовима, те да предмет нашег разговора, по његовом мишљењу, не треба да буде ништа друго, него судбина новообраћених Алеута, ради чије користи и треба молити Бога. Владика је такође поучио да током могућег сусрета треба имати на уму молитву Господу и поновити је заједно са духовима. Али пре но што је писмо стигло старац се блажено упокојио, предсказавши дан и час своје смрти. Сабрао је око себе читаву породицу, запалио свећу пред иконом, помолио се, опростио са свима, окренуо се у постељи према зиду и и тихо испустио дух“.
Чему су се више чудили у то време петербуршки слушаоци: чудесним даровима алеутског старца, или смирењу мисионара који се лишио јединствене прилике да види анђеле и говори са њима, али није преступио заповест послушања.
Ова задивљујућа прича јасно је показала да су таква чудесна јављања била потребна Смиреникову, његовој породици и саплеменицима у време када нису имали духовног наставника; а када су се појавили људи који су могли да им помогну на путу ка спасењу, небески руководитељи су се сакрили.
Рубрика: Uncategorized
