ЧАС 23 – О САБОРНОСТИ ЦРКВЕ

268. ЗАШТО ЦРКВУ НАЗИВАМО САБОРНОМ?

Црква се назива Саборном и Васељенском, јер она није ограничена никаквим местом, нити временом, нити пак народом, него обухвата истински верујуће свих места и времена и народа. Апостол Павле каже да Јеванђеље постоји у свему свету, да је плодоносно и да расте (Кол. 1, 56) и да у хришћанској Цркви нема Јелина ни Јудејаца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол.3,11). Тако се они који су од вере (тј. Који верују) благосиљају са верним Авраамом (Гал. 3,9).

По учењу Светог Кирила Јерусалимског: „Црква се назива Саборном због тога што се налази раширена по целој васељени, од краја до краја њезиног и што свагде у пуноти предаје то учење које људи морају знати: о стварима видљивим и невидљивим, небеским и земаљским, што цео род људски приводи истинитој вери, старешине и подређене, образоване и необразоване, што лечи и исцељује било који грех који се учини телом или душом и што у себи пројављује савршенство у сваком погледу, које је пропраћено и посведочено у делима, речима и у било којим другим духовним даровима.“ (Поуке огласитељне и тајноводствене, 18,23).

269. КАКВО ЈЕ ВАЖНО ПРЕИМУЋСТВО ЦРКВЕ?

Важно преимућство Саборне Цркве је у томе што управо њој припадају узвишени завети (обећања) да је врата пакла неће надвладати, да ће Господ у њој да пребива до свршетка века, да ће слава Божија да остане у Цркви у Христу Исусу кроз све нараштаје у векове векова, те да сходно томе она никада неће отпасти од вере, нити ће погрешити у истини вере или пасти у заблуду. „Без сумње исповедамо као тврду истину да Саборна Црква не може погрешити или пасти у заблуду и изрећи лаж уместо истине, јер Дух Свети, Који свагда делује кроз Оце и Учитеље Цркве који верно служе, чува је од сваке заблуде“ (Посланица Источних Патријараха о православној вери, чл. 12).

270. ДА ЛИ ЈЕ ЗА СПАСЕЊЕ ОБАВЕЗНО ПРИПАДАЊЕ САБОРНОЈ ЦРКВИ?

Саборна Црква обухвата све оне који истинито верују у свету. Будући да је Господ Исус Христос, по речи Апостола Павла, глава Цркви, и Он је спаситељ тела, онда, да бисмо учествовали у Његовом спасењу, неопходно је да будемо удови Његовог Тела, тј. чланови Саборне Цркве (Еф. 5, 23). Апостол Петар пише да нас Крштење спасава попут Нојевог ковчега: сви који су се спасили од светског потопа, спасили су се искључиво у Нојевом ковчегу. Тако и сви који задобијају вечно спасење, задобијају га у Једној Саборној Цркви.

О томе је потпуно тачно писао свети Кипријан Картагински: „Да ли може човек који се не придржава тог јединства Цркве да мисли да чува веру? Да ли може онај ко се противи и поступа упркос Цркви да се нада да се налази у Цркви, када блажени апостол Павле, расуђујући о том предмету и показујући тајну јединства, говори: „Једно тијело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега; Један Господ, једна вјера, једно крштење, Један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама“ (Еф. 4:4-6). Ово јединство треба снажно да подржимо и одбранимо, посебно епископи, који председавају у Цркви, да би показали да је и само епископство једно и нераздељиво. Нека нико не обмањује братство лажју! Нека нико не подрива истине вере вероломном издајом. Епископство је једно и свако од епископа потпуно у њему учествује. Тако је и Црква једна, иако и са растом плодова, ширећи се, дроби се на мноштво. Јер и сунце има много зракова, али је светлост једна; много је грана на дрвету, али је стабло једно, које се чврсто држи на корену; много поточића истиче из извора, али иако разливање воде које потиче од изобиља и представља многобројност, ипак се при самом извору чува јединство. Одвој сунчев зрак од његовог почетка – јединство неће допустити одвојеном зраку да постоји; одломи грану од дрвета – одломљена грана ће изгубити способност да расте; одвој поток од његовог извора – пресахнуће. На исти начин Црква, озарена светлошћу Господњом, по целом свету распростире своје зраке; али је светлост, која се свуда разлива, једна и јединство тела остаје неподељено. По целој земљи она распростире своје гране, обремењене плодовима; њени обилни потоци теку на далеко пространство – при свему томе глава остаје једна, један почетак, једна мајка, богата изобиљем рађања плодова.

Од ње се рађамо, хранимо се њеним млеком, одушевљавамо њеним духом. Невеста Христова не може бити упрљана: она је чиста и неоскврњена, зна за један дом и целомудрено чува светост једне постеље. Она нас чува за Бога, припрема за царство оне које је родила. Свако ко се одваја од Цркве, присаједињује се жени прељубници и постаје туђ за обећања Цркве; онај ко оставља Цркву Христову лишава себе награда које је предодредио Христос; он је туђ Цркви, непотребан, непријатељ њен. Не може да има Бога за Оца, онај ко нема Цркву за Мајку. Човек који се налази ван Цркве може да се спаси само у случају када би се спасио неко од оних који су се налазили ван Нојевог ковчега. Господ овако говори за нашу поуку: „Који није са Мном, против Мене је; и који не сабира са Мном, расипа“ (Мт. 12:30). Онај ко нарушава мир и слогу Христову делује против Христа. Онај ко сабира на другом месту, а не у Цркви, растаче Цркву Христову. Господ говори: „Ја и Отац једно смо“ (Јн. 10:20). И опет о Оцу, Сину и Светом Духу је написано: „Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Логос (Ријеч), и Свети Дух; и ова тројица су једно“ (1 Јн. 5:7). Ко може да помисли да ово јединство, засновано на неизменљивости божанској, сједињено са небеским тајнама може да буде нарушено у Цркви и раздробљено разликама супротстављених жеља? Не, онај ко не чува такво јединство не чува закон Божији, не чува веру у Оца и Сина, не држи се истинитог пута ка спасењу.

Ова тајна јединства, овај савез нераскидиве слоге види се у јеванђелској приповести о хитону Господа Исуса Христа. Хитон није био поцепан и искидан, већ је припао у целини једном војнику коме је допао преко жреба, и доспео му у руке непокварен и неподељен… Не може имати одежду Христову онај ко раздире Цркву Христову… Као што народ Христов не треба да се дели, тако ни хитон Христов, који је био извезен није био искидан од стране оног коме је припао: нераздељивом снагом своје везе он указује на нераскидиву сагласност свих нас који смо се обукли у Христа. На тај начин, тајанственим знаком своје одеће, Господ је показао јединство Цркве.

Ко је толико нечестив и вероломан, ко је толико заражен страшћу раздора да мисли да је могуће или да се усуђује да раздире јединство Божије – хитон Господњи – Цркву Христову? Сам Господ у Свом Јеванђељу помиње и поучава нас, говорећи: „биће једно стадо и један Пастир“ (Јн. 10:16). Ко може да помисли да на једном месту могу да буду или многи Пастири или многа стада? Апостол Павле,ветује нам то исто јединство, умољава и саветује нас, говорећи: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1 Кор. 1:10). И на другом месту он говори: „Са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, старајући се да чувате јединство Духа свезом мира“ (Еф. 4:2-3). А ти мислиш да се може стајати и живети далеко од Цркве, правећи себи друга места за живот?… Тело Христово – светиња Господња не може бити изнесена из дома; за верне нема другог дома осим једине Цркве. Тај дом, ту обитељ једномислености Дух Свети описује у псалмима, говорећи: Бог усељава једномислене у дом. Једино једномислени, сагласни и простосрдачни живе и пребивају у дому Божијем, Цркви Христовој.“ (О јединству Цркве).

271. ЗАШТО СЕ НАША ЦРКВА НАЗИВА „ИСТОЧНОМ“?

Уз назив Црква од Истока треба везати следеће мисли и сећања. У Рају, који се налазио на Истоку, била је саздана прва Црква безгрешних прародитеља; после пада у грех, тамо је положен и нов темељ – темељ Цркве оних који се спасавају у завету (обећању) о Спаситељу. На Истоку, у земљи јудејској, Господ наш Исус Христос, савршивши дело нашег спасења, поставио је основ Своје сопствене, Хришћанске Цркве. Одатле се она раширила по свој Васељени; и до данас, православна саборна васељенска вера, утврђена на Седам Васељенских Сабора, неизмењиво се, у свој првобитној чистоти, чува у древним Источним Црквама, као и у онима које су једномислеће са Источнима, а међу којима је, благодаћу Божијом, и Руска Црква.

ПИТАЊА ЗА ОВАЈ ЧАС:

1. ЗАШТО ЦРКВУ НАЗИВАМО САБОРНОМ?

2. КАКВО ЈЕ ВАЖНО ПРЕИМУЋСТВО ЦРКВЕ?

3. ДА ЛИ ЈЕ ЗА СПАСЕЊЕ ОБАВЕЗНО ПРИПАДАЊЕ САБОРНОЈ ЦРКВИ?

4. ЗАШТО СЕ НАША ЦРКВА НАЗИВА „ИСТОЧНОМ“?

Рубрика: Uncategorized