Неколико речи о православној мисији… – Ђакон Георгије Максимов

Пре неколико дана на сајту Православие.ру објављене су изјаве јеромонаха Спиридона (Баландина) у вези са допустивим границама у потрази облика православне мисије. То је на интернету изазвало бурну полемику, од које су утисци прилично мучни.
Иако нисам достојан високог имена „мисионар“ тим не мање, десет година сам дао делу, које има непосредан однос са проповеди Православља међу неправославнима и, по милости Божијој, ти напори нису били бесплодни. А пошто према делу мисије имам не мало интересовање, и ова дискусија ме није оставила равнодушним и принудила да кажем неколико речи.
Наравно, сам интервју који једноставно представља резове из других изјава аутора, без његовог знања послат од стране потпуно других људи, разабравши се уклонили су са сајта Православие.ру. Међутим у изјавама по том поводу, и сам о.Спиридон је признао да се његов став није изменио, а и редакција сајта је исто то изјавила у вези са својом позицијом, тако да тема за разговор и даље постоји.
Прво, никако ми се није допало то како су агресивно неки активисти кренули да „запушавају уста“ о.Спиридону. а при том изјављујући о неопходности „мултикултуралности“ и „трпљења према другачијем“ у Цркви,. Али, молим вас, ако сте спремни да трпите људе у „црним кожњацима“ у храму – и то је значајно – зашто не желите да истрпите то што неки јеромонах може да има мишљење другачије од вашег? Оно што говори о.Спиридон не треба изругивати и забрањивати, већ са спокојем и пажљиво размотрити и анализирати. Зашто се бојати мисли и мишљења, тим више – у питањима другостепеним (у поређењу са веронаучним)? Како је писао свети Филарет Московски, „ако је дело угодно Богу, људи га неће зауставити“. Ако је дело проповеди на рок концертима угодно Богу, да ли јавно изнесене сумње једног свештеника могу да га угрозе?
Раније ме је смућивала тенденција када је неко од црквених људи био спреман да се изругује рок музици и људима који је слушају. Сада видимо обрнуту слику – почели су да клеветају неког ко је само изразио сумњу у нека средства такозване „рок мисије“. Како се каже – из једне крајности у другу. Уместо промишљене дискусије по озбиљном питању –крици, оптужбе и смутње.
А заиста, питање о границама мисије није испразно јер постоји не само у нашој Помесној Цркви, већ и у Грчкој, например. Код нас се, претпоставимо, ограничавају проповедањем са сцене у прекидима између наступа. А ето, рок група грчких монаха, где солиста са брадом и у раси наступа на сцени са запаљивом песмом о спровођењу девица са плесног подијума у светлости која трепери – то је нормално? А бугарски свештеник који ради привлачења интересовања неверујуће публике долази на водоосвећење час на коњу, час на оклопним колима, час се спуштајући са грађевинског крана, час служећи „литургију са мобилног“ – то је нормално?
Ако није – зашто? Ако јесте – шта онда није нормално, и где је уопште та граница, када се пред нама већ налази не испуњење заповести: „Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу“ (Мк. 16:15), већ нарушавање друге заповести Господње: „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.“ Питање о границама дозвољеног у проповеди, као што видимо, поставио је не о.Спиридон, већ Господ Исус Христос!
Воле да, и када је прикладно и када није, спомињу проповед Апостола Павла у Ареопагу – тобож не примећујући да јединствену паралелу атинском Ареопагу у савременом свету представљају научно-философске конференције. И ето, например, на дионисије мистерије у време баханалија Апостол Павле није ишао да проповеда.
Друго, по мом мишљењу, остаје отворено питање уопште о томе да ли је прикладно проповед на рок концертима и изградња рок клубова при храмовима – називати високим именом „мисије“?
Мисија је пре свега проповедање Христа онима који не знају за Њега. Стални посетиоци рок концерата су у већини крштени људи који о хришћанству имају неку представу (иако и не увек истиниту и потпуну). Тако да се овде пре може говорити о катехизаторској проповеди међу недовољном уцкрвењеном омладином. Исправљање недостатака међу људима који су и овако због чињенице Крштења чланови Православне Цркве.
Нисам против тога да неко иде на те концерте да би проповедао. Тешко је заузети став у вези са таквим облицима проповеди. Мислим да ће време показати. Спаситељ је рекао: „по плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7:20). Није много времена прошло да би се могло видети и оценити плодове такозване „рок мисије“ или „бајкерске мисије“? Иако би ми лично било интересантно да сазнам: колико је људи озбиљно примило Православље чувши за њега на рок концерту? Сећам се само једно „рок мисионара“ у раси, који је пре годину дана прешао у ислам.
Али нека су проповеди на концертима – добра дела – ипак ствари треба називати својим именом и разликовати где је – проповед на концерту, а где је – мисија.
И ето, праве, истинске мисије у правом смислу речи код нас има веома, веома мало. Имао сам прилике да чујем да се инструкције за спровођење „рок мисије“ већ спуштају као препорука у крајњој мери за неке епархијална мисионарска одељења.
Пред нама је већ право фалсификовање. Јер уместо истинске мисије људе зову да присуствују рок концерту и то називају мисијом!
Ако се то назива мисијом – зашто онда не би назвали мисијом и све остало? Јер код нас има не мало делатника који искрено говоре: ето, прошао сам градом у раси – то је мисија; ево, стоји храм са крстом – то је мисија; ето, у храму служим сваке недеље – ето мисије! Можемо доћи и то тога да сам, ето, зевнуо на јавном месту и прекрстио уста – и то је мисија!
Таквих „мисионара“ код нас има као песка. А ето, ко проповеда Кинезима, Вијетнамцима, Таџикистанцима, Азербејџанцима итд? Заиста чак сада не треба ни учити њихов језик и слати мисионаре у њихове земље – они су сами дошли и научили наш језик. Где ћете боље услове за мисију? Отац Сергије (Рибко) иде и проповеда на рок концертима – одлично, нека му Бог помогне. Али зашто нико не иде на пример на вијетнамску пијацу, да би проповедао вијетнамским трговцима? Или кинеским студентима? Или таџикистанским гастарбајтерима? Хајде макар да узмемо Москву – овде је премного оних који немају никакву представу о Православној вери. Ту су и далеко не најгори синови и кћери Руске Цркве. Зашто се онда нико од њих не бави истинском мисијом у пуној и истинском смислу те речи? У последњим годинама се чује само за оца Данила Сисојева, који врши и службе на татарском и издао је молитвеник на татарском. Није се уплашио да оде и проповеда и на сабантуи . А где су остали?
Да, многи одлазе болеснима, многи иступају у амфитеатрима, други одлазе у затворе и раде са веома проблематичним људима. Трећи прехрањују дечије домове, четврти много година одговарају на писма људи, наступају на радију, телевизији, пети држе катехизаторске беседе, шести организују поклоничка путовања – слава Богу! То је велики труд. Неизоставно све то треба чинити. Али, то није – мисија.
Зашто дакле У Москви има толико мало истинских мисионара и истинске мисије? А у целој Русији? А ван ње? Зашто Грци могу да пошаљу мисионара на Мадагаскар и након пет година има 12 хиљада обраћених, а ми не можемо? Зашто ти исти Грци или православни Американци могу да формирају истинске мисије у Африци, Јужној Америци, Индонезији, Албанији . а ми, Руси, не можемо? Сви наши малобројни примери спољашње мисије – о.Дионисије Поздњејев у Хонг Конгу, о.Олег Черепанин на Тајланду, о.Алексеј Трубач у Монголији – јесу случајеви искључиво њихове личне иницијативе, која у Руској Православној Цркви никакву подршку нема. Сем у најбољем случају на речима. Заиста ако би наши православни активисти мало више о томе размислили и мало више учинили – и ми би сада имали истинску мисију, достојну славе наших великих подвижника прошлости – Светог Николаја Јапанског, Светог Инокентија Аљаског, Преподобног Макарија (Глухарева), др.
Ето још пре неколико година Александријски патријарх се обратио нама, активним чедима Православне Цркве (узгред и то је било објављено управо на Православие.ру) говорећи: „Обраћамо се духовништву, монасима и свим православним верницима, који осећају да могу помоћи мисионарском раду и допринети олакшању живота нашој афричкој браћи и сестрама. Молимо их да дођу код нас у Патријаршију и учествују у том предивном и сложеном делу. Свако ко је у стању да осети бол свог сабрата може помоћи развоју у јачању делатности наше Мисије. То је место за сваког. Ми се увек молимо за оне који помажу наш мисионарски рад… Уопште може се рећи овако – ако се називаш мисионаром мораш доћи у Африку.“
И шта, да ли се макар један од оних који код нас воли да расуђује о мисионарству – одазвао и отишао? Колико знам – не. И не треба само незнабошцима и муслиманима проповедати. Реците ко код нас проповеда Јеврејима? Нико! К проповеда римокатолицима? Нико! Ко проповеда расколницима? Нема ни мисли налик на то,, иако је пре револуције у Русији мисија против раскола била један од главних мисионарских праваца! И ти исти љубитељи такозване „рок мисије“ зашто не иду например у САД, Европу или Јапан да би тамо проповедали на рок концертима људима који ништа не знају о Православљу? Нешто нисмо чули ни за систематску проповед свим рокерима странцима који долазе на гостовање у Русију. Ту једноставно истинске мисије нема!
Ето о томе треба говорити. И не само говорити већ и делати – јер то је заповест Самог Господа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин.“ (Мт. 28:19-20). Ако у целој Руској Православној Цркви нису само појединци који не испуњавају то, већ чак просто бивају свесни неопходности испуњења те заповести – то је признак да су наш црквени живот и свест болесни. Код нас воле да говоре да је Руска Православна Црква највећа и најмногобројнија из Помесних Цркава. Зар то онда није највећа срамота што се највећа Црква мање од свега бави спољашњом мисијом? Мене као Руса било је срамота када сам сазнао пре неколико година да мисионарску иницијативу о.Дионисија Поздњејева финансирају православни Американци, а не Руси. Да мисију у Африци подржавају чак православни Финци, али не и Руси.
И мислимо да омладину која долази у Цркву можда има смисла оријентисати не само на „православне рок клубове“ и „православне борилачке секције“, колико на православну мисију – посебно на спољашњу. Ту је и егзотика и романтика и место подвигу, и молитви, и најјачи подстрек за истинска дела и хришћански живот, лично осмишљавање вере и побољшања реалних односа са Богом. Зар то није најбоље улагање напора активних младих људи?
Да не говорим већ о томе колико висока обећања се дају мисионарима у Светом Писму: „Нека зна да ће онај који обрати грјешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти, и покрити мноштво гријехова.“ (Јак. 5:20) и „Разумни ће се сјати као светлост небеска, и који многе приведоше к правди, као звезде вазда и довека.“ (Дан. 12:3)
Желео бих да завршим са неколико цитата.
Свети Филарет Московски у писму Цару пише: „Света Црква има потребу за проповедницима Вере, за објављивање Вере у суседним земљама – Кини, Јапану, Америци, Тибету, Бухару, Хиви, Кохану, Персији, Турској и у свим европским државама латинског, лутеранског и реформаторског исповедања.“
Свети Николај Јапански у свом „Дневнику“ пише: „Идите у све народе, проповедајте“ – речено је у садашње време ником другом до нашој Православној Цркви, наследници Апостолске Цркве. Управо Руској Цркви… Непрестано је присутна мисао о томе да при Св. Синоду мора да постоји мисионарски комитет: 1. за рађање и васпитавање мисионарске „мисли“ (да не говоримо већ о „стремљењу“ – то треба чекати још сто година) у духовним институцијама; 2. за рађање и развој мисија ван земље. Колико је већ овде било „квази“ мисионара! Да ли је од оца Григорија до оца Сергија био макар један истински мисионар. Ниједан. Зато су сви и отишли. Зашто? Очигледно зато што у духовно-школским установама нема ни мисли о мисионарству. Идите, научите све народе – као да тога у Јеванђељу нема. Иако то чују сви и знају напамет. Нема код нас мисија у иностранству! У Кини, Индији, Кореји, овде (у Јапану – прим. преводиоца) су мора и океани незнабоштва . све лежи у мраку и сенци смртној – а ми? Ми смо пас на трему! Не могу да се дотакну Православља „оно је свето“! Па зашто га онда не јављате свету?“

p.s. Да ово једноставно не би био само још један чланак, предлажем људима који реално желе да узму учешће у православној мисији, али још не знају како – могу да ми пишу на [email protected]. Размотрићемо могућности и перспективе.

Рубрика: Из искуства мисионара, Христови мисионари