20 писама Јеховином сведоку – ПИСМО БР. 13 – О ДРВЕТУ ЖИВОТА ИЛИ КРСТУ – Мирослав Радошевић
ПИСМО БР. 13
О ДРВЕТУ ЖИВОТА ИЛИ КРСТУ
И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.
Плодови дрвета живота били су живоносни за првобитног човека, али их не треба схватати само у физичком, већ и у много дубљем, духовном смислу. Све оно што човека приближава Богу приближава га и вечном животу, јер је сам Бог вечан. „Будите дакле савршени као што је савршен отац ваш небески“ (Мт. 5, 48). Како ми постижемо то савршенство? Иако га никада не можемо достићи, ипак наш труд је тај који нас мења. Дакле, плодови нашег труда дају нам живот ближе Богу, и то су плодови дрвета живота.
Одржавање духовне чистоте омогућило је првом човеку да једе плодове који дају живот. Рајско дрво је имало физичку и духовну димензију, јер је њиме оживотворавано тело и дух човека. Након пада, човек лишава себе плодова живота, нарушавајући првобитну чистоту. Дрво живота остаје ван домашаја човека, јер да је могао јести плодове након пада, онда би то овековечило први грех. Човек би остао у власти смрти и био би најочајније створење на свету да није било другог плода – самог Христа.
,Ја сам хлеб живота. Оцеви ваши једоше ману у пустињи и помреше. Ово је хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сађе с неба; који једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света.“ (Јн. 6, 48-51). „А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тела сина човечијег и не пијете крви његове, нећете имати живот у себи.“ (Јн. 6, 53)
Господ на још много места о Себи говори као о извору вечног живота. Када Господ говори о хлебу у молитви: „Хлеб наш насушни дај нам данас“ (Мт. 6, 11) превасходно мисли на хлеб вечнога живота. Дакле, на оно што човеку даје вечни живот, а то је Он Сам. Сатана куша Господа тварним хлебом, који задовољава само физичку глад, а Господ му одговара: „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих“ (Мт. 4, 4). Реч Божија доноси живот, а не тварни хлеб.
Тело Христово је, дакле, еквивалент плодовима рајског дрвета живота које исцељује људску огреховљену природу и даје живот у самим недрима царства смрти. Но, како је све то остварено?
Смрт на крсту је била најстрашнија и најсрамнија казна за тешке преступнике у римско доба. Зато је и крст био омражен. Но, Спаситељ, избављајући свет од греха и смрти, чак и омражено, озлоглашено дрво преображава. Од дрвета смрти и мука, крст постаје дрво вечног живота, јер на њему као плод засија тело Христово, тело које даје вечни живот. Хлеб вечног живота. Да није било страдања на крсту, не би било ни спасења, зато крст није више симбол страха и смрти, већ радости и живота. Преображен Господовом смрћу, крст, као и сва творевина, васкрсава са Господом у нови живот.
Ви, пак, кажете да је крст пагански симбол и то: како можете да користите за симбол нешто на чему је Господ мучен и распет? Ви се згражавате над таквом хладноћом и тврдокорношћу и у свом пијетистичком маниру, гнушате се крста. Тобож, дубоко саосећајно износите свој презир према крсту као страшном оруђу, питајући се да ли би неко коме је син убијен пиштољем, обесио тај пиштољ око врата? Да није било крсне смрти, не би било ни спасења.
Да ли би тада болећива осећајност била задовољена? Нешто слично је и Апостол Петар мислио када је одвраћао Господа који је предсказивао страдање (Мт. 16, 21). „И узевши га Петар поче Га одвраћати Говорећи: Боже сачувај! то неће бити од тебе“ (Мт. 16, 22). Апостол Петар реагује управо људски, он је забринут за Господа, али је страдање Господово било спасоносно, не само за људски род, него за целокупан свет и целокупну историју. Зато Господ одговара Петру: „А он обрнувши се рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него што је људско“(Мт. 16, 23).
Да је Господ страдао и умро, а да није васкрсао, крст би био заиста страшно оруђе на којем је свирепо убијен, не само недужан, већ и савршен. Међутим, васкрсење баца светлост и радост вечног живота на читав свет, а крст постаје оруђе спасења. Апостол Павле каже: „Јер многи, за које вам много пута говорих, а сада и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско“ (Филп. 3, 18-19).
Видимо да и Апостол Павле крст Христов користи као синоним за спаситељно страдање. Тако и за непријатеље крста каже да мисле оно што је земаљско. Како може било ко себи да да за право да презире крст, ако каже да је следбеник Господа? Тај мисли оно што је људско.
На другом месту Апостол Павле каже Јер ме Христос не посла да крштавам него да проповедам Јеванђеље, не мудрим речима, да се не обеснажи крст Христов. Јер је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо“ (1. Кор. 2, 1718). Ако Апостол Павле о крсту говори на овај начин, зашто бисмо ми другачије говорили, ако смо хришћани? Они који не виде у речи о крсту силу Божију и којима је она лудост, нека добро размисле да ли ће се спасити или ће погинути.
Ново дрво живота је крст, а његов плод је сам Господ. Господ је на крсту жртвовао себе за спасење света, а као нови плод вечног живота дао је човеку своје тело, јер је Господ хлеб живота, који је сишао с неба. Ко се не причешћује телом и крвљу Христовом, као новозаветним плодовима живота, неће имати живот вечни. „И да помири са Богом и једне и друге у једном телу крстом убивши непријатељство на земљи“ (Еф. 2:16). Убивши смрт на крсту сопственом смрћу, Христос дарује свету вечни живот. Ново дрво живота биће у центру новог Јерусалима: „и насред трга његова и са обе стране реке дрво живота, које рађа дванаест родова дајући сваког месеца свој род, и лишће од дрвета бијаше за лечење народа“ (Отк. 22, 2). „Ономе ко победи даћу му да једе од дрвета живота које је у рају Бога мога“ (Отк. 2, 7).
Читава историја човечанства је распета између ова два дрвета живота изнад бездана смрти. Да нема новог дрвета – крста Господњег, историја човечанства би завршила у амбису смрти. Онај ко се са Господом распиње, ко умире с Њим, са Њим и васкрсава. Зато и ми можемо рећи речима Апостола Павла: „А ја Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету“ (Гал. 6, 14). Слава Господе васкрсењу твоме и крсту твоме часноме!
* * * * *
Да не бисмо улазили у лингвистичке и филолошке анализе саме речи ??????? – крст, (а такве анализе наводе Јеховини сведоци у Нови Свет – преводу, на крају, у додатку под називом „Крст“), као кључни аргумент, даћемо пре свега један историјски приказ и једну анализу са коментаром онога што Јеховини сведоци наводе као аргументе.
Када Свето Писмо говори о крсту, говори ли у ствари о „мученичком стубу“ како стоји у Нови Свет преводу? Превод грчке речи ???????, гласи колац, и колац на којем се пласти сено, и стуб итд. По тврђењу Јеховиних сведока она не значи и крст! Међутим, Свето писмо сведочи другачије.
Познавање историје Хришћанства је веома битно, јер многе нејасноће, конкретно историјске, у Светом Писму тиме могу бити отклоњене. Онај ко мисли да историја Хришћанства завршава Светим Писмом и да хришћанске истине ван Светог Писма нема, долази у ситуацију да му многе ствари остају нејасне, што опет отвара велики простор за властиту спекулацију.
Питање које ће бацити светлост на то да ли је крст заиста крст, јесте: како је скончао свој земни живот Апостол Петар? У Светом Писму то није описано, али је Господ то Петру прорекао: „Заиста, заиста ти кажем: када си био млађи, опасивао си се сам и ходао си куда си хтио; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те описати и одвести куда не желиш. А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога“ (Јн. 21, 18-19). Да се ради о прорицању краја живота Апостола Петра сам Апостол потврђује у 2. Пет. 1,13-15. Но, ако желимо да сазнамо како је Апостол Петар скончао морамо завирити у историју Хришћанства.
Апостол Петар је пострадао мученички у Риму 67. или 68. за владавине Нерона, а пострадао је онако како му је Господ и прорекао: раширивши руке своје би распет на крст. Хришћанска историја нам говори да је ходећи на губилиште и видевши да ће бити распет, умолио џелате да га распну стрмоглавце, јер није достојан да пострада као Господ (тиме је још једном исказао покајање за одрицање Господа)[1]. Апостол Петар пострадао је распет на крст стрмоглавце. Ширење руку о којем је Господ говорио не би било могуће да Петар није распет на крст.
Следећа, проста чињеница јесте да кажњавање распињањем на крст, потиче из Персије, а касније су ra примењивали Римљани и Картагињани. Међутим, Јеховини сведоци наводе мишљења неких научника који филолошким путем покушавају да докажу да је крст у ствари стуб. Поред тога, наводе и неке историјске податке. Све ово ћемо мало подробније да проучимо.
Наводно, доказ о томе да хришћански крст води порекло из паганизма јесте што симбол бога Думузија (у сумерској верзији) односно Тамуза (у акадској верзији) чини почетно слово његовог имена, „Т“ (тау грчко). Наиме, Јеховини сведоци тврде да је тај симбол унесен у „пале“ хришћанске цркве које су, да би повратиле престиж, листом примале све који су хтели да им се прикључе дозвољавајући им да уносе елементе своје многобожачке религије у Хришћанство[2]. Ето тако је крст постао симбол назови-хришћанства, а све се одвија половином III века (то је јако битно). Пошто овде имамо не историјску неистину, већ ноторну лаж, овој тврдњи посветићемо посебно разматрање.
Вратимо се слову „Т“ и крсту. Истина је да се у првим хришћанским катакомбама – кимитријама, налазе и прикази крста где је крст представљен или у облику слова „Т“ или у облику котве. Међутим, значи ли то да аутоматски крст потиче од симбола бога Тамуза? Када би то било тако, последице таквих инсинуација биле би велике. Многи научници који се баве историјом и историјом религије знају да у различитим религијама постоје готово идентични делови митова или се ради о потпуно идентичним божанствима. Ова подударност обично настаје из географске повезаности народа, или из наслеђивања тј. преузимања целокупне религије једног народа од другог, али не мора увек бити тако. Било како било постоје научници који све религије повезују и своде на један архетип. То су обично научници анти-теисти који религију сматрају примитивном. Они величају науку и сматрају да је једино наука истинита. Такви научници просто као да се утркују ко ће више паганских отисака да пронађе на Хришћанству. Међутим, такав приступ је тенденциозан и крајње непоштен, а посебно је напредовао у рационализму XVIII и XIX века.
Том логиком и Јеховини сведоци доводе у везу Тамузов симбол „Т“ и крст. Но, зашто Јеховини сведоци онда нису доследни до краја? Ако за крст кажу тако, ако за Дјеву Марију кажу да је, у ствари, христијанизована Артемида, ако кажу да су и у ранијим религијама постојала тројства божанстава и то све наводе као доказ како су „отпале“ цркве затрпане наплавинама паганизма, зашто не буду доследни, па тако не објасне Христа, крштење итд… Наиме, то научници који веру у Бога сматрају примитивизмом и чине. Када би Јеховини сведоци били доследни сами себи и наставили инсинуације и повезивање многобожачкнх елемената са Хришћанством, морали би то да учине са многим старозаветним мотивима, као и са хришћанским учењем. Узмимо нпр. крштење. Научници, који имају негативан или индиферентан став према Хришћанству, крштење тумаче као иницијацију тврдећи да је крштење, као иницијацијски поступак, преузет из многобоштва. Ако томе придодају и тумачење симболике воде у паганизму, итд. добијају наизглед потпуно јасну слику. Међутим, да ли то заиста доказује да хришћанско крштење потиче из многобожачке средине? Но, било како било хришћанско крштење има за циљ да се са Христом погребемо да бисмо са Христом и васкрсли. Крштење може да подсећа на иницијацију у многобожачким религијама, али то не значи да потиче од ње, или да је она сама.
Занимљиво је да овакви приступи могу одвести до таквих тендециозних и крајње злонамерних закључака да се у њима чак директно хули на Господа Исуса Христа.[3] С друге стране дешава се да се на личним спекулацијама и тенденциозним тумачењима гради читава једна псеудонаука[4]. Оно што је заједничко, и за једне и за друге, је да све што износе остаје у домену претпоставки, мање или више, убедљивих. Ми знамо да Јован крштава и исповеда на Јордану водом, и да сам сведочи да ће онај који долази за њим крштавати Духом Светим. Некоме може да изгледа како крштење има сличности са паганским сличним обредима, али хришћанско крштење има своје старозаветне праслике. Пре самог стварања Дух стајаше над водом. Тиме почиње праслика крштења целог света. Када Мојсије изводи Израиљ из Египта и прелази преко Црвеног мора, то, такође, представља хришћанско крштење: излазећи из земље ропства, у хришћанском значењу – греховног живота, прогоњени Египћанима мучитељима; у хришћанском значењу – гресима; по дну Црвеног мора које након изласка Јевреја на другу обалу потапа Египћане; у погружењу у воду спира са нас грехе; Јевреји излазе на слободу; хришћани улазе у нови живот у слободи у Христу Исусу итд.
С друге стране, иницијација је увек гностичког-гносеолошког карактера док је крштење онтолошког карактера. Крштењем човек улази у свеопшти божански план спасења, а то је за сваког човека питање живота или смрти, али онтолошких оквира живота и смрти. Зато крштење није подизање многобожачких иницијацијских поступака на виши ниво. Пре бих рекао да су иницијацијски поступци паганских религија (прелазак преко реке улазак у свет смрти и излазак из њега) који подсећају на крштење у ствари архаични фрагменти сећања човека на прво крштење Духом Божијим, које у човека уноси живот. Тако чак ни хронолошки иницијација не претходи крштењу.
На сличан начин многи научници покушавају да објасне и личност Господа Исуса Христа. Њихов приступ иде од тога да васкрсење као нови живот није ништа ново и да у многобожачким религијама имамо тако нешто – умирање и оживљавање далеко пре хришћанског васкрсавања. Најомиљенији пример за то је сигурно Озирис, један из плејаде младих богова који умире да би дао живот свему. Озирис бива убијен, али га оживљава Хорус при чему је он оживио као духовна особа и животворећа енергија. Чак су у њему видели узор они који су се надали да ће победити смрт. У свему овоме многи желе да препознају архетип за васкрсење у Хришћанству пропуштен кроз монотеистичку призму[5]. Да ли фрагменти који подсећају на Хришћанство значе да је хришћанско учење о васкрслом Христу копија и прерађени мит адаптиран монотеизму? Наравно да не!
Можда је још симптоматичнији случај са Тамузом. Наиме, и он припада боговима који умиру с тим што он бива сваких шест месеци пуштен из доњег света и тада свет бива наново оживљен (овим се објашњавала периодична смена годишњих доба толико важна за ратаре месопотамског поднебља). Сваке године свет је умирао, а са изласком из царства смрти Тамуз га поново оживљава. Дакле, и овде имамо сличну ситуацију као и у претходном случају. Ако томе још придодамо да је симбол Тамуза сличан хришћанском крсту, онда је лако, за оне који то желе, да у Христу препознају „модификованог“ Тамуза. И опет поставимо питање: да ли овај архетип богова који умиру да би све оживели, значи да је аутоматски пресликан у личности Исуса Христа? Боже, сачувај!
Разлика између елегичних богова и Исуса Христа је у томе што Христос васкрсава и апостоли су сведоци тога. Опипавши га и чувши поуке, по васкрсењу, многи су постали сведоци васкрсења којим је Христос отворио човеку врата у Царство Небеско. Озирис и Тамуз су мртви идоли мртвих култова. Зашто Јеховини сведоци селективно примењују повезивање паганизма и многобоштва са Хришћанством, није тешко погодити. Злонамерност овог приступа црпена је управо из самих напора оних обезбожених научника, које Јеховини сведоци углавном цитирају, а који су се упињали да на све могуће начине докажу да је Хришћанство само многобоштво обасјано монотеистичким светлом.
Но, у свом тврђењу да је хришћански крст у ствари Тамузов симбол, Јеховини сведоци превиђају једну чињеницу, а то је временска и историјска дистанца између Тамуза и периода у ком датирају уношење крста у хришћанство (половина III века). Ширење Тамузовог култа средњим Истоком десило се ширењем Вавилона. У Јез. 8,14 описује се како Јеврејке обредно оплакују Тамуза. Иначе, у књизи пророка Језекиља видимо општи пад Израиља у идолопоклонство, због чега бивају кажњени. Ширењем вавилонске државе дошло је и до ширења култа бога Тамуза, али као што знамо вавилонска држава веома брзо је уступила место Персији (крајем VI и почетком V века п. н. е).
Све од доба Ахеменида (688-330. г. пр.Хр.) до династије Сасанида (226-651. г. после Хр.) у Персији је државна религија заратустризам (парсизам) с тим да је њено опадање било у време Александра Великог. Ова религија била је дуалистичка, а самим тим и ближа монотеизму. У Персији се на сваку другу религију, па и на Хришћанство, али и на многобоштво, гледало као на потенцијалну опасност по државу. Пошто је Персијско царство обухватало целокупан Вавилон, и то вековима, тешко да се Тамузов култ одржао до појаве Хришћанства.
Међутим, до најважнијег преокрета у тада познатом свету долази освајањима Александра Македонског у IV веку п.н.е. Та освајања Грчку културу, уметност и религију односе далеко ван граница Јеладе. Грчка култура постаје култура свих оних који желе да учествују у савременом животу тог времена. Грчка уметност постаје узор лепоте и савршенства. Експанзија грчке државе доноси значајне промене у схватању људи тог времена. На сцену излазе нова божанства грчке многобожачке религије. Међутим, можда је битније истаћи утицај грчке културе и језика који су уносили идеју космополитизма у тадашњи свет. Тако имамо, већ око 200 година пре Христа, случај да се старозаветне књиге преводе на грчки, и то за Јевреје у Александрији, којима је блискији био грчки језик, него матерњи (арамит). Дакле, имамо потпун препород старог света. Са грчком религијом временом долазе мистерије и култови разних божанстава, који су се кроз римску религију задржали чак и до VVI века н. е.
Након стварања Римске империје и грчко-римске културе, грчки богови бивају транскрибовани у римске којима Римљани додају безброј кућних богова (сетимо се да су Римљани имали бога довратка, бога који прати дете у школу и другог који га је пратио из школе, итд.). Временом, сами Римљани престају да верују у сопствене богове, и довољно је било да грађани једном годишње принесу жртве као доказ оданости држави, док су у свакодневном животу могли веровати у шта су хтели и како су хтели.
Чему сва ова прича? Након свега наведеног тешко да су Тамуз и његов култ уопште и постојали у време половине III века, а ако су и постојали онда је то било у малом кругу људи. Прво култ би морао бити много масовнији да би симбол култа био прихваћен од стране хришћана, а он то није био (посебно не половином III века). Стога је неодржива и хипотеза да је Тамузов симбол хришћански крст.
Друго, половином трећег века је буктало гоњење хришћана од стране Декија Трајана (249-251.) и у том периоду тешко да су многобошци који заиста нису били спремни да, као хришћани, истог момента поднесу најстрашније муке и смрт, уопште и помишљали да постану хришћани (о чему смо говорили у првом писму), а посебно не припадници неког култа који су по приказу Јеховиних сведока, синкретисти. С друге стране, ако проучимо доктрину цркве тог времена видећемо какав је однос она имала према „палима“(они који су се у гоњењу одрекли Христа и хришћанске Цркве). Посебно можемо да размотримо одлуке сабора у Картагини 251. г. који је сазвао еп. Картагински св. Кипријан који ће у гоњењу од стране наредног императора Валеријана (253-260.) мученички скончати.
Текст о крсту у „Нови свет“ преводу, пропраћен је гравуром из шеснаестог века на којој је приказан човек прикован за стуб. То је, по Јеховиним сведоцима, још један доказ да је мучење било уобичајено на стубу, а не на крсту (иако је временска дистанца од распећа Господа до настанка гравуре мало већа и износи око 16 векова). Међутим, оно што привлачи пажњу јесте натпис испод гравуре који гласи: CRUX SIMPLEX. И у самом тексту Јеховини сведоци користе тај назив, али га преводе искључиво као – крст. То је њима доказ да је крст у ствари само стуб, без попречне греде. Но, оно што они не преводе у овом називу јесте реч SIMPLEX, која на латинском значи: прост, једноставан. Према томе прави превод овог назива би био прост стуб а не само стуб. Како онда изгледа сложенији стуб? На латинском се за крст каже само CRUX. Очигледно да постоји разлика између CRUX и CRUX SIMPLEX коју Јеховини сведоци прећуткују. CRUX је крст каквим га хришћанство познаје и приказује од настанка до данас. Зашто Јеховини сведоци праве овакав лапсус, није тешко закључити.
Чињеница да у многобожачкој религији и философији наилазимо на извесне подударности са Хришћанством не значи да су аутоматски од стране Хришћанства преузета многобожачка учења, већ да је човек од свога пада носио дубоко у себи сећање на истину и Бога. Тако, кроз историју философије и религије можемо пратити и местимичне појаве тог сећања кроз идеје и науку како појединца тако и философских или религијских система. Наравно, то не можемо прихватити као хришћанско учење, али нам то указује на покушај палог човека да досегне изгубљено. Зато брзоплето и тенденциозно упоређивање и закључивање не води истини.
Зашто апостоли називају крст дрветом?
„Бог отаца наших васкрсе Исуса, којега вu убисте обесивши на дрво.“[6] Дап. 5, 30; „… њега убише, обесивши на дрво“ Дап. 10, 39; „Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство, јер је написано: проклет сваки који виси на дрвету“ (Гал. 3, 13).
То што апостоли кажу да је Господ обешен на дрво не значи да се не ради о крсту. Овим изразом апостоли само желе да нагласе са коликим су се презиром људи који су погубили Господа опходили према Њему. Апостоли желе да нагласе срамоту коју су људи хтели да нанесу Господу казнивши га на тако понижавајуће страдање. С друге стране, крст је био од дрвета, тако да није уопште спорно да се тако назове, јер описано у контексту страдања јасно је о чему се ради. На страни 1459. Нови свет превода, под „крст“ наведени су цитати који треба да нам потврде учење Јеховиних сведока. Тако стоји да: „хришћани морају носити стуб (у верзији NW) као срамоту“. Уз ово су дати цитати Мт. 10, 38 и Лк. 9, 23. Но, размотримо шта кажу наведени стихови:
„И који не узме крст свој u не пође за мном, није мене достојан“ (Мт. 10, 38). „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“ (Лк. 9, 23). Где се овде наводи да хришћани морају носити стуб као срамоту? Овде је крст синоним страдања и искушења кроз која човек пролази идући за Господом (и видимо да само онај који успе да га изнесе до краја бива достојан Господа), а не срамоте.
На истом месту (NW стр. 1459.) под б. стоји: „не треба да се обожава“ Јеховини сведоци наводе цитате који указују да крст не треба обожавати. А ја вас питам: ко обожава крст? Обожавање припада једино Господу. Ово је још један случај где Јеховини сведоци бркају појмове обожавање и поштовање, и то намерно, да би оне који не мисле попут њих приказали идолопоклоницима, показујући, по ко зна који пут, да им није јасан појам идолопоклонства. Пошто је по Јеховиним сведоцима „показивање Исусовог стуба (крста) срамота“ они уз ту изјаву износе стихове који то треба да потврде: „па кад су отпали, поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже сина Божијег“ (Јев. 6, 6). О чему нам говори овај стих? Јеховини сведоци тврде да се ради о доказу да крст не треба обожавати и о томе да је указивање на крст срамота. У контексту је поменут крст у наведеном стиху? По њима, пошто је Господ изруган на крсту онда је крст симбол Господове поруге. Крст у овом стиху није ни поменут, већ распињање. „Опет распињу“ нам не говори о омаловажености крста. То нам говори да они који су чули за истину јеванђелску, а затим греше, „поново распињу“ Христа и руже Га. Шта то значи? То значи да они својим грехом омаловажавају искупитељску жртву Христову. То нам наиме, и говори читава шеста глава Посланице Јеврејима. Овде је поново распињање узето као метафора за отпадништво од вере. Но, Јеховини сведоци и овај стих постављају у контекст који њима одговара. Други стих који наводе је:
„… подсмевајући се говораху: друге спасава а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега.“ (Мт. 27, 41-52). Овде видимо да Фарисеји исмевају Господа. Какве везе има помињање крста у овом стиху са идолопоклонством? За Фарисеје крст и Христово страдање јесу били срамни али хришћанима је то страдање спасоносно, а крст је симбол тог спасоносног страдања.
У наставку текста Јеховиних сведока имамо наведено: „употреба крста у обожавању је идолопоклонство“, Изл. 20, 45 Јер. 10, 35. Излишан је коментар, јер, опет, ко обожава крст? и опет: очигледно је да Јеховини сведоци не разумеју појам идолопоклонства.
И последња ставка каже: „Исус је дух, није и даље на стубу“, 1. Ти. 3,16 1. Пе. 3,18. Прво, Јеховини сведоци желе да изнесу своје учење о васкрслом Господу и друго, на саркастичан начин желе да кажу: Исус није више на крсту, па нема разлога да своје обожавање усмерите ка крсту, а ако то чините ви сте идолопоклоници Исуса Христа (иако је за њих идолопоклонство и обожавање Господа).
Очигледно Апостол Павле није мислио на начин Јеховних сведока када је говорио: „а ја, боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Xpuста, којим се мени разапе свет и ја свету“ (Гал. 6, 14). „Јер многи, за које вам много пута говорах, а сада и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова …“ (Филип. 3, 18-19) „и да помири са Богом и једне и друге у једном телу крстом. Убивши непријатељство на њему“. (Еф. 2, 16) „јер је реч о крсту лудост онима који Гину, а сила Божија нама који се спасавамо“ (1. Кор. 2, 17-18).
Крст је метафора Христовог страдања и у том контексту се и помиње у наведеним стиховима, али реч страдање није кориштена, већ баш ???????, тако стоји и у Јев. 12, 2: „који уместо предстојеће му радости претрпи крст – ???????“. Хришћани одвајкада поштују крст управо као синоним Христовог спасоносног страдања, а поштовање и обожавање су два различита појма. Но, као што можемо установити Јеховини сведоци често бркају смисао одређених појава.
Слава крсту Твоме часноме Христе, који, нека би дао Бог, постане и ваша хвала и сила.
НАПОМЕНЕ:
- Мт. 26:69-75; 14: 67-72; Лк.22:5-62; Јн. 18:25-27;
- NW – Нови Свет, превод; додатак: крст, стр. 1436. издање на српском, 1999. година
- Многи у Хришћанству често не разликују хришћанско учење и хришћански догмат од онога што се додаје хришћанству у виду разних нехришћанских обичаја.
- Деникен и њему слични.
- Сетимо се само покушаја (промашеног) Сигмунда Фројда да докаже како јудејски монотеизам има темеље у египатској религији (погрешно повезан јудаизам са пропалом реформом Аменофиса IV).
- Као што Јеховини сведоци одричу крст, погрешно тумачећи Свето Писмо, тако чине и Назарени који на основу овог стиха закључују да је Господ у ствари обешен на вешалима.
Рубрика: Uncategorized
