20 писама Јеховином сведоку – ПИСМО БР. 11 – О ПАКЛУ – Мирослав Радошевић

ПИСМО БР. 11

О ПАКЛУ

Пошто сам ти већ нешто рекао о православном схватању пакла, наставићу о тој теми.

Понављам да нико никада, за ових 2000 година постојања Православне Цркве, није рекао да је Бог створио пакао. За цркву је богохулна и сама помисао на то[1], али то не значи да пакао не постоји. Следећи логику вашег Расела можемо закључити да не постоји ни зло. Међутим, евидентно је да оно постоји. Откуда зло ако га није Бог створио? Измислио га је ђаво – то би вам одговорио и сам Расел. Тако можемо одговорити и на питање: откуд пакао? Измислила га је и створила пала творевина. Свако постојање без Бога и ван Бога је пакао! За творевину не постоји трилема, већ само или са Богом или без Њега. Онај ко изабере ово друго бира пакао, био тога свестан, или не. Бог је апсолутан и изабравши Бога човек добија све. Тиме ни та дилема творевине није принудни чин, јер је Бог и апсолутна слобода. Бог не може натерати човека да га овај воли, јер би то онда била принуда, а свака принуда искључује љубав, а оно што човек изабере, а није Бог, води у пакао, у стање одвојености од Бога.

Откуд Раселу онда мишљење да „назови-хришћани“ мисле да је Бог створио пакао? Пошто је Расел живео у протестантској средини, а главни циљ критике протестантизма је римокатолицизам, тако је и Расел, а и потоњи његови следбеници, фокусирао своје критике на римокатолицизам. Римокатоличко виђење пакла може навести на закључак да је Бог створио пакао, мада и римокатоличка теологија јасно то негира. Закључак (погрешан) може бити изведен из јуридичког односа према Богу који гаји римокатолицизам као и из језуитског начина интерпретације римокатоличког учења. Наиме, римокатолици се односе према Богу по принципу за грех следи казна, и за добро дело, награда. Из овога се може закључити (погрешно) да је рај крајња награда, а пакао крајња казна у римокатоличком учењу. Поред тога римокатолички проповедници су често, кроз историју, у својим мисијама користили метод застрашивања, по принципу рај-награда, пакао-казна. Пакао не значи бити кажњен, већ бити промашен.

На овом месту можемо да поставимо питање о мукама у паклу. Приказивање и описивање мука у паклу је у ствари покушај човека да искаже и опише речима или сликама нешто што је ван његовог искуства. На многим местима у Светом Писму, у недостатку речи, писци су прибегавали описима и приближним поређењима, а у описима божанске славе, Божијих дела и Откривења прибегавали су антропоморфизмима. Тако и у опису пакла и паклених мука човек прибегава поређењима. Човек описује како би то изгледало када би се одвијало у овом свету.

Одакле потичу паклене муке? С једне стране од човековог спознања сопствене промашености, а са друге од присуства мноштва демона који обитавају у тим „областима промашености“. Има ли страшнијег огња од спознања и живљења властите промашености која иде у вечност? Муке тог огња човек може приказати само тварним огњем. Бог није поставио демоне у пакао да би они мучили грешнике. Демони су сами себи створили пакао богоодступништвом. Значи, они не обитавају у паклу ради мучења грешника, него су тамо јер је то њихова средина. Човек себе грехом одваја од Бога бацајући се равно у чељусти пакла, па ако демони људе онеспокојавају и муче још у овоме свету, колико ће тек у сопственом амбијенту да се окоме на човека. Демони нису никакви тамничари и мучитељи који кажњавају зато што их је Бог ту поставио ради тога. Тако пакао нема римокатолички јуридички смисао. Човек који, залутавши, падне у разбојничку јазбину не може очекивати да добро прође, ако су га ти разбојници тукли и пљачкали још у његовој кући.

Као што је праг Царства Небеског у самом човеку[2] тако је и праг пакла у самом човеку. Питање је само на која ће врата човек да закуца. Трагајући за Царством Небеским, човек трага за Божијим ликом по којем је створен, а прелазећи праг пакла човек иде у загрљај змије која ће му изнова понудити да се одрекне Бога. На Страшном суду неће Бог раздвојити само зле од добрих, неће та подела бити само међу људима. Она ће бити и у самим људима, у њиховом срцу ће зло бити одвојено. Другачије човек и не би могао да наследи живот вечни, јер зло са собом носи грех, смрт и распадљивост, а ништа од тога није својствено Царству Небеском.

Овде нисмо расправљали да ли пакао постоји или не, већ да ли је оно што Јеховини сведоци желе да прикажу као православно (назови-хришћанско) учење, то заиста. Имао сам прилику, не само код Јеховиних сведока, већ и код других псеудо-хришћанских секти (адвентиста), да видим како једно православно учење провидном манипулацијом постаје „аутентично“ њихово, а у тој замени главни адут у рукама емисара псеудо-хришћанства јесте тотално непознавање Православља од стране жртве. Жртва која нема особите везе са Православљем (крштена), као кроз маглу зна нешто о паклу (из филмова), а можда је видела у цркви фреске или иконе које приказују мучење у паклу. Јеховини сведоци још објашњавају како је пакао измишљотина, а то је лако доказати баш Раселовим закључком: „Ако је Бог Бог љубави онда он није створио пакао“ жртва у томе види веома мудар закључак, не знајући да је то итекако православно учење. Ви мало размислите и кажете: „Заиста, видео сам код њих у цркви слике које приказују пакао. Ето, они мисле да је Бог створио пакао“. Ово је крајње непоштен начин, веома низак и преварантски. Зашто би Православљу приписивали нешто што је потпуно супротно Православљу?[3] То може бити учињено или из незнања или са намером – и то веома злом намером. Ако желим да критикујем учење Јеховиних сведока не могу да то чиним приписујући им нешто што није њихово учење. Овај облик манипулације постоји у многим питањима која износе Јеховини сведоци у својој литератури.

Непоштено је стављати у уста некоме речи које никада није изговорио. Ни један православац никада нити је рекао нити ће рећи да је Бог створио пакао, али ће рећи да пакао постоји. Постоји исто као што постоји и зло, и има исти узрок. Због необавештености и незнања, Расел је брзоплето извео закључак.[4]

Можда Јеховини сведоци не знају (или не желе) да постоји нешто што се назива теодицеја, а то је оправдање које хришћани износе пред нападима безбожника и атеиста у погледу постојања зла. Управо агрументи којима је Расел кренуо у овај проблем износили су и износе противници Хришћанства: ако је Бог добар зашто постоји зло и пакао. Теодицеја је изношење аргумената у корист Хришћанства, дакле: „оправдање“ божанског добра пред атеистима. Због тога је немогуће да неко ко доказује да пакао и зло није створио Бог у исто време сматра да је пакао створио Бог. То је бесмислица.

Од Бога ти здравље!

НАПОМЕНЕ:

1. Осећамо дужност да наведемо мишљења Стубова Цркве која говоре супротно од аутора. Свети Јован Златоуст говори: „Ђаво зато и убеђује неке да мисле да нема пакла, да би их тамо и бацио. Напротив, Бог прети паклом и ПРИПРЕМИО ГА ЈЕ, да би ми, знајући за њега, тако живели да не би упали у пакао.“ (Полное собрание творений св. Иоанна Златоуста. Т. 8. Кн. 2. М., 2002. С. 786). „Знајући пак унапред да ће Њиме створени људи разгневити Њега, Бога Творца свога и, одбацивши поштовање истинитог Бога, начинити себи бездахне идоле и клањати им се, Он због тога УГОТОВИ два места, куда ће се људи пресељавати по завршетку свог земаљског живота. Прво место Он обасја вечном светлошћу и испуни изобилним и неисказаним добрима; а друго место ИСПУНИ непрозирном тамом, неугасивим огњем и вечним мукама; у прво, светло место пресељаваће се они који Му буду угодили испуњавајући заповести Његове, а у друго, тамно место бацаће се они који својим рђавим животом буду гневили Творца свог и заслужили себи казну. Они који буду у светлом месту, живеће бесмртни живот у непрекидној и бесконачној радости, а они у тамном месту мучиће се непрестано кроз бесконачне векове. Одвојивши огањ од воде и светлост од таме, Творац ОБРАЗОВА посебно свако од њих и свакоме ОДРЕДИ засебно место“. (Житије Свештеномученика Патрикија, епископа бруског. 19 мај. Житија Светих, Свети Јустин Ћелијски) – прим. интернет приређивача.
2. „… јер гле, Царство Божије унутра је у вама.“ Лк. 17, 21.
3. У памфлету који сам својевремено видео, а требало је да послужи као реклама за „аутентичне хришћане“ који су програм објављивали путем радија, стајало је да не верују да се греси опраштају стављањем новца на икону. Ово је крајње безобразан начин врбовања нових чланова. Питање које бих поставио јесте: ко верује у такав начин опраштања греха?
4. Када се у Библији говори о аду (јевр. Шеол) наилазимо на наизглед противречне стихове. Јеховини сведоци су тај проблем решили тако што прихватају само оне стихове у којима је ад представљен као беживотно место сенки и тмине (нпр. Пс. 6, 5). Тиме доказују и непостојање бесмртне душе, што приписују паганском (философском) наслеђу (иако на волшебан начин не примећују да је њихово учење по том питању идентично најгрубљем материјализму, који су гајили епикурејци у Старо доба, рационалисти и хуманисти од Средњег века па надаље, а у најновије доба позитивисти и њима слични, као и припадници милитантног материјализма – комунисти). У литератури ове секте наићи ћете на сијасет лингвистичких доказа да јеврејска реч шеол не значи ништа друго до потпуно ишчезнуће, као и мноштво натегнутих тумачења и објашњења оних цитата који недвосмислено говоре о егзистенцији душе након смрти.Ако посматрамо библијске стихове који говоре шта се дешава након смрти, видимо да у Старом Завету постоје противречности, па тако на једном месту псалмопојац каже: „јер мртви не спомињу Тебе; у гробу ко ће те славити?“ (Пс. 6, 5), а на другом: „Јер нећеш остави-ти душе моје у паклу…“ (Пс. 16, 10; Јов. 24, 12). Но, када Господ или апостоли говоре о души у Новом завету онда је то увек у контексту бесмртности душе. Наиме, у Новом завету када се говори о смрти и животу, говори се искључиво о духовној смрти и духовном животу. Тако апостол Павле каже: „И нас, који бијасмо мртви…“ (Еф. 2, 5). А Господ нас упозорава: „Не бојте се оних који убијају тело, већ оних који могу душу погубити“ (Мт. 10, 28), или како апостол Јован каже: „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот…“ (1. Јов. 3, 14). Дакле, границе физичке смрти се бришу. Но, да бисмо разрешили дилему није потребно посезати за разноразним натегнутим лингвистичким доказима. Довољно је да мало размотримо старозаветно учење о души и бесмртности. То учење није јасно дефинисано, јер су Јевреји сматрали да сваки човек без изузетка силази у шеол, а шта се даље збива није им било познато. У јудејству постојало је више фракција; то су били фарисеји, јесеји, терапевти и садукеји. Фарисеји су били формалисти и буквално су примењивали закон, Јесеји и Терапевти тежили су духовном схватању религије, чак до одрицања обредне стране, н Садукеји који су били рационалисти. Међутим, оно у чему су се ове фракције изричито разликовале и сукобљавале јесте управо учење о души, васкрсењу н постојању анђела и духовног света. Наиме, фарисеји су веровали у бесмртност душе, васкрсење и ангелски свет, док су садукеји били противници свега тога, и називали су их јудејским епикурејцима. Апостол Павле чак користи њихов сукоб (Дела 23, 68), и наста распра међу њима: „јер садукеји говоре да нема васкрсења, ни анђела, ни Духа, а фарисеји признају обоје“ (Дела 23, 8). Из овога је очигледно да они нису схватали и објашњавали реч шеол како то чине Јеховини сведоци, иако су били Јевреји, дакле одлични познаваоци сопственог језика. Због овога лингвистички доказ није ваљан, јер би у противном, Јевреји имали јединствено учење о овим спорним питањима.

Рубрика: Uncategorized