20 писама Јеховином сведоку – Уместо увода – Мирослав Радошевић

УМЕСТО УВОДА

О учењу Јеховиних сведока знао сам колико и о свим другим псеудохришћанским учењима протестантских секти. Нису ме посебно интересовала, јер сам сматрао да онај ко приступа хришћанском учењу са најискренијим поривима, убрзо мора схватити где је грешка у римокатоличком, као и у протестантском учењу, за шта није потребно нарочито богословско знање, ваћ познавање основних истина, као и извесних чињеница из историје, посебно хришћанске.

Појава римокатолицизма везана је, поред мноштва других узрока, за увођење новитета у изворно хришћанско учење, што је резултовало одвајањем западне цркве од источне, која је наставила да чува и живи истинско, Апостолско Хришћанство. Након одвајања римске цркве и појаве римокатолицизма 1054. године, источна Црква, Православна, оставиће потпуно другачији траг у историји од римокатолицизма. Неколико векова после одвајања римске цркве (XVI век), а због појава и тенденција унутар ње које су се неретко косиле са елементарним хришћанским начелима, јавља се реакција која прераста у реформаторски покрет. Та реакција била је више отпор и критика римокатолицизму, него што је била жеља за истинским Хришћанством.

Не треба сумњати у добронамерност и тежњу за истином реформаторског покрета, но он је ипак само реакција, и протестантизам изникао из реформације, не би ни постојао да није било узрока – римокатолицизма. Протестантизам, посебно онај пренет на тло Америке, одлази у другу крајност. Да би се ослободио неприкосновене хегемоније папске столице, одлази у крајњи либерализам, који резултира појавом мноштва групација и организација заснованих на сопственом схватању хришћанства, а неретко и на личном виђењу појединца, родоначелника неке од тих заједница. Тиме протестантизам прихвата сопствену визију Хришћанства, која за већину постаје и критеријум помоћу кога одређују да ли је неко учење хришћанско или не. Ова доктрина је основни стуб сваког псеудохришћанског учења, јер њоме учење даје кредибилитет самом себи. Из тог разлога данас постоји преко 23000 разних организација, групација и вјерских заједница (тачније, секти) које претендују на изворност и оригиналност, тј. које тврде да су једино истинско Хришћанство. Тако имамо читав спектар разних учења, од оних која су блиска изворишту (римокатолиоцизам) и која представљају званичне протестантске струје (лутеранство, англиканство…), до оних која су у суштини, прави конгломерат разноразних учења неретко са примесама супротним хришћанству (мормони), морбидним доктринама (нпр. Давидови адвентисти седмог дана – Лоза давидијанаца). На срећу, ове последње су малобројне по чланству. Поред тога протестантска учења често завршавају у скептицизму и агностицизму што показује да за основ имају пуку спекулацију, хладног разума.

II

Са учењем Јеховиних сведока дошао сам у додир стицајем околности, наиме, у случајном сусрету са једном пријатељицом сазнао сам да је њена мајка постала припадница Јеховиннх сведока. Након извесног времена та пријатељица постала је моја супруга. Разговор о вери с њеном мајком постао је неизбежан, те сам морао упознати њихово учење у основним потезима. Очекујући да ћу се сусрести са каквимтаквим богословским системом, размишљао сам у том правцу. Међутим, сваки богословски дијалог је изостао, а ишчитавањем литературе Јеховиних сведока, моје првобитно чуђење прерастало је у шок. Имао сам утисак да сам се обрео у лавиринту искривљених огледала. Учење Јеховиних сведока наликовало је на одраз у кривом огледалу. Хришћанска истина наизглед је била ту, али искривљена и деформисана. Истинска опасност управо и јесте у полуистинама. Могао сам да разумем да човек погреши или да падне у заблуду, али да се одрекне логике, то ми је било неприхватљиво. Не ради се о високом умовању, о логици која истражује неке тешке области, већ о елементарној логици којом свакодневно спознајемо свет око себе. За анализу учења ове секте није потребно богословље, већ превасходно логичко мишљење.

Јеховини сведоци се не либе да и најјасније чињенице или историјске податке представе на искривљен начин, прекрајајући их и прилагођавајући сопственим циљевима. То можда не би било тако страшно, осим за саме чланове секте, да полуистине и неистине директно не вређају оне који нису Јеховини сведоци.

Ишчитавајући литературу Јеховиних сведока, ја сам само препознавао и указивао на контрадикторности, полуистине, па чак и отворене неистине и манипулације, не мислећи, при том, да износим ишта своје. Ако Јеховин сведок неће да буде православан, нико га на то и не нагони (сачувај, Боже – вера и љубав подразумевају слободу), али онда мора признати да је обманути Јеховин сведок. Да је свесно, ради неког циља и интереса, прогутао сервиране лажи, извртање историје Хришћанства, која је коригована тако да обезбеди веродостојност њихове науке. На пример: треба им 607. г. пре Хр. како би уденули 1914. као годину Христове парусије (невидљиве присутности), па, повуци-потегни, прогласише је за годину када је израелска нацпја изгубила суверенитет, јер, рачунају, ко ће то проверити? Ради се о далекој прошлости где је свака манипулација могућа! А ти када видиш како се све савршено сложило, као два и два четири, и не мислиш више на 607. као на позајмљену и непостојећу годину. А на то се и рачуна: прво, на твоје незнање; и друго, на твоје поверење, тј. лаковерност. О овоме ће бити речи, али хоћу само да кажем: буди ти Јеховин сведок, али признај да си обманут, слаган, да верујеш и пристајеш на лаж, упркос очигледним доказима; башкари се у сопственом потирању логике. Али, ако нећеш да признаш обманутост, онда мораш, хтео-не хтео, да се одрекнеш разума. Зашто је то тако, сазнаћеш из писама која следе, а која посвећујем сваком обманутом Јеховином сведоку. Молим вас да прочитате ова писма, јер су она послата на адресе свих Јеховиних сведока и осталих псеудохришћана.

Ако вам је забрањено да читате исповести бивших чланова, ви прескочите првих стотињак страна, али ако вам је забрањено да читате сопствена писма, онда је то највулгарније и најниже задирање у интиму сваке личности, против чега ћете, надам се, јуначки устати! А ово јесу писма упућена на вашу адресу. Читајте их као да су само за вас писана!

III

О настанку и историји организације Јеховиних сведока нећемо говорити хронолошки, јер има довољно литературе која нам даје информације о томе. Размотримо настанак организације на основу података које нам дају сами Јеховини сведоци, али са критичким освртом, који ће бити и полазна тачка нашег истраживања.

У књизи „Човечанство у потрази за Богом“[1] на стр. 350, под насловом „Младић у потрази за Богом“, дат је кратки приказ живота Чарлс Тејз Расела, оснивача друштва које ће бити основ за стварање организације Јеховиних сведока: Zion’s Watch Tower society. Овај текст нам говори како је „1870. врло побожан младић Charles Taze Russell (1852-1916) почео постављати бројна питања о традиционалним учењима цркава Хришћанства. Био је презбитеријанац, а касније конгрегационалист. Међутим, збуњивала су га учења попут предодређености[2] и вечног мучења у паклу.“

У наставку се наводи како је почео да проучава Библију: „Још као старији тинејџер, Расел је заједно са другим младићима оформио групу која се сваке недеље састајала ради проучавања Библије. Та је група почела анализирати разна библијска учења, као што је бесмртност душе, Христова откупна жртва и Његов други долазак. Године 1877, у доби од 25 година, Расел је продао свој удео у очевом уносном послу и започео каријеру пуновременог проповедника“.

Затим се говори о Раселовом раду и издавању првих примерака „Zion’s Watch Tower and herald of Christ’s presence 1879. која je данас позната као „Кула стражара“. Текст завршава: „Људи који су се придружили Раселу у његовом дубинском проучавању Библије постали су познати једноставно као истраживачи Бибилије.“

Даљи историјски ток дознајемо у наслову који следи: „Повратак библијској истини“,[3] где стоји: „Проучавање Библије је Расела и његове сараднике навело на одбацивање назови хришћанских учења о тајновитом „пресветом тројству“, о урођеној бесмртној људској души и вечном мучењу у паклу. Одбацили су поделу која је захтевала да се свештенство, школовано по семеништима, издваја од лаика као посебна класа. Жеља им је била вратити се скромним почецима Хришћанства с његовим скупштинама које, без помисли на плату или накнаду, предводе духовно ослобођене старешине“.

Овде ћемо се зауставити и почети нашу анализу. Видимо да су Расел и његови сарадници одбацили „назови-хришћанска“ учења. Шта можемо да закључимо из тога? Ако су сва учења „назовихришћанска“ која су одбацили Расел и његови сарадници, које је учење истински Хришћанско? Очигледно оно које је почео да проповеда Расел, то је закључак који произилази из датог текста. Међутим, да би Раселово учење било истински Хришћанско мора бити у потпуности испуњен један услов, а то је да су резултати Раселових „дубинских“ проучавања Библије апсолутно тачни, јер као што видимо, из тог проучавања произашли су закључци који оповргавају извесна „назови-хришћанска“ учења. Дакле, по Јеховиним сведоцима истинско Хришћанско учење свету открива Расел. Иако данашње учење Јеховиних сведока представља разрађенији и комплекснији систем, у основи и оно има, као критеријум истинитости, претпоставку да су Раселова проучавања Библије тачна, јер у противном не би ни било Јеховиних сведока.

Из самог текста видимо да је Расел био и те како убеђен у истинитост својих закључака и учења. Међутим, у једном његовом запажању о паклу[4] откривамо колико је уствари било „дубинско“ његово истраживање. Но, тема нашег разматрања и јесте утврђивање ваљаности учења Јеховиних сведока. Да ли је Раселов приступ нешто ново? Није! Он нити је први нити последњи који је на основу сопствених закључака утврдио да је само он проповедник истинског Хришћанства. Сетимо се Јозефа Смита (1805.), оснивача мормона, који је такође утврдио да ни једна постојећа организација није истински Хришћанска; Вилијема Милера (1781.) оснивача адвентиста 1835; Р.Г. Спарлинга оснивача Христове духовне цркве – пентекосталаца; Самуила Хенриха Феликса, оснивача Назарена (1823.); Фридриха Вилхелма Шварца, оснивача Новоапостолске цркве (1863.); Мери Ен Морис Бејкер Глоувер Петерсон Еди (1821.) – основала Хришћанску науку која 1895. мења назив у „Прва црква Христове науке“, и др.

Оно што је у основи заједничко за све наведене осниваче верских заједница и псеудохришћанских учења јесте да су дошли до закључка како постојеће заједнице нису истински Хришћанске (углавном протестантске), да зато треба сами да почну са проповедањем „истинског“ Хришћанства, те да је једино њихово схватање Хришћанства исправно и једино њихово тумачење Библије тачно. Многи од њих су тврдили да су наредбу за проповедање „истинске“ науке добили изравно од Христа.

Као што смо видели исте карактеристике има и Раселово схватање и разумевање Хришћанства. Да ли су Расел и његови „истраживачи Библије“, потоњи Јеховини сведоци, проповедници истинског Хришћанства, или су само један од мноштва сличних покушаја одвајања од јаловог тла протестантизма, јесте питање које ће бити размотрено у овом истраживању.

НАПОМЕНЕ:

1. Watch tower bible and tract society of New York, INC 1995, Croatian.
2. Учење о предодређености (предестинацији) је типично протестантско што указује да Расел није чак проверио да ли римокатолицизам има слично учење.
3. Исто стр. 353.
4. Исто стр. 350.

Рубрика: Uncategorized