Живот за Христа! – Свештеник Алексеј Лимарев

Неко време након почетка школовања знао сам оца Данила само споља, без обзира на то што смо учили заједно у истом разреду. Сво време сам желео да се упознам са њим, јер је улазио у „круг“ посебних, привлачних студената… У тај круг су улазили људи који су се одликовали нечим необичним – неко је сам сликао иконе и припремао боје, неко је савршено знао стране језике, неко је проучавао древно појање или западну философију. Укратко, ти млади људи су за остале били пример и светлост у црквеном животу.
Познанство са њим се догодило уз посредовање оца инспектора семинарије. Сећам се да је Данил био редар и да је читао неку велику и мудру књигу, вероватно неког философа. Философију – и античку и средњевековну је знао одлично и волео је да размишља о њој. Почео сам да разговарам са њим о књизи и ускоро се нашем разговору придружио инспектор, који је почео да кори Данила јер се причешћивао на сваком богослужењу. Данило се заиста трудио да се причести сваке недеље и говорио да то захтева светоотачко предање. Говорио је да се богослужење врши да би се људи причешћивали, а не да би присуствовали као посматрачи са стране.
Ту је почела богословска расправа потпуно „зеленог“ студента прво године са уваженим свештеником, монахом, игуманом, инспектором Семинарије. Међутим, Данило је на равној нози одговарао и то не из своје главе, већ управо онако како је у историји било прихваћено да се одговара на правим богословским скуповима – на основу канонских правила, изрека Светих Отаца и текстова богослужења, свештеничких молитви, које су нам тада биле непознате… Укратко, Данил је са лакоћом дао основу томе да сваки човек треба да се причешћује на свакој Божанској Литургији. Отац Инспектор је одговарао Данилу да то није традиција, да није прихваћено, да је неопходно постити и вршити правило. На то је Данило потпуно спокојно одговорио: „Ја сва правила извршавам“. Инспектор није могао да поверује у то јер није знао његову унутрашњу страну живота. Он је сваки дан читао келејно богослужбено правило и успевајући да на време да испите и колоквијуме, истовремено је не само успевао, већ свакодневно доживљавао Литургијски живот Цркве…
Свако од наших студената је имао неко послушање. Један је био ризничар, други је био уредник студентских новина. Данил је имао послушање да пази на богослужбени устав. Иако му то није ишло за руком јер је његова љубав према ревносном вршењу богослужења захтевала непрестано понављање тропара, то није дозвољавало наше студентско функционисање – студентска богослужења су повезана са непрестаним процесом учења, а такође строгим и обавезним режимом. Та богослужења са понављањем тропара и стихира одузимали су доста времена, па су се зато потрудили да Данила помере са те дужности на коју су поставили лојалнијег човека.

Књиге уместо лекција

Данил је редовно ишао на семинарска предавања. Посећивао их је јер то било једино време на којима би могао да се посвети читању књига. Ствар је у томе што се студентско битисање одвијало веома интересантно: на лекцијама су обавезно морали да присуствују сви и да седе тако тихо да би се чуло како оловка пише по свесци. То је било време краја 80-их и почетка 90-их. У то време су тек почели да издају духовну литературу. Свето Писмо је још увек била реткост, иако се негде и појављивало у продаји. Међутим, садржај академске библиотеке није могао да се пореди ни са чим – у њој су се чувале ретке књиге, почев од 16-17. века, као и доста литературе на страним језицима. И наравно, студент Данил се потрудио да се користи том ризницом. То је веома волео предавања јер му у то време… нико није сметао да се преда размишљањима и читању књига из академске библиотеке. У друго време није било могуће учење, јер је Семинарија живела братством љубави, заједничких интереса, ревности по Богу и најглавније – младалачком страшћу!
Зашто није слушао предавања? Поставио сам му то питање једном приликом, на шта ми је потпуно искрено и са смирењем одговорио: „Све оно што нам предају ја већ знам“. Ствар је у томе што су његови родитељи пришли вери још као студенти, 70-их година. И своју веру су предали првенцу који се тада родио – Данилу. Без обзира на совјетска времена, хришћани су живели као једно братство. Књиге сачуване у злим годинама читале су и училе скоро напамет. Сада, при изобиљу литературе већ нема такво односа страхопоштовања према књизи. Штавише, крајем 80-их, када се припремало прослављање хиљадугодишњице Крштења Русије и формирало одређено отопљавање односа према Цркви, неки академски предавачи су наступали са лекцијама у Москви. Данил је још тада слушао Осипова и неке друге. Он их је лично знао, лично је усвојио тај материјал који смо ми – његови вршњаци – тек почели да усвајамо. Зато му није било интересантно да слуша предавања, желео је да сазна нешто ново.
Он је имао изузетну радну способност. Једном приликом је рекао да нема ничег тешког у томе да за један дан прочита две или три књиге. Запрепастио сам се: „како за дан две или три књиге?“ За њега је то било једноставно и природно. Он је читао очима, читао толико брзо да је сем уметничке и богословске литературе сваког дана успевао да прочита богослужбено правило у данима када нисмо присуствовали у храму. То не значи да није ишао на службу. Када је то било могуће, Данил је посећивао храм са свима. Када је певао у хору, недељом и празником или у „десетки“ – када је носио послушање појца за певницом. Али сем тога, он је свакога дана увече вршио вечерњу и јутарњу службу и то по уставу – како је одређено, са библијским песмама. За нас је то било откровење јер се нигде у храму не служе библијске песме сем у дане Великог Поста. Нашој браћи која су за разлику од Данила улазили у Цркву немајући такво богослужбено искуство, требало је заиста, неколико месеци да би усвојили ту науку.

Изузетни богослов

Јединствено памћење, способност да брзо чита и усваја знање давали су Данилу могућност да се слободно осећа у богословљу, тј. и да га воли и да га познаје. Ми смо волели богословље, али ретко ко је могао да се „похвали“ да заиста познаје учење Светих Отаца. Управо зато су га многи студенти волели. Из истог разлога је имао много проблема са предавачима. Нормално, када студент у свом знању превазилази учитеља, то не може а да не изазове одређену недоумицу. Веома често су га доживљавали као хвалисавца, самоука, бубалицу.
До недавно у православном свету га МНОГИ НИСУ ДОЖИВЉАВАЛИ КАО ОЗБИЉНОГ БОГОСЛОВА. Међутим то мишљење оповргавају пре свега догађаји који су повезани са успостављањем јединства РПЦ (Московска патријаршије) и Руске заграничне Цркве. ЧЛАНОВИ КОМИСИЈЕ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ СУ НАКОН УСПОСТАВЉАЊА ЈЕДИНСТВА ЗВАЛИ ОЦА ДАНИЛА КАО САВЕТНИКА, да би погледали како су се у историјској перспективи вршила слична обједињења. Ја сам такође имао доста питања, на шта ми је о.Данил буквално за пет минута рекао каква је била ситуација са сличним проблемима раније и који је могуће путеве њиховог решавања данас он видео. Притом му за то није требало да гледа у књигу. Не, он је износио информацију коју је добио у Семинарији из сећања брзином којом се не могу налазити подаци на интернету.
Међутим, у исто време без обзира на своју истинску љубав према богословској науци Данил је веома волео људе и није подносио усамљеност. Њему је непрестано био потребан друг, колега, саговорник и зато се његово присуство на предавањима претварало у одређено стваралачко сазнање, стваралачку обраду тога што је прочитао. Повремено када је нешто из речи предавача „секло“ његов слух, он би тако скочио од књиге, погледао кроз наочаре на предавача и подигао руку, изговоривши одмах неколико цитата којим би га збунио.
Колико год да би Данил покушавао да мекше приђе решавању неког питања није успевао. Тај изузетни, љубвеобилни, али како се чинило, истовремено и оштри карактер није омогућавао да се одмах са њим нађе заједничка тачка. Управо супротно, човек би се чак унеколико и удаљавао од њега. Међутим познајући Данила, може се рећи да је имао истинску љубав, љубав према сваком човеку, чак и према људима далеким од Цркве. За о.Данила је такав човек захтевао више бриге од нас хришћана, јер је страдао од недостатка вере и љубави. А о.Данил је желео да подели радост вере, ту велику ризницу којој је сам приступио. Он би се искрено запрепастио, како је било могуће не разумети то, како је било могуће не познавати веру када је то тако лепо!
Данил је веома волео богословље. Али не само као православну философију. Он је љубио сваку пројаву Православља у животу. Тачније, љубио је сами живот са Бог и сваки тренутак је био скупоцен за њега.

Пасхално појање

Понекада би се заустављао и говорио: „Послушај… Послушај, како предивно звучи стихира Пасхе“. Давао је тон, а сам почињао да пева мелодију на византијски мотив. Истовремено је живео у нашем свету и са Богом, у свету богослужења, који је испуњавао читав његов живота независно да ли је учио, служио или разговарао са човеком. Та друга страна његовог живота се показала веома јасно у време учења у Семинарији.
Он се непрестано бавио преводом руског начина записа музике на италијански, тј. савремени нотни систем. Сматрао је да је истинско појање који је био у богослужењу у прошлости, у 14-16 веку сада изгубљени. Та љубав се затим изразила у богослужењу у његовом храму. Сем једногласног или исоног појања он је створио и народно појање. И људи со по правилу појали једним тоном, без икакве разлике у гласовима. Имали сте задивљујуће осећање када поје цео храм. Макар и не толико складно и са лепотом хорског појања, хармонијом на коју је навикао савремени човека. Међутим, то је била хармонија људских душа. Таквој хармонији је увек стремио, без обзира на спољашњу оштрину, јер је она била само споља.
Изнутра је горео истином, животом, љубављу. У студентским годинама је практично сво слободно време преводио нотне записе, чиме је заразио многе друге. Чак и оне који уопште нису имали музичко образовање. Међутим, Данил је умео да заинтересује, јер је то сам веома волео. И та особина: љубити нешто и предавати љубав другима – сачувала се, заиста, до последњег дана.
Завршивши Семинарију, он је без сумње желео да остане на Академији, али му нису дозволили јер је о.Данил већ био породични човек и примио свештени чин. У то време је постојао катастрофални недостатак свештенослужитеља. Зато је послан на парохијско служење, тако да је Академију завршио касније.
Однос педагога према оцу Данилу је био различит. Видели су у њему талентованог младог човека, али га нису могли разумети до краја. Са једне стране одрастао је у совјетско време, његов отац је у то време примио свештени чин. Зато је црквена атмосфера совјетског времена – традиција у којој је био васпитан. Она се одликовала одређеном трпељивошћу, чак бих рекао, неким либерализмом. И тим не мање могао је да на црквени живот гледа другачије, са позиције ревнитеља чистоте вере. Истовремено су оца Данила неосновано оптуживали за католицизам, јер је врло јасно стајао на такозваној јуридичкој позицији искупљења, јер је сматрао да је то став Светог Григорија Богослова и отаца – Кападокијаца.
Опет, неки су га сматрали дисидентом и неообновљенцем јер се трудио да се врати животу првохришћанске заједнице.

Наше срце вам је отворено

Чега се још сећам из студентских дана… Један студент је да би се погрузио у богословску науку на вратима своје собе написао „другови су крадљивци времена“. Данил је био потпуно другачији човек. Он је успевао све. И његова жива природа, његова љубећа душа је тражила пријатеље себи. Није могао да се заустави са једним или два друга. Он је био отворен за све и свакога.
Без обзира на то што смо могли имати потпуно другачије погледе на одређене проблеме, он је могао са црквене тачке гледишта да оцени моје мишљење или мишљење било код другог човека. Међутим, то није значило да није љубио човека са ким је ватрено полемисао.
Сећам се једног таквог случаја. Након завршетка Семинарије један од наших вршњака је унеколико отишао од црквено-парохијског живота, иако је наставио да иде у храм, причешћује и исповеда се. Имао је неке проблеме са здрављем, а затим се догодила несрећа у породици. Међутим то је био наш студент и без обзира на све о.Данила га није одбацио и на сваки начин га је подржавао – и материјално и морално. Непрестано је ишао њему, позивао га код себе у госте и колико је могао трудио се да му помогне да остане у Цркви. И до данас су сачували веома присне односе.
Уопште он је на сваки начин помагао људима који су већ изгубили веру, изгубили Бога, изгубили саме темеље живота. За сваког је имао времена. За дивљење је што при таквој заузетости ни једном човеку није одрекао реч подршке, реч утехе. Једино што није схватао је – како човек може а да не види истину. Зато је имао јавну полемику и са протестантима и са представницима ислама и са многим другим конфесијама. Али о томе ћу речи касније.
Желео бих да се присетим семинарских година, и то стања његове душе, врло стваралачке и ревносне, која је све живо доживљавала. Истовремено и душе веома нежне и рањиве. Зато су „мале трагедије“ које су се догађале, како то обично бива у младим годинама, избацивале га из колосека. Тада би туговао и плакао, плакао као мало дете. У то време је отварао Канон Пресветој Богородици, ишао око Лавре и читао га. И ко је могао, ко га је знао – прилазио би и заједно се молио са њим.

Санаследница вечног живота

И ето, наступило је време да се ступи у брак. Интересантне су неке околности његове женидбе. Упознавши се са прелепом девојком, схватио је да га њена породица неће прихватити. Постојало је чак и отворено непријатељство од стране будућег таста – „чувај се, обиђи наш дом када пролазиш“. Слава Богу, све то је касније нестало.
Али ето дошао је дан свадбе. Венчао их је о.Дионисије у гимназији „Радоњеж“, коју је тада водио његов отац – о.Алексеј Сисојев. Од невестиних званица није било никог. Ни мајке, ни оца – венчање је било тајно за њих. Његова невеста је била управо као библијска Рута, која је оставила своју отаџбину ради Господа. Зато је требало свадбу да сакрије од родитеља. Међутим, са тачке гледишта канона то је оправдано, пошто је девојка бича пунолетна. По црквеном праву у случају забране родитеља на брак, одлуку је мога да донесе самостално.
Супружници су живели у одвојеном стану- родитељи матушке оца Данила су имали такву могућност – пружити ћерки не само образовање, већ и могућност да самостално живи. И околности породичног живота су се развијали као у неком роману. Како то обично бива када се двоје младих људи воле и ступају у брак, појављује се још једно жељено и мило биће са којим су спремни да поделе своју љубав, живот и све оно што им је драгоцено. Када је Јуља по срцем носила нови живот, постало јој је лоше. Једном приликом је то приметила њена мајка. Када су отишле заједно до лекара он је рекао да постоје мале сметње али да то апсолутно не утиче на ток трудноће. Можете себи представити реакцију мајке која је у једном тренутку постала и ташта и бака, што тог петка 13-ог никако није улазило у њене планове. Можем осамо претпоставити како се развио скандал, али је на крају, слава Богу, све било изглађено. Заједничко стремљење ка Христу је претегло. Родитељи су схватили да је то живот њихове кћери и није могуће урадити ништа. Главно је да људи буду заједно, схватали један другог.

Пречитана Библија

До сада се сећам његове Библије, коју је буквално толико читао да се за пар година просто распала. Имао сам прилике да је састављам, па сам повез урадио са металним уметком да би му послужила веома дуго.
Што се тиче мисије и живота парохији – о томе би могли говорити и други људи, који су у последње време били блиски са оцем Данилом. Једино што могу рећи да љубав ка Православљу и његово истинско знање, знање Бога, није дозвољавало оцу Данилу да спокојно гледа на то што многи људи не познају Господа.
У једном од последњих сусрета када смо са њим разматрали планове и перспективе мисије у будућности, о.Данил је рекао: истински мисионар може бити само онај ко види да се други налази у опасности, опасности духовној, да не може наследити живот вечни због својих убеђења. Да се не може приближити Богу имајући моралне заблуде или заблуде у вери. Из тога је исходила читава концепција оца Данила: „Човек који је неморалан, неискрен, који не тражи истину, не може пронаћи праву срећу у животу“. Та свест је и давала силу његовој мисионарској проповеди. Зато је ишао не устручавајући се, не збуњујући се и не бојећи се опасности. Није имао лажни стид пред протестантима, муслиманима, пред људима који једноставно пролазили улицом. Ишао је улицом и када би видео човека, заустављао би га и могао је потпуно једноставно да говори о томе што узнемирава, што брине тог човека. Покушавао је да му покаже пут савладавања те несреће, животне трагедије.
У исто време ја сам живео недалеко од његовог храма и зато сам имао могућност да често посећујем његов храм, разговарам и видим то што се догађа у његовој парохији. Један дан би ишао протестантима, сутра муслиманима, прекосутра би служио молебан за Татаре на њиховом језику (то је био јединствен случај и он га је служио сваке недеље!) и плодова је било јако пуно. Међу најближим помоћницима имао је много Татара.

Полемика о вери

О.Данил се није бојао ничега. Разговарао је и са људима који су себе сматрали вернима и са члановима секти. Са дозволом администрације или духовног старешинства он би договарао сусрет, где је долазио сам или са једним или два своја помоћника. Они нису учествовали у сусрету већ су једноставно учили аргументе, гледали како о.Данил мисионари. Говорио је само он. Њему нису били потребни помоћници јер је он за свог помоћника сматрао Бога.
Око оца Данила би седело 30-50 понекада и 50 протестаната. У почетку би он постављао питања, а затим би на њих одговарао сам. При том их је задивио познавањем Светог Писма. Обично протестанти одлично познају текст Библије, међутим, он није само цитирао, он је напамет знао огромне фрагменте. Знао је новозаветне стихове за које постоје пророчанства старозаветних пророка. Знао је како та места тумаче Свети Оци златне епохе хришћанства, знао је шта о томе говоре тумачи средњег века.
Могао је навести оригинал на ивриту или на грчком. Не може се рећи да је он знао иврит сјајно или да је слободно могао да чита на старогрчком језику. Он је познавао језик уз речнике. Међутим, тешка места Светог Писма памтио је у оригиналу. И што је најважније знао је како су та места схватали носиоци тог језика. Могао је поредити верзије: грчку, древно-јеврејску, сиријску и словенску. Како је говорио Свети Игњатије Брјанчанинов: „његов ум је пливао у водама Светог Писма“. То је заиста било јединствено. То је поражавало протестанте и доводило их у ћорсокак. На питања која је постављао нису могли да одговоре. У исто време није било потања на које не би могао да одговори о.Данил.
Нешто слично било је и са муслиманима. Договоривши једном јавну расправу о.Данил је на њега звао своје студенте из семинарије који су били сведоци како он лако влада текстом Корана, како поставља питања, како упоређује тешка места коранских текстова и открива унутрашње противречности који постоје у том тексту. Након тога су многи људи са недоумицом гледали на своје учитеље – имаме не схватајући како нису у стању да познају Коран као што га зна православни свештеник.
О.Данил не збуњујући се нимало, предлагао је да се сусретну још једном и да се припреме са одговорима на питања на која нису могли да одговоре тог пута. Штавише, он је и раније предлагао тему за расправу. Поред свега тога, да га не би оптуживали да лоше познаје ислам и да га неправилно тумачи он је питао за дозволу да посећује предавања исламског учења о Богу. Истовремено да муслимани не би створили погрешну представу о Православљу, звао их је на беседе које држао сваке недеље у свом храму.
Након једне такве расправе неколико људи из групе муслимана је напустило салу. О.Данил се није збунио јер је сматрао да ако је човек искрен, ако заиста жели да позна истину, ништа не може да га спречи. Наше опште убеђење касније било је да је био спреман да сваком дијалогу приђе без предрасуда, искрено. Ако неко успе да докаже да смо на путу заблуде, да нисмо у праву, спремни смо да се тога одрекнемо. Та искреност је освајала људе са којима је говорио о.Данил.

Од земље ка Небу

Још од студентских дана о.Данил се философски односио према животу и спокојно односио према смрти. Изнад његовог кревета је висила таблица са натписом: „Све пролази“. И чинило нам се да пред нама стоји неки од древних философа који се брине ни о чему земаљском, већ пре свега о души и о својим ближњим. Заиста, он је био философ. За њега ништа из материјалног света као да није постојало. Њега уопште није занимало шта ће обући или јести, буквално за њега није постојао спољашњи свет. Живео је само љубављу према Богу, вери, људима.
Управо зато је још из студентске клупе маштао о томе да постане Мученик. Говорио је: „Добро је бити Мученик или отићи пред крај живота у манастир да би завршио живот као неко од великих подвижника“. То ми се чинило детињаријом, да је све то у духу Даниловог максимализма. Какво мучеништво може постојати у двадесетом веку? Управо зато те претње ја нисам доживљавао као праве.
Назвао сам његов живот животом философа. Међутим, то је био још и живот праведника. Једном приликом сам приметио да не иде на доручак. Када сам га касније притиснуо питањима показало се да средом и петком не узима храну до 9 сати, како говори Типик, тј. до 15 сати – времена када имамо ручак. И тако је било током целог студентског живота. Мислим да је тако било и када је почео да служи на парохији. Служио је практично сваки дан. већ као старешина храма и притом једини свештеник он је служио 4-5 богослужења недељно без обзира на то што је његов живот био испуњен предавањима које је држао у храму, крутицком подворју, Семинарији и на другим местима. То је заиста био човек вере, који се није хвалио тиме што ради, већ је живео како је мислио да је неопходно, како су га научили Свети Оци. Заиста научили јер их је љубио, заиста љубио. Зато их је и познавао.
Враћајући се расправама, може се рећи да је призивао људе истини. Није их звао у храм, звао их је Христу. Касније је неколико пута када смо се сусретали говорио: „Мене ће убити, а ти немој заборавити о чему смо разговарали“. На то бих хтео да додам да је Господ заповедио да се размишља: о људима које ти је Он дао, о породици, о три кћери које чекају свог оца сваки дан код куће.
Тај неземаљски однос према земном се изражавао у свему. Чак и најсветије што постоји на земљи – своју дечицу – од најранијих дана учио је да стреме Небу. Дао им је тако необична имена да су му многи то директно говорили. То је међутим потпуно уобичајено за њега. Имена Светитеља, за сваког хришћанина драга: Јустинијана, Доротеја (или Теа) и Ангелина. Света Доротеја се за живота удостојила да у пророчком виђењу добије јабуку из рајског врта. Прочитајте Житија тих Светих много ствари ће вам постати јасно.
И целокупна његова личност није била као ми. Не као што смо ми на земљи. Он није био земаљски човек. Парафразирајући речи једног древног философа са Истока, желимо да кажемо и о о.Данилу:
За живота, љубљени брате био си ватрени ревнитељ и ниси могао да умреш спокојно. Зато прими од Господа славни венац Мученика!

http://pravoslavie.ru/smi/1687.htm

Рубрика: Житије, Свештеномученик Данил Сисојев