Дневник православне мисије у Индији (држава Гоа) (I део) – Ђакон Георгије Максимов

Предлажемо Вашој пажњи  дневник о.Георгија Максимова са мисионарског путовања у Индију. Можете прочитати јако занимљива запажања о држави Гоа у Индији, о беседи са женом која се одрекла Христа ради индуистичког мајмуноглавог „бога“ Ханумана, о једном од најважнијих принципа за разговор са људима о вери и Богу, беседи о.Георгија у монофизитском храму пред више од сто монофизита, од вишеструке користи неучествовања у обредима другог вероисповедања…

* * *

У мају 2011. године мисионарска заједница Светог Серапиона Кожеозерског је организовала мисионарско путовање у Западну Индију за свештеника Алексеја Забелина (од 10. до 12. маја) и ђакона Георгија Максимова (од 5. до 12. маја). Сам пут и служење богослужења било је са благословом архиепископа егорјевског Марка.

* * * * *

5. мај 2011. године

Прво што сам урадио након доласка и улажења у стан је формирање домаће капеле у дневној соби. Затим сам све зидове покропио светом водом, упалио тамјан, прочитао први час. Решио сам да сваки дан читам све часове. Места у соби је много, очигледно ћемо овде служити Литургију. Одморивши се, изашао сам да прошетам у нади да ћу ступити у контакт са локалним становништвом. Успео сам да поразговарам са једном женом индусом и са двоје њене деце – тинејџерима. Њу је интересовала моја одећа, како је рекла, још никога није видела тако обученог. Ето очигледног мисионарског значаја подрасника 🙂

Седели смо поред њене радњице, понудио сам децу конфетама и дао књижицу о Лаври на енглеском језику, показао им место где радим. Они су гледали све фотографије са великим интересовањем, али је жена хвалила вртове, архитектуру, о религиозној страни није било ни речи. Чини се да је то било свесно са њене стране  – овде се многи чврсто држе религије у којој су васпитани.

Затим са разговарао са њеним сином, Раџом. Чини ми се да је он био више отворен. Уопште, ако би се овде појавила парохија, при редовном раду и правом сведочењу о Православљу, мислим да би неко од младих почео да се обраћа. Осим ове жене, разговарао сам такође са једним трговцем – муслиманом, али ме је он гледао искључиво као на потенцијалног купца, тако да то нема никакве везе са мисијом.

Гоа је необични део Индије. Са једне страхе има много индијског, али притом свуда има крстова, римокатоличких храмова, много капела, Исусових слика на аутобусима и другима местима. Чак и у напим апартманима висе римокатоличке иконе. Након јела, О. – православна жена која ми овде много помаже у организацији нашег боравка – повела ме је у град Маргао, да бих променио доларе на рупије по повољнијем курсу. Када сам ушао у локални аутобус, осетио сам се као да сам ушао у индијски биоскоп. 🙂

Прошетавши се назад до станице, неочекивано смо у продавници хране видели руску породицу који овде дуго живе и који су изразили жељу да посете моју сутрашњу беседу и Литургију, која ће бити за недељу дана. Како се показало, они су већ чули за мој долазак. Нажалост, нисам им дао летак које сам узео изашавши из куће. Увече су ме позвали на вечеру у ресторан, где је било још пет Руса, укључујући и Олгу – четири жене и један мушкарац. Нисам успео да поразговарам са свима, само са троје људи. Сви са којима сам данас разговарао су различити људи, али јако пријатни у контакту, добри.

6. мај 2011. године

Читао сам часове. Цео дан је био припрема за вече када сам требао да одржим беседу о Православљу за оне који желе. Људи су каснили, али их је дошло много (између осталог и породица, коју смо срели у продавници). Било је десет одраслих и троје деце, на крају је дошла још једна жена. Од одраслих је било двоје мушкараца, остало су биле жене. Скоро сви људи су били млади, само једна жена је била преко педесет и још једна преко четрдесет. Једва су се сместили у собу.

Припремио сам низ православних песама и слајд-филм из атонских фотографија, које сам пуштао и до беседе и након ње. Почели смо за заупокојеном литијом, коју сам служио ђаконским чином. Људи су се окупили из различитих убеђења, било је како православно верујућих, тако и неверујућих, али су се, као што сам и претпостављао, за упокојене сроднике сви помолили. Помислио сам да, иако је капела и кућна, иако и привремена, буде посвећена светом Великомученику Георгију, јер је на његов празник тамо служена прва служба. У беседи сам се трудио да обратим пажњу следећим темама: Православна вера подразумева личне односе са Богом, односе љубави и поверења Богу више него себи; духовни закони су реални и делују независно од тога да ли их човек признаје или не; истина је једна, зато није свеједно како се верује, Бог је истина и само истинско поштовање Бога може сјединити са Њим, лаж не може да сједини са истином. Трудио сам се да речи пратим и примерима, али ми се чини да је свеједно, уводна реч прошла некако досадно, вернима је било занимљиво, а неверни су се досађивали.

 Затим смо прешли на питања и одговоре и како обично и бива, то је донело живост слушаоцима. Једна жена која тражи истину, постављала је прилично значајна питања о вери. Поклонио сам јој катихизис и нехотице поменуо могућност Крштења – али неочекивано за мене, она се према томе понела озбиљно. Видећемо шта ће бити. Нека јој Бог дарује да уђе у Цркву Христову. Већ на крају је дошла крштена жена која сматра себе индуисткињом и која је ту проповедала хиндуизам Русима. Она је такође говорила да овде многи мисле да је Бог један и да се показује у различитим религијама, итд. Морао сам да полемишем са њом о томе. Многи од људи који су дошли захвалили су се за сусрет, очигледно им је Господ нешто дао овде, без обзира на моје лекторске недостатке. Све заједно трајало је више од два и по сата. Делио сам летке, поклонио књигу са изрекама Светих Отаца, они који су желели могли су да бирају међу дисковима и књигама, које сам донео овде. Људи су се радо и по сопственој жељи потписивали под захтев да се оснује православна парохија у држави Гоа. Сада се потписало 22 људи, укључујући и децу. Многи говоре да је храм неопходан, па чак и туристи питају за њега, али је храм најнеопходнији њима самима, људима који овде раде (колико год то чудно било, постоје и неверујући који тако сматрају). Након беседе пили смо чај и неформално разговарали. Убедио сам се да је у будућности за сличне мисије „у празно поље“ важно организовати овакве беседе. Прво, људи ће сазнати пут ка месту будуће Литургије (данас су многи каснили, јер нису могли наћи дом), друго догодило се познанство, а неко од присутних је изразио жељу да разговара даље и поставља своја питања у приватности. Можда ће поћи за руком да се неко припреми за исповест, ако Господ да. Мени су честитали имендан, донели велики број колача. Било је троје деце предшколског узраста, понашали су се јако лепо, тихо, никакве узнемирености није било због њиховог понашања. Хвала Богу да је све прошло тако.

Док је беседа држана, у спаваћој соби су били отворени прозори и упаљено светло, тако да је улетело и допузало много инсеката, између осталог и огромна бубашваба. Избавио сам се од најкрупнијих „гостију“ а са другима ћу, изгледа, морати да делим кров.

7 мај, 2011. године

Ујутро сам отишао у интернет кафе и на повратку сам разговарао са још једним трговцем, на његов позив. Показивао сам му брошуру Лавре, поклонио икону Светог Николаја, гледао је са интересовањем, али на религиозне теме није говорио, више о послу који се завршава затварањем сезоне и опет почиње на јесен. Без праксе је тешко разумети локални изговор енглеског („хинглиш“) посебно када брзо говоре.

Затим сам се срео са локалним адвокатом и његовим помоћником да бих се распитао за околности стварања заједнице и храма. Они су ми рекли следеће: странци не могу регистровати заједницу. То могу само староседеоци или људи који имају дозволу за боравак (што се односи на наше људе који су ушли у брак са локалним становницима).

За изградњу храма религиозне намене нису потребне никакве додатна одобрења, све то се ради у локалној управи – сеоској или градској, исто као и за свако друго здање. По њиховим речима – људи који улазе у заједницу, а имају индијски пасош или дозволу за боравак, треба да доставе документе који потврђују да могу финансијски да обезбеђују религиозно здање и заједницу. Адвокат није желео да узме новац за консултацију. Стекао сам утисак да се не сналазе много у овом питању. Можда га треба размотрити са представницима локалних религиозних заједница, који могу боље знати ова питања. Поклонио сам адвокату (хиндус) и његовом помоћнику (римокатолик) иконице Божије Мајке „Достојно јест“. Радо су их узели, а помоћник је рекао да код њих у једном храму (заборавио сам име) постоји слична икона. Увече сам ишао у Бенаулим, тамо су ме на обед позвали Руси, које су јуче били на беседи. Сео сам поред М., главе породице коју смо срели у продавници у Маргау, са њим сам и разговарао више од сат времена. Он је износио много својих запажања о Индији, Шри Ланки, Камбоџи, Тајланду. Молио сам се да ме Господ уразуми, да бих рекао нешто корисно М., али тако нешто се није догодило и остало је само да слушам. И већ при крају смо прешли на духовне теме и ту сам успео да нешто кажем, слава Богу. М. одлично схвата суштину, разговарали смо тако да су други успели на силу да прекину наш разговор јер смо већ требали да се растајемо 🙂

 М. је један од људи који су, пришавши Цркви и вери почели да раде у тој средини, и оно што постоји у свим трговачко-новчаним односима открило им је много негативног у црквеној средини, нанело им најтежу душевну трауму. Наравно, за један разговор дугогодишњу трауму нећеш излечити. Мислим да када се овде појави православни храм са сталним службама и пажљивим свештеником, доћи ће и до исцељења многих душевних траума. Добро је што сам разговарао са М., али ми је жао што нисам успео да поклоним пажњу још једној жени која је дошла на обед, и којој јуче није било до разговора. То је моја грешка.

Затим сам одмах отишао у Колву на сусрет са Е., оном „руском индуисткињом“ која је дошла јуче након беседе. Како сам схватио после, она се спремала да ми проповеда индуизам, али сам је неочекивано за њу претекао, што је унеколико обесхрабрило. Рекао сам, прво, да ако мисли да је индуизам таква форма да се може „законито“ живети не одвајајући се од греха, онда греши. И рекао да религија која не даје слободу од греха – јесте лажна религија. Она је изјавила да уопште не мисли тако, да ће се обавезно борити са својим гресима, итд. Друго и најглавније што сам јој рекао, да је у заблуди када тврди да хришћанство и индуизам уче о истом, да су тобож Христос и Хануман коме се она клања, једно и исто, да је, тобож, Бог један али да се показује у различитим формама у различитим религијама, итд.  Како сам и очекивао, то је у њој изазвало снажну раздраженост и повремено је скидала маску „свејединства“ и директно говорила да у том случају она себе ни не сматра хришћанком, и да се одриче Христа, да ће бити са Шивом и Хануманом. У једном тренутку је почела да богохули. Наравно, затим се извињавала, али очигледно је да је направила избор потпуно свесно, а да су речи о љубави ка Христу – само маска.

У разговору је било и грешке са моје стране. Раније сам се са неким неповерењем односио према речима оца Данила Сисојева који је говорио да у разговору са човеком треба нагласити да не излажеш своје гледиште, већ гледиште Божије. Ово ми се чинило као реторичко средство. Али сам се овде убедио да је све то јако озбиљно. Док сам на њене речи „мислим да су Хануман и Христос једно“, одговарао: „Христос сматра другачије“, то није давало мира њеној души, и она је спорила, а чим сам рекао: „па примите ово што говорим, просто као једно од гледишта“, она би се одмах смирила и рекла: „да, ако је тако, наравно“. То је била моја грешка.

Е. ми је говорила о томе шта је њу довело у индуизам. Она га је у почетку једноставно проучавала само као штиво, а затим је почела да посећује индуистичка идолишта. Једном је у једном значајном идолишту реално осетила „бога“ Ханумана, које је ушао у њу и од тада живи у њој, са њом говори, итд. Она је рекла да је једном након што је говорила са муслиманом о исламу и наводила особености ислама, покушала да цитира шахаду: „нема бога осим Алаха“, није могла да заврши до краја, јер јој је Хануман физички затворио уста и рекао: „не, постоји и други бог“. Тако се десило два пута. И ето, такву поседнутост човек искрено доживљава као предиван живот у јединству са Богом. Јако тешко је било говорити са њом, јер је све што сам јој говорио она без напора пребацивала на своју страну. Само једно није успела – да је ХРИСТОС ЈЕДИНСТВЕНИ ПУТ КА БОГУ, ДА БЕЗ ХРИСТА НЕМА СПАСЕЊА, ДА ЈЕ СВЕ ШТО НИЈЕ ХРИСТОС И НИЈЕ СА ЊИМ – ЛАЖ И ДЕМОНИЗАМ.

ЈОШ ЈЕДНОМ САМ СЕ УБЕДИО ДА ЈЕ ТО НАЈВАЖНИЈЕ ШТО МИСИОНАР ТРЕБА ДА КАЖЕ ЧОВЕКУ. ТО ЈЕ ТРН КОЈИ ЋЕ ОСТАТИ У ЧОВЕКОВОМ СРЦУ И НЕЋЕ МУ ДАТИ МИРА ДОК ЈЕ ЧОВЕК БЕЗ ХРИСТА. Све остало из наше проповеди човек без напора уклапа у свој поглед на свет.

Е. је предложила да ме одвезе у поменуто идолиште да бих ја тамо могао да осетим исто што је и она осетила. Размисливши рекао сам јој да мислим да је све што се тамо догађа демонизам усмерен на обмањивање људи и да чак и најгрешнији хришћанин, нашавши се тамо, изговарајући Христово име и учинивши крсни знак, може разорити ту обману. Зато сам спреман да одем тамо са њим, али само да уз услов да ако након призивања Христовог имена, не буде ништа од онога што је она говорила и постане очигледна демонска суштина свега тога – она одбаци индуизам. Она је категорички одбила. Рекла је да је свој избор учинила и никада неће нарушити верност свом вољеном „богу“ Хануману. Одговорио сам у том случају нема смисла за мене да идем тамо. За себе сам запазио да она добро схвата шта значи религиозна верност, а да је раније заузимала изглед неразумевања када сам јој говорио о верности Христу.

И јуче и данас ми је указивала знаке индуистичког религиозног поштовања, које показују гуруима – клањајући се дотицала је руком моје ципеле, а затим приносила ту руку челу. У почетку нисам знао како да реагујем на то. Затим сам јој пар пута одговорио земним поклоном, мислећи да ће је то макар зауставити да прекине ту представу, али узалуд. Чини се да ћу убудуће просто као одговор чинити крсни знак над њом. Она је сама на сваки начин још желела да разговара са мном и да се види, али само због шансе за реванш и покушаја да ме убеди. Са њом у садашњем стању нема о чему да се разговара, то је просто сипање воде у шупљи лонац.

8. мај, 2011. године

 Рано ујутро К. је повезао мене и Ј., православну новинарку која је данас допутовала на екскурзију, која је трајала скоро седам сати. Прво смо били у Старој Гоа, гледали старе римокатоличке храмове. Португалци су освојили Гоу на дан Свете Екатерине и сматрали су да своју победу дугују њој. Зато се највећи римокатолички храм у Азији налази овде и посвећен је великомученици Екатерини. Такође смо били и у другом храму, где се чувају нетрулежни остаци познатог римокатоличког мисионара Азије, Франциска Ксавијера. Видео сам фотографије различитих делова тих „моштију“. Лице је као у мумије, једна рука је прилично иструлила, а ноге су се изненађујуће добро сачувале. Опет, као у јуче за време разговора са Е., сам се убедио да овде, у Азији, аргументи истинитости Православља због чуда неће бити довољни, јер овде чуда имају и хиндуси и римокатолици. На многе Русе случај са Ксавијером оставља велики утисак и не размишљају да чак и ако су људи у стању да сачувају нека тела „нетрулежним“ (Лењин, Хо Ши Мин, итд.) онда демони немају проблем да то ураде са телом јеретика – проповедника. Затим смо отишли у Панџим, ту је био храм сиромаланкарске цркве и ту смо ушли. Тамо се одвијала служба, било је много људи, више стотина људи. Мушкарци са леве, жене са десне, у више тренутака службе седали су на под, покривен простиркама од трске. Певају у пратњи органа, нема иконостаса, али се у посебним тренуцима олтар прекрива великом завесом. Од четири иконе које се налазе у храму, три су биле грчко-православне. Испоставило се да они тог дана славе празник светог великомученика Георгија. Сазнавши да сам ја „priest from Russian Orthodox Church“ како ме је представила К., јако љубазно су нас примили, поставили нам столице у предњем реду (иако столица и клупа скоро да нема, за разлику од римокатоличких храмова). Седео сам, слушао, посматрао људе који се моле и одједном ми је до суза било жао што су ти људи, који су, чини се толико блиски Православљу, још увек ван Цркве. Док сам тако мислио, предложили су ми да одржим беседу са кратком беседом пред парохијанима, што је за мене било потпуно неочекивано. Тако сам одржао своју прву проповед на енглеском језику. Представио сам се, честитао људима празник, и као прво рекао да изнад свега у животу за нас треба да буде истина, јер је Христос рекао: „Ја сам Истина“. Дакле, дужни смо да тражимо истину и држимо се Ње. Друго, рекао сам да се надам и молим да би вера у Исуса Христа као истинитог Бога и истинитог Човека постала оно што нас обједињује овде на земљи, а затим и на небу. Пошто сам говорио пред монофизитима, сматрао сам неопходним да им посведочим о две природе у Господу Исусу. Затим, већ након завршетка службе, док сам стајао на излазу из храма и размишљао да ли заиста савремени прости маланкарци као ови овде знају такве нијансе свог учења, пришао ми је један старији парохијан и рекао: „ми верујемо да Христос има једну природу“ и о „заблуди Халкидонског сабора“. На то сам ја одговорио: „у Христу су две природе, јер Он истинити Бог и истинити Човек“, а у себи помислио да екуменистичке идеје, да чланови монофизитских цркава већ одавно по вери нису монофизити и да подела представља само резултат недовољног историјског разумевања не потврђује реалност. Они знају своје вероучење, знају његове разлике у односу на Православље и поносе се том разликом. Они су свесни јеретици иако је то јако жалосно.

Узгред, поводом екуменизма. Након службе је ишла литија и монофизитски свештеник заједно са помоћницима врло активно ме је призивао  да учествујем у њој што сам пажљиво, али чврсто одбио. У некој мери сам схватио екуменисте. Тешко је одрећи, много лакше је сложити се и учествовати, да не бисте огорчили људе, који су толико гостољубиви. Међутим, у реалности одбијање ништа не квари. Нас су свеједно касније позвали на празничну трпезу са којима смо топло разговарали са свештеником и његовим парохијанима. Некима сам поклонио иконице. И још сам схватио колико је важан пример свештенослужитеља. Пошто нисам кренуо у литију, К., такође није кренуо. Разговарали смо и он је схватио зашто не можемо учествовати у њиховим ритуалима. Ако бих ја пошао, то би и он наравно кренуо и чинио касније то. Затим смо у Панџиму видели најлепшу римокатоличку цркву у држави Гоа. Она је заиста јако лепа споља, а затим смо отишли до индуистичког идолишта оног истог Ханумана о коме сам толико слушао прошле вечери. Када сам сазнао да је он, по митологији, плод везе Вишнуа са мајмуном и да је зато тај „бог“ мајмуноглав и да је „војни предводник мајмунске војске“ још ми је постало жалије несрећне Е. Променити Христа за мајмуна…

Идолиште има интересантну архитектуру, налази се на платоу са кога се пружа леп поглед. Посматрао сам идолиште споља, али унутра нисам улазио. Видео сам фигуре слонова-идола на улазу. Они имају прилично мрачни и зли изглед. К. ми је говорио о унутрашњем изгледу идолишта – типично незнабожачки, оно исто што је било и код древних незнабожаца и сл. Отишли смо у португалску тврђаву. Овде до сада постоји затвор у који сада смештају странце. Између осталог, ту је и несрећна девојка која је добила 30 година јер се сагласила са молбом пријатеља да у Русију превезе статуицу „бога“ Ганеша у којој су на граници открили наркотике. Разговарао сам са К. о јоги. Он је упоран да у њој нема ничег лошег, ако се бавиш њоме само као фискултуром. Без икакве религиозне компоненте. Рекао је да је овде учитељ јоге римокатолик. Рекао сам да ако се то чини као вид фискултуре можда је и допустиво, али би боље било да се пред тим делом, као и пред сваким другим делом не заборави да се прекрсти и помоли са молитвом „Царе Небески“. У току дана сам се видео са локалним римокатоликом Ш., који је ожењен Рускињом. Говорили смо о породичним пословима, дај Боже да буде користи од разговора. Позвао сам га на службу. Мислим да је то први локални становник са којим сам успео да поразговарам озбиљно на духовне теме. Увече ме је бесплатно довезао до аутобуса, дао ми сок за пут. Отишао сам ноћним аутобусом за Мумбаи. Сутра ћу тамо бити цео дан. Замолио сам О., да прочита уместо мене часове у кућној капели Светог Георгија.

Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве