ЧАС 49 – О ДЕСЕТОЈ ЗАПОВЕСТИ
598. ШТА СЕ ЗАБРАЊУЈЕ ДЕСЕТОМ ЗАПОВЕШЋУ?
Десетом заповешћу забрањују се жеље које противрече љубави према ближњем, и, што је нераскидиво повезано са жељама, помисли које тој љубави противрече.
599. ЗАШТО СЕ НЕ ЗАБРАЊУЈУ САМО ДЕЛА, ВЕЋ И ЖЕЉЕ?
Забрањују се не само зла дела, него злобне жеље и помисли. Као прво, зато што када у души постоје злобне жеље и помисли, она већ постаје нечиста пред Богом и недостојна Бога; Соломон каже: Мрске су Господу мисли зле (Прич. 15,26). Стога се треба очистити од ових унутарњих нечистота, како учи Апостол: Очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божијем (2. Кор. 7,1). Као друго, зато што је потребно угушити греховне жеље и помисли да би се предупредила греховна дела, јер се греховна дела рађају из њих као из семена, као што је речено: Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле (Мт. 15,19). Него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља затрудневши рађа грех, а грех учињен рађа смрт(Јаковљ. 1,14-15).
600. КАКВА СТРАСТ СЕ ЗАБРАЊУЈЕ ДЕСЕТОМ ЗАПОВЕШЋУ?
Када се забрањује да се пожели било шта што има ближњи, тиме се забрањује страст која се зове завист.
Предивно је о зависти говорио свети Василије Велики: „Завист је жаљење због добробити ближњег. Стога завидљивцу никада не недостаје жалост и огорченост. Да ли је на њиви ближњег добра жетва? Да ли његов дом обилује свим животним добрима? Или је можда он увек радостан човек? Све [наведено] јесте храна за завидљивчеву болест и за увећање његовог бола. Стога се он нимало не разликује од нагог човека кога сви рањавају. Је ли ко одважан? Је ли је ко здрав? Завидљивац је опет погођен. Уколико је неко други лепши, завидљивац ће [доживети] нови ударац. Уколико неко превазилази многе својим душевним преимућствима, уколико обраћа на себе пажњу и суревњивост својом разборитошћу и снагом речи, уколико је богат и уколико га славе због великодушности његових дарова, због срдачности према невољницима, добијајући многе похвале од оних које је обасуо доброчинствима, завидљивац добија позледе и ране у самом срцу. Тешкоћа његове болести се повећава стога што није у стању да о њој говори. Он корача повијено и снужден је: он је збуњен и јадикује, пропадајући од зла. Међутим, када га упитају за страст, он се стиди да огласи своју несрећу и да каже: „Ја сам завидљив и огорчен и сатиру ме добра мог пријатеља. Ја плачем због радости брата и не могу да гледам туђа савршенства. Напротив, добро стање ближњег ја сматрам својом несрећом“. Кад би желео да призна истину он би нешто слично требало да каже. Међутим, он неће да призна ништа и дубоко у себи задржава болест која прождире и изједа његову утробу.
2. Он не позива лекара због болести и не може да нађе лек који би удаљио страст, премда су Писма препуна сличних исцелитељских [средстава]. Напротив, он једину утеху очекује од зла, тј.од призора пада некога од оних који побуђују његову завист. Постоји једна граница његовој мржњи: да види да је онај ко побуђује завист постао јадан (премда је био блажен), и да је онај кога је сматрао достојним суревњивости постао достојан сажаљења. Он се примирује и постаје пријатељски [расположен] тек кад види да[човек] плаче или се жалости. Он се не радује заједно са радоснима, али лије сузе са ожалошћенима. Животни преокрет у коме је човек из среће пао у несрећу он не оплакује из човекољубља или због састрадавања. Напротив, претходно стање он хвали да би му несрећу учинио још тежом. Сина који је умро он хвали и велича хиљадама похвала, говорећи: „Како је био прекрасан. Како марљив и за све способан“. Међутим, док је младић жив његов језик није био у стању да изговори похвалну реч. Уколико види да и други почињу да га хвале, он се опет мења и почиње да завиди покојнику. Он се диви богатству након што пропадне. Телесну лепоту, снагу и здравље хвали тек када наступи болест. Уопштено, он је непријатељ онога што постоји и пријатељ онога што је пропало.
Постоји ли нешто погубније од сличне болести? Она је пропаст живота, изопачење природе, непријатељство према ономе што нам је дато од Бога, противљење Богу. Шта је злоначелника ђавола побудило на рат против човека? Зар није – завист? Богоборац је отворено разоткрио своју завист када се разјарио против Бога због Његових изобилних дарова човеку. Пошто није могао да се освети Богу, он се осветио човеку… Избегавајмо, браћо, болест која је учитељ богоборства, мајка човекоубиства, изопачење природе, заборав сродства, најбесмисленија несрећа…
Завист је најнеугоднија врста непријатељства. Остале ненависнике ће доброчинства учинити питомијима. Међутим, завидљивог и злоћудног учињено добро само још више раздражује. Уколико му је учињено више доброчинстава, утолико јаче негодује, жали и јадикује. Он се више жалости због силе доброчинитеља, неголи што осећа захвалност због доброчинства које му је учињено…
Мудар је био онај ко је забранио чак и да се обедује са завидљивим човеком (Прич.23,6). Он говори о заједничком обеду, а подразумева свако општење у животу. Ми се трудимо да запаљиво вештаство држимо што даље од ватре. На исти начин треба да се побринимо да, колико је год могуће, избегавамо пријатељске разговоре са завидљивцима, удаљујући се од стрела зависти. Ми се не можемо повезати са завидљивцем уколико не успоставимо присно пријатељство. По речи Соломоновој, завист човеку долази од његовог пријатеља (Проп.4.4). И заиста. Не завиди Скићанин Египћанину, него свом саплеменику. Међу саплеменицима, опет, не завиде оном ко је непознат, него ономе ко је добро познат. Међу познаницима завиде суседима, људима истог заната и по нечему блискима, тј. вршњацима, рођацима, браћи. Уопште, рђавица је болест жита, а завист је болест пријатељства…
Оне који страдају од болести зависти сматрају штетнијима од отровних звери, које пропуштају отров кроз рану услед чега угрижено место постепено почиње да трули. О завидљивцима, пак, неки мисле да наносе штету и самим погледом. Наводно, од њиховог завидљивог погледа почињу да се суше тела снажне грађе (која услед своје младости цветају у пуној лепоти), услед чега одмах нестаје сва њихова пунота. Из завидљивих очију као да се излива нека погибељна, штетна и погубна бујица. Ја, уосталом, одбацујем слично веровање с обзиром да је простонародно и да су га старице унеле међу женски [свет]. Напротив, ја тврдим да ненависници добра, демони, откривши произвољење које им је својствено, користе сва средства да га искористе за своје намере, због чега и очи завидљивца користе да би служиле њиховој сопственој вољи. Зар се не плашиш да постанеш слуга погубног демона, да допустиш у себи зло којим ћеш постати непријатељ људи који ти ни у чему нису учинили неправду, те да постанеш и непријатељ Бога, који је благ и не зна за завист?
Бежимо од неподношљивог зла које у ствари представља учење змије, изум демона, усев непријатеља, залог мучења, препреку побожности, пут у геену, лишавање Царства. Завидљивци се донекле могу препознати и по самом лицу. Њихове очи су суве и помрачене, образи суморни, обрве надвијене, а душа помућена страшћу и лишена мерила истине о стварима. За њих не постоји врлинско дело достојно похвале, нити снага беседе која је украшена часношћу и благодаћу, нити било шта друго достојно суревњивости и пажње. Лешинар тежи смраду премда надлеће многе лугове и многа пријатна и миомирисна места, а муве прелећу оно што је здраво и журе ка гнојном. И завидљивци не гледају на светлост живота, нити на величину успеха [других], него нападају само оно што је труло. И ако се догоди да неко у нечему погреши (што се људима често догађа), они одмах разглашавају [случај] с обзиром да желе да [су људи] познати само са [рђаве стране]. Пакосни живописци изглед онога кога изображавају на слици истичу искривљеним носом, ожиљком или неким другим природним недостатком, или нечим што се појавило као последица болести. Они су вешти да чак и оно што је похвално учине достојним презира, тј. да га ружно протумаче, да оклеветају врлину и да је представе као порок који јој је [привидно] близак. Они, наиме, храброг називају дрским, целомудреног безосећајним, праведнога суровим, разборитог лукавим. Онога ко има блиставо имање они клеветају због [наводне] нечовечности, слободног због разврата, а штедљивог због шкртости. Уопште, њима није тешко да сваки вид врлине именују њој супротним пороком“. (О зависти).
601. КАКВЕ МИСЛИ И ЖЕЉЕ СЕ ЗАБРАЊУЈУ ДЕСЕТОМ ЗАПОВЕШЋУ?
Речима “ не пожели жене ближњег свога“ забрањују се сладострасне мисли и жеље, тј. унутарња прељуба.
602. “ Не пожели дом ближњег свога, ни њиву његову, ни слугу његовог, ни слушкињу његову. ни вола његовог, ни магарца његовог, нити било које живинче његово, ни било шта друго што припада ближњем твоме“ – овим речима забрањују се користољубиве и властољубиве помисли.
603. КАКВЕ ОБАВЕЗЕ ТРЕБА ДА ИСПУЊАВАМО У ВЕЗИ СА ДЕСЕТОМ ЗАПОВЕШЋУ?
Сходно овим забранама десета заповест нам налаже следеће обавезе:
1) чувати чистоту срца;
2) бити задовољан оним што имаш.
604. ШТА ЈЕ ПОСЕБНО НЕОПХОДНО ЗА ОЧИШЋЕЊЕ СРЦА?
За очишћење срца нарочито је неопходно често и усрдно призивање Имена Господа нашег Исуса Христа.
ПИТАЊА ЗА ОВАЈ ЧАС:
1. ШТА СЕ ЗАБРАЊУЈЕ ДЕСЕТОМ ЗАПОВЕШЋУ?
2. ЗАШТО СЕ НЕ ЗАБРАЊУЈУ САМО ДЕЛА, ВЕЋ И ЖЕЉЕ?
3. КАКВА СТРАСТ СЕ ЗАБРАЊУЈЕ ДЕСЕТОМ ЗАПОВЕШЋУ?
4. КАКВЕ МИСЛИ И ЖЕЉЕ СЕ ЗАБРАЊУЈУ ДЕСЕТОМ ЗАПОВЕШЋУ?
5. КАКВЕ ОБАВЕЗЕ ТРЕБА ДА ИСПУЊАВАМО У ВЕЗИ СА ДЕСЕТОМ ЗАПОВЕШЋУ?
6. ШТА ЈЕ ПОСЕБНО НЕОПХОДНО ЗА ОЧИШЋЕЊЕ СРЦА?
Рубрика: Uncategorized
